Razgovarala: Ana Živanović
Foto: Ana Živanović
Zahvaljujući saradnji Udruženja građana „Patrija” iz Novog Sada i Centra za pružanje usluga socijalne zaštite grada Kikinde, magazin Liceulice se, već dve godine, pored Beograda i Novog Sada, može kupiti i na ulicama Kikinde. U samom centru grada bundeva i sova, naišli smo na uvek raspoloženog Zorana Savičića. Prodaju započinje svakog jutra u pola deset, a završava u pola dvanaest, posle čega se vraća u boravak, u kome provodi vreme. Dok prodaje, trudi se da svima koji se nađu u njegovom društvu izmami osmeh na lice. Kaže za sebe da je motivator i da sa ponosom nosi svoj plavi prsluk sa narandžastim natpisom Liceulice.
Rođen sam 1989. godine u Kikindi. Živim u Tozinom naselju sa tatom. Ime sam dobio po stricu Zoranu, tako da sam ja sada ponosni Zoran Treći. Kada se prisećam svog detinjstva, uvek mi je u glavi jedna scena: moji mama i tata svako jutro pre tatinog posla piju kafu zajedno i tako započinju dan. Pamtim majku kao dobru osobu i velikog borca. Takav sam i ja. Iako se brzo umaram zbog slabe motorike, trudim se da me to ne sputa ni u čemu. Zato sam naučio da kuvam lep ručak i dobru domaću kafu. Tata i brat se uvek oduševe. Tata kaže da sam jako dobar kuvar i da sam sve bolji i bolji. Mislim da kada radiš nešto što voliš, u tome moraš biti dobar. Ja volim da kuvam, a najviše spremam kuvani kupus, domaći pasulj, nasuvo sa krompirom i nasuvo sa makaronama. Osim toga, volim da pečem meso i da spremam špagete bolonjeze.
Liceulice počeo sam da prodajem u jesen 2019. godine. Od tada sam upoznao dosta ljudi, tako da sada već imam i stalne kupce. Neko je upoznat sa samim magazinom, ponekog informišem na licu mesta, a neko jednostavno nije zainteresovan. Uglavnom su svi ljubazni, mada mi, ponekad, neko udeli i pokoji negativan komentar, ali me to ne pogađa jer smo u boravku naučili kako da se nosimo sa tim. Ja sam zadovoljan kako mi ide do sada. Prodaja zavisi od samog dana. Neki dani prođu bolje, neki lošije, ali ja se trudim da se vratim bez magazina.
S obzirom na to da primam samo pomoć i negu, prihod od magazina mi zaista dosta znači. Pored toga, Liceulice mi je puno pomoglo i da se oslobodim u komunikaciji sa drugim ljudima.
U dnevnom boravku sam upoznao mnogo prijatelja. Imam druga kome ni loše vreme ne može da pokvari raspoloženje. Zove se Milan i on je u kolicima. Vatreni je fan Riblje čorbe i uvek je vedrog duha. Družimo se sa Đurom koji obožava da svira gitaru i sintisajzer. Đura ne vidi, ali ima odličan sluh i osećaj za muziku. Jednom smo mu, od novca koji smo sakupili od prodatih magazina, kupili sintisajzer. Iako prvenstveno zarađujemo za sebe, uvek kada poželimo možemo da se dogovorimo sa našom terapeutkinjom Jelenom da kupimo šta smatramo da nam je najpotrebnije u boravku. Tako smo odlučili da obogatimo našu muzičku radionicu. Tamo volimo da provodimo vreme sa našim terapeutom Jojom, koji, takođe, ima bend u kom svira gitaru. Ja uglavnom sviram bubanj, zbog ritma. Između nas nema rivaliteta, svi se međusobno motivišemo. Bitno je samo biti srećan. A za sreću su potrebne male stvari. Dovoljno je lepo vreme, odlazak na izlete, putovanja na Zlatibor, naša druženja u boravku i prodaja magazina.
U boravak nam često dođu i gosti iz pedagoške škole, zabavišta, kao i Prokini izviđači iz Kikinde. Uglavnom nas uče nekim svojim metodama, posle čega se uvek družimo i pevamo.
Ne volim da razmišljam o lošim stvarima, ali ono što me nervira i što me boli jeste nepravda. Ali zato je božija pravda uvek dostižna. Spora je kao kornjača, a kida kao lav. Mene je Bog poslao da se rodim, ali knjiga sudbine je nepredvidiva. Zakon o pregledanju štitaste žlezde nije ni izašao kada sam se rodio. Tek nakon tri meseca ustanovili su da mi ne radi štitasta žlezda, ali ja sam borac i boriću se do kraja. Tužno je samo kada se neko trudi i izvuče gubitak, a onaj koji je radio na kvarno prođe bolje.
Moj najbolji drug Damir, koji je takođe ovde u boravku, išao je u školu za servisera. Tamo su ga mnogi maltretirali. Ja sam mu govorio da sam imao slična iskustva, ali sam vremenom naučio da to ignorišem. Ovde uz naše terapeute učimo kako da se nosimo i sa takvim situacijama. Međutim, i da ništa ne uradimo, kao što rekoh, pravda, kad stigne, kida kao lav.
Za pet godina vidim sebe kao oženjenog i ozbiljnog čoveka. Voleo bih da se Kikinda malo razvije i da ne moramo da se selimo iz nje ni iz Srbije. Živim za to da sve bude dobro bez obzira na nedaće koje se dešavaju nama ili oko nas. Na ovom putu važno je verovati i ne odustajati. Voleo bih da to bude poruka za sve koji ovo pročitaju. Želim da svaki dan bude lep i siguran.
