Život u otetom gradu - Liceulice

Prijavi se na newsletter listu

Prijavljivanje na našu listu vam omogućava da primate redovna obaveštenja o našim aktivnostima, kao i drugim relevantnim LuL informacijama.


    Život u otetom gradu

    Tekst: Stefan Slavković

    Ilustracija: Nikola Krivokapić

    Upravljanje gradom bi trebalo da bude zasnovano na nečemu što najopštije zovemo javni interes. Preciznije, dobrobit svih građana i građanki, pogotovo onih koji se nalaze na nekoj vrsti margine, morao bi biti iznad pojedinačnih interesa elita. Međutim, život u našim gradovima najčešće izgleda sasvim suprotno – umesto da služe kolektivnom dobru i zajednici, naši gradovi se pretvaraju u poligon za bogaćenje onih koji se već valjaju u bogatsvu i privilegijama. Zašto je situacija takva i zašto takva ne bi morala biti čitajte u tekstu Stefana Slavkovića.

    Svi koji su desetak i više godina unazad pratili zbivanja u Beogradu nisu mogli da ne primete, sve i da su hteli, da skoro da nije bilo važne odluke po budućnost razvoja grada koja nije izazvala snažne kontraverze. Poslednjih nedelja najviše se priča o tome hoće li grad Beograd konačno samostalno naplaćivati prodate karte za javni gradski prevoz, i to nakon što je nešto slično najavljeno još 2012. godine, od kada je GSP „Beograd” pretvoren u žderača javnih para, na čijem poslovanju se, pri tom, debelo osevapila jedna privatna kompanija. Kako se kraj godine bude približavao, tako će se sve više govoriti o novogodišnjoj rasveti koja će vrlo izvesno da blešti oko šest meseci. Najmanje. Kako Beograd na vodi bude rastao, sve će se češće prepičavati se ona noć iz 2016. kad su momci s fantomkama na svoju ruku, a po tuđem naređenju, porušili udžerice u Savamali dok je policija vrtela palčevima. Na stranu galimantijas korupcije koji se valja iz tog projekta. Trasiranje metroa pratiće priče o makiškom vodoizvorištu i opravdanosti tog projekta, moguću izgradnju gondole – kritike izgradnje gondole, i tako dalje. Lista je zaista nepregledna, i tiče se kupovine Beograđanke, BIGZ-a i Sava centra, investitorskog urbanizma… Nesporno je da nemali broj žitelja prestonice smatra da dalji rast grada nije isto što i njegov razvoj.

    Jer istovremeno jedno pucanje vodovodne cevi redovno parališe po nekoliko ulica, a jedan jači pljusak onesposobi polovinu dvomilionskog grada; gužve u špicu saobraćaja su nepojamne, a okolnih zelenih površina je sve manje; Beograd i dalje nema postrojenje za prerađivanje otpadnih voda, premda je početkom 2022. godine potvrđen kineski kredit za njegovu izradu. I za kraj, zanimljiv podatak: godišnje se u Savu i Dunav, dve reke koje su sve beogradske vlasti uporno svojatale kao razvojnu šansu, izlije oko 60.000 olimpijskih bazena fekalija. Čini se da nema tog svečanog presecanja vrpce koje može da povuče dovoljno veliku vodu koja bi odnela sve neprijatne miomirise i situaciju popravila ili je makar vratila nekoliko koraka unazad ka održivom životu.

    Na geoposlovnoj mapi Evrope, Beograd se izdvaja u nekoliko aspekata. Reč je o jednom od najvećih gradova na Balkanu koji je, zahvaljujući činjenici da je bio prestonica dve velike države, tokom 20. veka doživeo i preživeo velike skokove u razvoju koji nisu uvek bili do detalja planirani. To znači da svojom vitalnošću u neku ruku garantuje mogućnost daljih širenja po cenu kvaliteta života građana. Danas je glavni grad države koja je od svih na Balkanu izvesno najotvorenija za globalne tokove kapitala: susreću se francuski, nemački, arapski, američki, kineski, ruski, uskoro će verovatno i klingonski, što pak znači da je postao svojevrsna njiva na kojoj različiti inostrani, ali i domaći, moćnici mogu da računaju da će jedan zasađeni dinar da iznedri makar dva. Treće, za vlasti u Srbiji i Beogradu se zaista svašta može reći, ali će i njihovi najverniji glasači sigurno na kraju neke terevenku slomljeno priznati da joj sklonosti ka korupciji ne manjka. U Srbiji se može ono što se negde drugde ne bi moglo ili bi išlo teže: da se policija ne javi dok maskirani ljudi ruše kuće, recimo, pa na dalje.

    „Beograd je samo manifestacija širih ekonomskih trendova. Već decenijama živimo u društvu koje generalno favorizuje interese kapitala u odnosu na opšti interes ili interese slabijih društvenih grupa. Poslednjih decenija, ovaj trend je možda i najvidljiviji, a grad postaje jedan od važnih poligona za uvlačenje profita u džepove privatnih kompanija. Beograd, kao glavni i najveći grad u Srbiji, prvi je pod udarom tzv. investitorskog urbanizma, ali svedočimo da se taj trend širi dalje pa je naredna meta Novi Sad. Generalno gledano, politika koja dominira u Srbiji favorizuje privatne kompanije kojima se nudi sve – jeftina radna snaga, besplatno zemljište, subvencije, oslobađanje od poreza i carina. Efekti ovakve politike su gomilanje profita i bogaćenje uskog sloja bliskog vladajućoj stranci s jedne strane i ugrožavanje javnog interesa, socijalne sigurnosti i mogućnosti normalnog života za siromašnije slojeve našeg društva s druge”, kaže za LUL sociolog Vladimir Simović iz Centra za politike emancipacije.

    Ekološka aktivistkinja, prostorna planerka i istraživačica pri Geografskom fakultetu u Beogradu umnogome je saglasna s ovim procenama zato svaku najavu novih velikih infrastrukturnih projekata treba uzeti s najmanje prstohvatom soli.

    „Predstavnici vlasti vole da govore o novim stambeno-komercijalnim zonama, nacionalnim stadionima, metroima na vodoizvorištu, jarbolima, gondolama, megalomanskim spomenicima, fontanama, rekonstrukciji već rekonstruisanih ulica i trgova jer im to donosi političke poene kod dela građana. S druge strane, građanima često mnogo više znače gradski parkovi, igrališta, javna rasveta i javne česme s pijaćom vodom, uređena šetališta i biciklističke staze, vodovodna i kanalizaciona infrastruktura, i funkcionalni gradski saobraćaj. Javni interes u urbanom planiranju u Srbiji se odavno zaboravio i koristi se samo kao paravan za ostvarivanje privatnog interesa jedne uske grupe koju čine investitori, biznismeni i drugi koji sarađuju ili su bliski s ovdašnjim vlastima”, kaže ona za LUL.

    A nije uvek bilo tako. Naša sagovornica podseća da se tekuće godine navršilo pola veka od donošenja GUP-a Beograda. Studioznost s kojom je izrađen, te zavidna analitičko-dokumentaciona osnova od čak 165 studija učvrstila ga je među strukom kao „zlatni plan”. Pre pedeset godina je moglo da se održi čak 210 skupova, javnih diskusija i prezentacija tog dokumenta, moglo je da ga se „prošeta” kroz više od 200 mesnih zajednica, moglo je da se odgovara na pitanja građana i da se saslušaju njihove primedbe. I to sve pod budnim okom medija, što je danas nezamislivo. Ipak, upozorava ona, ne treba zapadati u jugonostalgičnu romantizaciju tadašnjeg jednopartijskog sistema jer bi analiza odnosa ukupno podnetih i usvojenih primedbi pokazala da li se uistinu radilo o građanskoj participaciji ili svojevrsnoj pseudoparticipaciji. Danas, međutim, ona postoji samo na papiru.

    „Svedena je na puku formalnost, poštovanje isključivo zakonskih minimuma bez stvarne želje da se građani uključe u planiranje razvoja zajednice čiji su deo. Često izostaju javne prezentacije dokumenata, javni uvidi u prostorne i urbanističke planove organizuju se u vreme praznika i godišnjih odmora ili u toku radnog vremena. Ceo proces je generalno netransparentan”, zaključuje Lukić.

    Kao nezalečena rak-rana netransparentnosti izdvaja se neobično aktivno tržište nekretnina u Beogradu, ali i šire.

    „Globalno gledano, to tržište je često predmet mešetarenja. Kriza iz 2008. delom je stvorena kroz kreditni balon koji je nastao upravo na tržištu nekretnina. Tu se neretko pere nelegalno stečen novac, a tako je i u Srbiji gde se velika većina stanova kupuje kešom. S druge strane, manji udeo kredita znači da nemamo veliki balon koji preti da pukne i prelije se na celu ekonomiju. Stanovi se kupuju i kao nekakav vid ’parkiranja’ novca jer se manje isplati ostaviti ga na bankovnim računima imajući u vidu da su kamatne stope praktično negativne”, zaključuje Simović.

    Marko Aksentijević iz Ministarstva prostora, u onome što se naziva „investitorski urbanizam”, vidi zametke budućih problema u rešavanju stambenog pitanja građana.

    „Nisu privatni i javni interes nužno suprotstavljeni u borbi za sudbinu grada. Mnogo ljudi ima privatni interes da im gradski prevoz staje bliže kući ili da imaju više zelenih površina u kraju. Utvrđivanje javnog interesa u razvoju grada upravo ima za cilj da na najbolji način namiri razne partikularne, privatne, nekada i suprotstavljene interese njegovih trenutnih i budućih stanovnika. Naš problem je što umesto širokog društvenog dijaloga koji bi utvrdio kako se najbolje razvija grad, imamo samo silu jačeg i bogatijeg. Ko ima para taj može da gradi šta mu je volja ma kolika bila cena po ljude koji tu žive. U Beogradu cveta stanogradnja, pre svega, zato što se nekretnine doživljavaju kao najbolja investicija ili štednja među onih pet odsto stanovništva koji učestvuju na tom tržištu. Ostatak se neće ni skućiti ni uštedeti, a svi zajedno ćemo ostati bez javnog zemljišta za dalji razvoj jer je upravno građevinsko zemljište najčešće poprište sukoba o kojem govorimo”, kaže Aksentijević za LUL.

    Zbog prevlasti investitorskog planiranja grada, naš sagovornik smatra da bi se za adekvatnu kompenzaciju nekom maštovitom investitoru dozvolilo i da na mestu Skupštine napravi veliki krater.

    „Sasvim je prirodno da su građani odustali od očekivanja da će se tenzije između javnog interesa i interesa kapitala razrešiti u institucijama, i sve se više organizuju kako bi pritisak vršili preko medija, ulice i na sve druge dostupne načine. Na tom talasu dolazimo i do nove institucionalizacije ovih borbi kroz političke opcije i parlamentarnu borbu. Ni tu nismo neki izuzetak. Ovakve opcije su osvojile vlast u mnogim gradovima, poput Zagreba i Barselone. Tek ostaje da se bolje sagleda koliko se može s tih pozicija promeniti dominantna paradigma. Dobrih tendencija na lokalu svakako ima: ograničava se visina zakupa stanova, investitori se obavezuju da procenat stanova vrate gradu, organizuju se obavezujući referendumi i forumi sa građanima, javne usluge se vraćaju pod kontrolu javnih vlasti”, zaključuje on.

    Dakle, određene smernice postoje. Međutim, teško je oteti se utisku da bi njihovo osluškivanje podrazumevalo potpuni prekid s dosadašnjom praksom u upravljanju urbanom sredinom. Vlasti možda tvrde da legitimitet svojih odluka crpu iz glasova birača, ali do sada se već zna da predstavnička demokratija ne odražava obavezno stvarne interese građana – svakako ne bez politikantskih ostataka. Smisleni razvoj grada bio bi klin u velikom točku korupcije i poslovnih interesa, ali bi morao da se zabije jer bi odgovorio na (ne)osvešćene potrebe svih njegovih žitelja, od marginalizovanih pa nadalje. To bi dovelo do veće transparentnosti u upravljanju sredstvima, pa potencijalno i sprovođenja participativnog budžetiranja na lokalu gde bi građani mogli da se izjašnjavaju žele li blizu svog boravišta biciklističku stazu, uređeni park ili monumentalni spomenik. To bi, pak, neminovno dovelo do pravednije finansijske redistribucije, a možda i pažljivijeg planiranja razvoja grada. Potrebe iznad profita ako već ne i umesto njega – u tih nekoliko reči bi i pitanje, koje je dobrom delu građana Beograda bilo na usnama proteklih godina, u čijem gradu tačno žive, možda dobilo odgovor. Grad nezadovoljnih građana može da nastavi da raste na osnovu prećutno sklopljenog društvenog dogovora s Malograđaninom kome je stalo da s prozora vidi jarbol, ali ne može da se održivo razvija. Tada malko i prestaje da bude grad; postaje tuđi lego-imaginarijum.

    Uostalom, mehanizmi vraćanja gradova građanima postoje i usavršuju se; mehanizmi otimanja gradova već su poznati i očigledni.