Zoran Predin je na sceni prisutan već nekoliko decenija i mnogo puta je pred beogradskom publikom nastupao u različitim izdanjima – od ranih novotalasnih/pankerskih dana u grupi Lačni Franz do kasnijih, smirenijih i svedenijih, kantautorskih koncerata. Međutim, na ovogodišnjem izdanju festivala KROKODIL nastupao je pre svega kao književnik i, odnedavno, romanopisac. Tom prilikom smo sa njim za naš magazin razgovarali o pisanju pesama i pisanju proze, i svemu ostalom što staje između.
Druge večeri KROKODIL festivala, kao prvi gost na scenu je izašao Zoran Predin, poznati kantautor i pevač grupe Lačni Franz. Ovaj put bez gitare, publici se predstavio kao književnik koji je pre godinu dana objavio svoj prvi roman („Mongolske pege“, koji je u Srbiji objavila izdavačka kuća Geopoetika), a nedavno mu je u Sloveniji objavljen i drugi roman, koji će uskoro biti preveden u Srbiji. Slušajući jedno poglavlje iz „Mongolskih pega“, publika je imala priliku da upozna jednog drugačijeg Predina i njegov prozni svet neobičnih običnosti o kojima piše. Po završetku razgovora i čitanja, Predin je bio spreman da na neko vreme siđe sa scene, ali onda je usledila rođendanska torta – 65. rođendan nije mala stvar, a Zoran Predin ga je slavio baš to veče. U nastavku programa ponovo je izašao na binu – ovoga puta ipak s gitarom – pa je i inače intimna festivalska atmosfera postala još emotivnija kada je Predin zapevao neke od kantautorskih pesama iz svoje solo karijere, poput: „Bez tragova i sjene“ ili „Kose boje srebra“. Poseban doživljaj bila je poslednja numera na mini-koncertu – „Bilećanka“ – koju je Predin iskoristio kao priliku da pozove ljude na proteste, ohrabrujući ih tom prilikom i, kako kaže ime jedne njegove druge pesme, vraćajući im Sunce u dan.
Srećan rođendan, Zorane! Običaj je da nam neko drugi svira na dan rođendana, a vi svirate sebi – da li je to slučajnost?
Za mene to nije ništa novo budući da sam dosta svojih rođendana proveo nastupajući. Zapravo sam večeras želeo izbeći sviranje gitare i svoju kantautorsku ulogu, jer više volim da budem ili kantautor ili pisac. Danas sam, ipak, zbog celog koncepta pristao da budem u dvostrukoj ulozi i izgleda da je uspelo, zadovoljan sam.
S obzirom na tu vašu dvostruku ulogu, muzičara i književnika, a budući da je ovo pre svega književni festival, kada ste i zašto osetili da vam format pop pesme nije dovoljan, pa ste poželeli da se izrazite u prozi?
Još osamdesetih su me novinari nagovarali da pišem nekakav dnevnik u nastavcima, o turnejama i snimanjima Lačnog Franza. Zatim sam počeo pisati putopise, izmišljati anegdote, kolumne, i u jednom trenutku sam sve sabrao i objavio u svojoj prvoj knjizi „Druga žena u haremu“. Onda sam počeo s kratkim pričama, kao pripremom za pisanje romana, jer su slični po svojoj strukturi. Ohrabrio sam se i našao ideju za prvi roman, „Mongolske pege“, a pre par dana u Sloveniji mi je objavljen i drugi roman, koji će najverovatnije na jesen biti preveden u Srbiji, a na zimu u Hrvatskoj. Pisanje drugog romana je bilo teže zbog imperativa da drugi roman mora biti bolji od prvog, ali mislim da sam unapredio svoj stil pisanja, što se i ogleda u nekim postupcima koje u prvom romanu nisam bio vičan izvesti. Razmišljam već o trećem, imam obrise, tako da ga planiram objaviti do jeseni iduće godine.
Pominjete i svoj roman i svoje knjige u kojima ste se bavili kraćim formama. Kako ste odlučili da se „prebacite“ na proznu formu romana?
Moj način pisanja je takav da od početka pred sobom imam kraj, ako njega nemam – ne mogu ni početi. Bitno mi je da su svi detalji dobro provereni, poput godina likova, datuma, vremena. Priprema je jedna trećina pisanja, potom sledi fizičko pisanje svakog dana, koje je veoma bitno, mora se svaki dan pisat. Ja pišem uvek od 6 do 10h ujutru. Kako živim od glazbe i nastupa, ostatak dana je za to rezerviran, a pisanje se uvek odvija u isto vreme. Potrebna je samodisciplina. Zatim to mora odležati, kao vino. Dva meseca ne diram rukopis, dok mi sve ne ode iz glave da ga onda mogu pročitati i prepraviti. Treća i završna faza je urednik. Shvatio sam da ne mogu biti sopstveni čitatelj, smatram da to uvek mora biti neko drugi, a ne autor. Kod mene je to urednik, koji sve zglanca za objavljivanje.
Da li su vas neki uzori u književnosti nagnali na pisanje? Šta čitate?
Naravno! Već od malih nogu, kada sam bio zaluđen Andersenovim bajkama na primer, kao i pustolovinama, poput Robina Huda. Potom je došla gimnazijska dob, u kojoj sam čitao Kafku, Bulgakova, pa dalje Hemingveja, ali moj broj jedan je bio i ostao Dostojevski. U poslednjem periodu čitao sam Markesa i Uelbeka. Čitam koliko imam vremena, i to obično po dve-tri knjige odjednom – kad se od jedne umorim, uzmem drugu. Kroz njih sam tražio nekakav svoj stil koji zovem filmskim jezikom, jer je način moje naracije sličan kadriranju filma. Preskačem vreme, namerno zavodim i iznenađujem čitaoca. Dobra priča i uverljiva struktura mi znače zbog ritma, jer ne bih voleo da su moje knjige dosadne. Upravo zbog toga imam brz ritam i ne zaustavljam se preterano na opisima, to ostavljam čitaocu.
Opseg junaka u romanu je širok, kao i vremenski period o kom pišete. Spajate istoriju i fikciju, oneobičavate mitove, ali govorite i o tome da se često poriče da je „krv na Balkanu“ zapravo mešovita?
Te mitove o čistoj krvi izmislili su nacionalisti zarad svojih političkih apetita i proždrljivosti. Glad za imanjem, posedovanjem, vladanjem, to je nešto što je oduvek bilo tu. Govorim u romanu i o tome kako se naša ljudska strana, neovisno o tehnološkom napretku, kroz vreme nije mnogo promenila. Mrzimo na isti način, ljubomorni smo i zavidni na isti način kao i tada. Moj drugi roman je generalni komentar na evoluciju kao takvu – šta će se dogoditi kada se Darvinova evolucija, od majmuna do modernog čoveka, završi? Da li je to kraj ili će se čovek vratiti na sve četiri? To, po trenutnom ponašanju u svetu, uopšte nije isključeno.
U vašoj muzičkoj karijeri su tekstovi pesama igrali vrlo važnu ulogu, ne samo kao angažovani već i kao književno vredni. Iako je reč o pop pesmama, pristupali ste im onako kako se pristupa bilo kojoj drugoj poeziji. Kako vam se čini, kakvu ulogu danas imaju tekstovi u popularnoj muzici?
Danas su nestale poruke iz tekstova u modernoj glazbi, jer je ona manje-više postala samo zabava i biznis. Zabavna glazba više nije medij koji bi želio promeniti svet nabolje. Danas to rade, na primer, neki internet portali. A u jednom trenutku u glazbi je bio značajniji sadržaj od forme. Sada više nema toga, sada je forma ta koja je prevladala. Piše se i proizvodi muzika za oči, najznačajnija je vizualizacija pesme, koreografija, kostimografija, a tekst tu igra ulogu takvu da ne smeta i da eventualno bude malo provokativan ili smešan. Ja sam pobegao od toga. Moje pesme i dalje imaju nekakvu poruku. Izvan generacijske popularnosti i tog prepoznavanja, moju publiku danas čine moje srodne duše. Meni mnogo više znači da ljudi koji dođu na moje nastupe slušaju i komuniciraju sa mnom uz razumevanje tih poruka, nego stadionski nastupi kojima takve stvari smetaju. Radio sam i jedno i drugo, tako da znam šta govorim.
Ipak, čini mi se da je najmlađa generacija, koja sada završava srednju školu, ponovo zainteresirana za poruku i da su se najnoviji bendovi ponovo okrenuli tekstu. Kako otvore usta žele reći nešto važno.
Koliko nam je kolektivno neophodno da „vratimo Sunce u dan“?
To mora svako za sebe. Svaki čovek mora imati određenu količinu hrabrosti. Na primer, biti zaljubljen i voleti je po meni vrlo hrabro. Bitno je ne plašiti se svojih snova, pokušavati obistiniti ih, postići neke stvari koje želiš ili ih bar održati u tom obliku. Čini mi se da je to ono što ljudi zaboravljaju – to da ništa samo po sebi nije dato. Ako imaš sreću da su ti dati zdravlje i dug život, zbog toga si u startu srećan, a za sve ostalo se moraš sâm izborit. U tome, čini mi se, leži sve.
Razgovor vodila Teodora Aćimović, Krokodilova novinarka na dan
Fotografije: Marija Piroški
