Strah je osećanje sa kojim smo se, u nekom obliku, svi suočili tokom pandemije koja još uvek traje. O tome kad je strah dobar a kad loš, i o tome kako bi se o pandemiji trebalo govoriti ozbiljno ali bez zastrašivanja, čitajte u novom tekstu naše saradnice Kaje Damnjanović.
Prvo, izvinjenje za još jedan tekst o koroni. Drugo, u prepandemijskoj eri, možda biste, zavaljeni, u nekom trenutku usporenja radnog dana, i poželeli da pročitate nešto o strahu, emociji koju je osetio svaki primerak naše vrste koji je ikada postojao. Strah osećamo aktivno, kad „napunimo gaće” u situacijama kada smo u opasnosti ili kada je očekujemo i zamišljamo. Može da parališe u trenutku, ali i da nas upozori da bežimo iz situacije, što je evolutivni smisao straha – da nas brzo i efikasno upozori na opasnost, brže nego što bi to mogao razum. Strah može da postoji i kao dugotrajniji sentiment sa kojim živimo, kao što je npr. egzistencijalni. I poslednji podatak u ovom teorijskom delu teksta, strah i svi njegovi oblici, kao što su zebnja, anskioznost, frka, panika, strepnja, strava, užas, imaju dve osobine. Osvajaju nas s lakoćom, pa kad se dogode, potpuno nam „oduzmu” um, snažne su. Drugo, neprijatne su i naš psihički aparat teži da ih se reši što brže može. Talamus pošalje informaciju o opasnosti amigdali, koja oseća strah u naše ime, za 12 milisekundi. Poređenja radi, da biste prepoznali jednu reč maternjeg jezika potrebno vam je oko 400 milisekundi.
Naravno, naša psiha se u svakom trenutku služi ili oslanja ili sastoji, kako god želimo to da predstavimo, i od razuma i od osećajnosti, tako da su misli prisutne i kada se plašimo. Kognitivno-bihejvioralna i racionalno-emotivno-bihejvioralna terapija počivaju na vezi misli i njihovog uticaja na emocije. Ta veza između onoga što naš razum pokupi iz spoljnog svega, što vidimo, saznamo ili čujemo, i naših osećanja psihološka je činjenica. Plašimo se i kada znamo šta će da se desi, tj. preciznije, baš zato što znamo ili mislimo da znamo šta će da se desi. U nešto pojednostavljenoj psihološkonaučnoj verziji, formula je „razum plus osećanja jednako ponašanje”. A šta je najvažnije poslednjih mesec i po dana? Disciplinovano ponašnje građana.
Nalazi istraživanja koja se trenutno sprovode i u Srbiji i svuda u svetu pokazuju da se ljudi, očekivano, plaše pandemije. Postoji strah od samog virusa zbog kog se celo društvo reorganizovalo, strah od toga da li ćemo se zaraziti ili da li će se zaraziti neko nama važan. Uplašeni smo za naše osnovne oslonce, za sopstveno zdravlje i za naše najmilije. Strepimo od zatvorenosti u skučenom prostoru sa drugim ljudima bez mogućnosti napuštanja takve socijalne interakcije, posebno ako smo zatvoreni sa nekim ko nas ugrožava ili ako smo naterani da na posao idemo pod pretnjom a bez adekvatne zaštite ili transporta. Bojimo se ili smo se bojali da neće biti namirnica, hrana i lekova, opreme, mesta u bolnicama, da ćemo možda biti još više razdvojeni, ili da ćemo izgubiti posao, ili ostati bez novca. Bojimo se da li ćemo se sutra probuditi u svom krevetu. Strahujemo oko toga koliko će se ljudi razboleti a koliko umreti, kakav će biti tok pandemije, šta će biti sutra sa nama i sa celim svetom. Obuzima nas strava na ulici ili u radnji. Da ne zaboravimo, ovo su samo strahovi povezani sa pandemijom koji su normalni i očekivani, a pored njih imamo i redovne, svakodnevne strahove.
Svi smo pod stresom. Ovo je mentalno veoma opterećujuća i zategnuta situacija, a strah od neizvesnosti je sveprožimajući. Potrebno je prilagoditi se, promeniti sve navike, od sitnica kao što je pipanje lica pa do potpune reorganizacije života. To je veoma težak zadatak i, čak i da sve teče glatko, moramo da zaustavimo sve svoje brige i strahove, a da energiju usmerimo na promenu ponašanja. Javna komunikacija u tome može mnogo da pomogne, ali i da odmogne.
Različite zemlje su primenjivale različite „modele” suočavanja sa pandemijom, od potpunog zatvaranja do čekanja šta će da se desi. Psihološki razmatrano, od samih mera relevatniji je način na koji su uvedene, tj. kako je o njima komunicirano i na koji način su prenošena uputstva o promeni ponašanja građana i građanki.
Psihološki mehanizam na kom počiva ovaj društveni odgovor mogao je da bude zasnovan ili na zastrašivanju ili na pozitivnim porukama. Već četrdesetak godina, u empirijskoj psihologiji se razmatra da li će se, primera radi, ljudi radije odazvati pozivu na besplatni preventivni pregled mladeža ako ih zaplašimo simptomima i prevalencom melanoma ili ako im kažemo da redovnim pregledom ostaju zdravi. Iako ovo drugo deluje kao da ostavlja ljude potpuno ravnodušnim i da je, samim tim, slabiji motivator za promenu u odnosu na moćni i brzi strah, stvari stoje potpuno obrnuto. Ljudi više idu na preventivne preglede ako im se objasne pozitivni ishodi takvog ponašanja. Takva promena je dugotrajnija, i na njoj može da se zasniva kulutra zdravstvenog ponašanja. Dva su psihološka razloga za to: prvi je taj što su takva ponašanja – ova koja se traže od nas sada u pandemiji, kao i svako preventivno ponašanje – složena i kao takva zahtevaju objašnjenje i razumevanje da bi se ustalila; drugi je onaj s početka teksta – strah je neprijatna emocija i „refleskno” želimo da ga se rešimo, a posebno kad smo već u neizvesnoj i teškoj situaciji.
Ali zašto bismo uopšte razmatrali da li ima smisla da plašimo ljude ili ne? Ovo pitanje nije do kraja ozbiljno, ali na njega postoji ozbiljan odgovor. Naučni radovi koji su se bavili problematikom društvenih odgovora na pandemiju još iz perioda epidemije ebole u potsaharskoj Africi pokazuju da biomedicinski pristup u tretiranju ovakvih društvenih problema nije najučinkovitiji moguć zato što je ljudski faktor najvažniji. Prvo, zabeleženo je da se javlja paradoksalni otpor i nepoverenje prema medicinskom sistemu kada se od ljudi traži da se izoluju ili samoizoluju. To epidemiološki nije opravdano, ali potiče od laičkog očekivanja da medicina ima kompleksnije rešenje od „puke izolacije”. Da bi se izbegao taj gubitak poverenja i uštedelo dragoceno vreme u utrci sa širećom zarazom, ljude kojima je potrebno vreme da bi usvojili nove načine ponašanja treba podržati ili potkrepiti, kao što psihološka empirija i predlaže, pozitivnim porukama i objašnjenjima. Važno je da naglasimo da se ovde ne radi o kampanji, jer za to u ovakvim iznenadnim situacijama nema vremena ni resursa, nego o načinu komunikacije i o tome kakve i koje poruke čujemo, pre svih, od zvaničnika i donosilaca odluka. Mi smo dobili, i to ne svi, ishitreni SMS koji je imao nameru da motiviše strahom i čuli smo da postoji mogućnost da nam groblja budu tesna. Takve poruke su bile pomešane tek sa nasumičnim izjavama naklonosti. I jedno i drugo su „emocionalna” komunikacija koja je suprotna onoj koja je sada potrebna, a potrebna je racionalna zato što su ljudi već sami od sebe uplašeni. Ovakve poruke ih, kako nalazi istraživanja pokazuju, samo dodatno uznemire i otežavaju sprovođenje mera čiji uspeh počiva na ponašanju građana.
Očigledno je da se naši građani pridržavaju mera i da, uprkos i svom spontanom i dodatno nametnutom strahu, uspevaju da iznesu ovo breme. Međutim, pitanje je da li ćemo uz novi način ponašanja naučiti i još nešto. Na primer, da je sasvim normalno i pristojno da nas neko plaši jer za bolje ne zna.
Autorka teksta: Kaja Damjanović
Autorka slike: Sara Ristić
