U riziku od siromaštva nalazi se petina građana Srbije, a taj rizik je najveći za one koji žive u ruralnim područjima, za žene, starije građane i marginalizovane grupe. Dok je za celu zemlju prošle godine ta stopa rizika iznosila 19,7 odsto, za region Južne i Istočne Srbije procenjuje se na 23 odsto. Kroz razgovore sa ženama iz Poljaničkog kraja iz okoline Vranja, naša saradnica Dejana Cvetković istražuje kako izgleda svakodnevni život na selu kada se ukrste rodna i ekonomska nejednakost, a do sistema socijalne zaštite ne postoji put.
Žene na selu dok su mlade rade, kako kažu, „rade sve živo”, u polju, u štali, u kući, ali i neguju decu i starije članove porodice. Od poljoprivrede uglavnom ne prihoduju, osim onda kad „rodi više“. Rade onoliko koliko je potrebno da obezbede za porodicu. Često rade i sezonske poslove. Imanja se u većini slučajeva odriču u korist muških članova – braće, bratanaca, da ih „ne zamrznu”, jer je „tako oduvek bilo” i ne žele da se zameraju porodici „za parče zemlje”. Kažu da vole život na selu, životinje, čist vazduh i vodu, ali volele bi i da imaju put do grada i bolje uslove za život. Kada ostare, volele bi da imaju penzije, kao što su čule da imaju žene na selu u Sloveniji.
Ne možeš naći posao ni u gradu, a kamoli na selu
Milica je mlada tridesetogodišnja žena koja živi u selu Kruševa Glava. Po struci je inženjerka zaštite životne sredine i nakon školovanja u Nišu vratila se u svoje rodno mesto.
„Ne možeš naći posao ni u gradu, a kamoli na selu. Vežu me ovde kuća i moja porodica, volim životinje. Kad bih samo imala bolje uslove. Ovde je voda bolja i čistiji je vazduh. Navikla sam se na to da nemamo ni prodavnicu ni put, ali to mi je najteže. Ne možeš ni kod lekara da odeš, sve je otežano. Zaglavi se džip kad je loše vreme, a kamoli auto. Na ostalo se navikneš, radiš i poljoprivredu i sve. Mlađi muškarci mogu da se bave građevinom, pa više zarađuju“, navodi naša sagovornica.
Milica se bavi poljoprivredom i stočarstvom – uzgaja krave, svinje, sadi kukuruz, pšenicu i krompir, radi u bašti i ima voćnjak. Navodi da poljoprivreda može biti isplativa ako ima više stoke i ako postoji pomoć. Voće i povrće ne prodaje, već je to samo za porodičnu upotrebu, osim ako nekad „rodi više“.
„Bitno je da imamo za nas, da može da se napravi zimnica. Biti žena na selu je teško, naporno. Radiš u polju, u štali, a uz to si i domaćica u kući. Nemam drugu pomoć, sama sam sa ocem. On je stariji i sav je teret pao na mene. Moram i s njim kod doktora, a tada moram da zamolim nekoga da stoka ne bude sama, da je neko čuva, i tako u krug”, kaže Milica.
U Kruševoj Glavi postoji osnovna škola, ali je zatvorena jer nema dovoljno dece. Deca iz ovog sela putuju oko sat vremena svaki dan da bi stigla do najbliže škole, koja je u Vlasu. Najbliža ambulanta je takođe u Vlasu, a do najbližeg grada, Vranja, treba dva sata.
Mnoge žene sa sela nikada nisu posetile ginekologa
Selo Vlase udaljeno je dvadeset dva kilometra od Vranja, nalazi se u Poljaničkom kraju i jedno je od dvadeset dva sela u okolini Vranja, a ceo kraj deli jednu ambulantu. U njoj nema ginekologa, pa mnoge žene sa sela nikada nisu posetile ginekologa, ili to učine tek kada se javi „neki problem“. S obzirom na to da je i u gradu manjak ginekologa, često ne uspeju da dođu na red, pa su prinuđene da plate privatni pregled, koji košta oko 5.000 dinara.
Škola u ovom mestu je pre desetak godina imala oko dvesta đaka, a danas to više nije slučaj, priča Dragana. U jednom odeljenju sada ima pet, šest učenika. Učenici od petog do osmog razreda su u posebnom odeljenju, dok su od prvog do četvrtog kombinovana odeljenja – prvi sa trećim, a drugi sa četvrtim razredom zajedno. Najbliža srednja škola udaljena je 34 kilometra i nalazi se u Vranju. Prevoz je organizovan kada ima đaka, a pojedine linije se ukidaju kada deca ne idu u školu.
„Upisala sam Elektronski fakultet u Nišu, ali studije nisam privela kraju jer sam se udala. Trenutno ne radim i planiram da se odselim odavde. Žene koje žive u Vlasu i okolini uglavnom rade u fabrikama ili su domaćice. Sve manje žena čuva stoku. Ima i onih koje se i dalje bave time i održavaju seosko domaćinstvo“, kaže ona.
Milena se udala u ovo selo. Živi od poljoprivrede, ali ne zarađuje od toga.
„Udata sam u selu Vlase. Sadim kukuruz, pšenicu i krompir, imam baštu. Ne prihodujem od toga, to je za moju upotrebu. Zimi je teško, ko ima para kupi, ko nema jede to što ima. Radim i sezonske poslove. Radila sam u fabrici i uzela sam socijalni program. Imam osamnaest godina radnog staža, čekam penziju kad dođe vreme. Nemam ništa na svoje ime, kuća se vodi na supruga“, navodi ona.
U jednom planinskom mestu živi žena sa ćerkom. Obe su korisnice invalidske penzije.
Radila sam trideset godina i zgrožena sam u kakvoj sam situaciji
„Preminuo mi je muž, a ćerka i ja živimo od invalidske penzije. Primam 30.000 dinara, od čega plaćam račune. Svakog meseca se pitam da li da kupim hleb ili da platim struju. Jednostavno ne možemo da opstanemo s tim iznosom. Radila sam trideset godina i zgrožena sam u kakvoj sam situaciji. Imanje nemam na svoje ime, dala sam ga sinu na uživanje, šta ću drugo. Idem da radim za dnevnicu, sezonski preko leta. Operisana sam i pokretna sam, ali teško je. Ne mogu da se bavim poljoprivredom, uzimam terapiju. Nesposobna sam za rad, mogu da radim samo stojeće i samo lakše poslove. Teže poslove ne mogu“, kaže ova pedesetogodišnjakinja.
U planinskom selu Strešak, na 27 kilometara od grada Vranja, živi Stanojka sa svojim suprugom u porodičnoj kući. Oboje imaju preko osamdeset godina. Nekada su držali stoku, ali su je prodali jer, kako kažu, više nemaju snage da se time bave.
„Žene su ovde bez penzija, bez ikakvih socijalnih davanja. U Sloveniji, žena čim napuni 65 godina dobija penziju kao žena sa sela. Zašto je ovde tolika razlika i zašto žene kad ostare nemaju ništa? A mora da se plati struja, dažbine. Ceo život sam se bavila poljoprivredom, čuvala krave, ali sad imam osamdeset godina i ne mogu više. Sve smo prodali. Kad udari suša, nema ničega. Ove godine nismo imali ništa, ni džak krompira. Morala sam da kupim čak i crni luk”, navodi Stanojka.
Njen dan izgleda tako što se probudi u šest ujutru, pusti kokoške, nahrani psa. Potom radi u polju i bašti. Hleb mora da mesi sama, jer nema prodavnice u blizini.
„Bolesna sam, a po lekove moram u grad, koji je udaljen dva i po sata kolima. U Domu zdravlja u Vranju ne možeš lako da dođeš na red. Odeš, i vrate te. Koja žena je zdrava može da radi na selu, a koja nije ne može nikako. Nama je potrebna pomoć. Kad ostariš, više ne možeš da radiš i postaješ podložan siromaštvu“, kaže ona.
Ni ona nema imovinu na svoje ime, jer je sve prepisala bratu kako bi ostala s njim u dobrim odnosima. Da se, kako kaže, „ne zamrznu za parče zemlje”. Računa se da se ona udala i da sada ima drugi dom.
Svaka šesta žena u ruralnim krajevima upisana je u katastar, dok je na nivou cele Srbije svaka četvrta vlasnica ili suvlasnica neke nekretnine. Ipak, samo 25,55 odsto od imovine koju poseduju žene čine objekti primarno namenjeni za stanovanje, dok preostali udeo čine parcele i posebni delovi objekta. Kuće u kojima žene na selu žive u 88 odsto slučajeva u vlasništvu su muškarca, a 84 odsto žena ne poseduje zemlju.
Prema anketi koju je sprovelo Žensko udruženje kolubarskog okruga (ŽUKO), tek je svaka šesta žena dobila jasnu poruku od svoje porodice da treba da uzme svoju imovinu, dok je svakoj četvrtoj ženi porodica poručila da treba da se odrekne imovine u korist muškog člana porodice.
Mnoge žene na selu žive na ivici ili ispod minimalne potrošačke korpe
Podaci Republičkog zavoda za statistiku za 2024. godinu pokazuju da je u riziku od siromaštva u Srbiji petina građana, a da je stopa socijalne isključenosti 24 odsto. Prag siromaštva za jednočlano domaćinstvo bio je malo ispod 36.000 dinara, za dvoje odraslih s jednim detetom 64.000, a za četvoročlano domaćinstvo oko 75.000 dinara mesečno. Prosečna visina poljoprivrednih penzija koje primaju žene starije od 65 godina iznosi 13.846 dinara – skoro triput manje od praga siromaštva.
Mnoge žene na selu žive na ivici ili ispod minimalne potrošačke korpe. Posebno su izložene siromaštvu jer godinama rade neplaćeno, često se odriču imovine, a bez zemlje i kuće na svoje ime ostaju i bez ključne ekonomske sigurnosti.
Priče ovih žena iz Poljaničkog kraja svedoče o nevidljivom teretu koji decenijama nose žene na selu, one koje rade od jutra do mraka, brinu o porodici, deci, domaćinstvu i imanju. Kada ostare ostaju bez sigurnosti, bez primanja i često bez osnovne zdravstvene zaštite. Sela ostaju bez dece, škola i puteva, a žene bez penzija i socijalne i ekonomske sigurnosti. Njihove sudbine ne traže sažaljenje, već sistemsku podršku da nakon godina teškog rada ne završe u siromaštvu i da život na selu ne znači i život bez dostojanstva.
Imena pojedinih žena su izmenjena radi zaštite njihove privatnosti.
tekst: Dejana Cvetković
ilustracija: Tamara Kalčić
