Pravo na zdravlje, preduslov za ostvarivanje drugih ljudskih prava, poput prava na rad i dostojanstvo, garantuje Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima. Prema Globalnom indeksu zdravstvene sigurnosti, Srbija je 2021. godine bila 33. na listi od 44 države Evrope. U posebno nepovoljnom položaju su građani i građanke iz ruralnih sredina, kojima je usled nedostatka infrastrukture, finansijskih sredstava, i smanjenog broja zdravstvenih radnika i radnica često onemogućen pristup zdravstvenoj zaštiti. O tome kako do preventivnih pregleda i hitnih zdravstvenih intervencija dolaze žene na jugu Srbije, čitajte u tekstu Dejane Cvetković.
Imena žena u tekstu su promenjena i neki delovi su izuzeti radi zaštite identiteta sagovornica.
Žene u ruralnim i nepristupačnim delovima na jugu Srbije sistem i država su zaboravili
Na preglede idu jedino ukoliko ih nešto ,,puno boli“ i urgentno je, jer nekima od njih do Zdravstvenog centra u Vranju (ZCV) treba i po dva sata autom. Na preventivne ginekološke i druge preglede, za koje je neophodno izdvojiti ceo dan zbog neredovnog gradskog prevoza, ne idu redovno jer uglavnom nemaju vremena ili novca. Kola Hitne pomoći često odbijaju da idu na udaljene lokacije, jer se očekuje da porodice same dovezu pacijentkinje kojima je urgentna pomoć neophodna.
Rada iz sela Strešak, koja ima 76 godina, navodi da ima problema sa srcem i kretanjem. Kada se razboli treba da putuje do ZCV-a dva sata autom. Postoji bliža Zdravstvena stanica, u selu Vlase, ali put je nepristupačan i zimi je kolima nemoguće tamo doći. Kaže da ima dosta zdravstvenih problema, ali na pitanje koliko često ide lekaru počinje da se smeje.
„Kada da idem? Daleko je. Idem dva puta godišnje, dotad pijem lekove koje mi je doktorka prepisala. Do Ambulante u Vlase mi treba oko sat i nešto vremena pešaka, autom ne mogu da idem kad padne sneg jer su putevi loši. Bilo je situacija kada sam morala hitno da idem lekaru zbog visokog pritiska, i tada me voze sin, kada je tu, ili muž“, kaže ona.
U domu zdravlja u Trgovištu rade dva lekara opšte prakse. Svetlana, koja tu živi, navodi da najviše dva puta mesečno dolaze lekari specijalisti, ali je tada na pregled nemoguće doći jer se stvaraju ogromne gužve. „Živimo u takvom vremenu da ljudi koji nemaju vezu ili ne poznaju nekoga ko je ima često čekaju na pregled i po nekoliko meseci. To je ogroman problem, zato što je stanovništvo u Trgovištu pretežno staro i često su potrebne hitne intervencije. Desi se i da pacijenti budu životno ugroženi ali ipak čekaju zakazan termin. Takođe, nema osnovnih lekova u apoteci, a to je jedina apoteka u Trgovištu. Trgovište nema ni stomatologa, što je ogroman problem za sve stanovnike ove opštine“, objašnjava Svetlana.
Za preventivne preglede lekari često pacijentkinje upućuju da idu privatno
„U Dom zdravlja ovde šalju ginekologe koji su u penziji ili gledaju da ispune normu, pa se i ne posvete svakoj pacijentkinji. Veliki je problem i kod izdavanja sanitarnih knjižica i lekarskih uverenja za decu – to je gotovo nemoguće. Mene su na poslu kaznili zbog sanitarne knjižice sa dvadeset odsto plate, a u Vranju nisu hteli da mi to odrade jer kažu da moram u svom mestu, jer tamo nemam karton“, navodi Svetlana, i dodaje da se dešavalo i da studenti zbog neizdavanja lekarskih uverenja ostaju bez studentskog doma.
U ambulanti u selu Vlase, kako saznajemo, zaposlen je samo jedan lekar. Za specijalističke preglede pacijenti i pacijentkinje dobijaju uput za Vranje, koje je udaljeno oko pola sata autom. Redovan gradski prevoz nemaju. „Mnogo bi bilo lakše da imamo ovde lekare, kao i specijalizovane lekare barem jednom nedeljno. Ambulanta je stalno puna i gužve su. U Vranju se nekad ne javljaju ni na telefon, pa idemo lično da zakažemo. Ginekologa u Vranju nije bilo, pa sam zbog toga morala u drugi grad radi vantelesne oplodnje za koju se pripremam“, kaže Milena iz Vlasa.
Samo jedan lekar opšte prakse radi i u Ambulanti u Ristovcu, pa meštani ovog sela takođe moraju sami da se snalaze do Zdravstvenog centra u Vranju: „Redovan prevoz do Vranja nemamo, sada dok je raspust imamo prevoz u sedam ujutru, pa onda u tri. Uglavnom idem kolima, i što se tiče zdravstvene zaštite, mislim da zaostajemo u odnosu na neka druga mesta u Srbiji“, navodi Teodora iz sela Ristovac.
U Ambulantu u selu Rateje dolaze ljudi iz okolna četiri sela, a kako navodi Mila, nekad lekara ne bude i duže vreme. „Značilo bi da se malo sredi ta ambulanta, moja sestra je vodila dete da primi vakcinu, i priča mi da su uslovi baš loši i da je jako hladno, posebno zimi. Ne možeš dete da raskomotiš da bi primilo vakcinu ili injekciju. To je jedna soba u kojoj je doktor, postoji još jedna soba za medicinsku sestru, i to je sve. Obično ljudi shvate da ne mogu ovde da da budu adekvatno pregledani, i onda svi idu u Vranje“, kaže ona.
Problem koji navode Mila i većina sagovornica, jeste da se u ZCV-u uglavnom ne javljaju na telefon, te ne može da se zakaže pregled drugačije sem lično. Mila uglavnom pošalje muža ili zamoli prijateljicu iz Vranja da umesto nje zakaže pregled za dobijanje doznaka. „Imala sam skoro infekciju oka, otišla sam u Vranje na pregled. Videli su da sam u drugom stanju, ali čekala sam tri sata i na kraju morala da nađem vezu da bi me primili. Troškovi puta do Vranja su veliki problem, dešavalo se više puta da me iz ZCV-a vrate, posebno iz dispanzera za žene, gde ne možeš ni da zakažeš kod bilo koje sestre pregled, nego moraš u određenoj smeni. I onda gledam da zamolim nekog iz Vranja da zakaže umesto mene“, kaže ona. Takođe, navela je primer iz komšiluka da je hitna pomoć došla tek nakon duže rasprave jer su odande prvo insistirali na tome da ,,da sami dovezu osobu“.
Ambulanta u selu Ćukovac radi četvrtkom, i to samo dva sata, od 8 do 10 i primaju samo starije ljude. Ostali, kako navodi Tijana, idu u Vranje. Gradski prevoz do Vranja imaju na dva sata. ,,Značilo bi mi da ovde mogu na ginekološki pregled. Dugo čekamo mi sa sela u Vranju, zbog kartona, koji se drže posebno, i na šalteru mora da se naglasi da si sa sela. Gužve bi mogle da se smanje da ima barem jedan pedijatar na selu. Takođe, ne javljaju se na telefon u Vranju, a kada odeš lično, odbijaju da ti zakažu pregled jer postoji telefon“, kaže ona. Dodaje da iz Hitne pomoći u više navrata nisu hteli da dođu:
„Imali smo problema s babom, povraćala je krv, a kada smo zvali hitnu da dođe rekli su nam: ’valjda imate kola, dovezite je’. Tetki kada je bilo loše desila se ista situacija. Ona je operisala vratni deo kičme i bilo joj je loše, gubila je svest. Nije nama problem da je odvezemo, ali oni imaju nosila, stručni su, dok u autu može da se povredi. Nakon duže rasprave su došli, i kada je primljena pitali su zašto nismo naglasili ’čiji smo’. Bili smo besni. Zar treba da naglasimo da neko od naših ljudi tu radi da bi nas primili?“, kaže Tijana. Pedijatri iz ZCV-a dolaze u ambulantu u Ćukovcu zbog vakcinacije, ali je, kako ona navodi, sama prostorija hladna. ,,Nije humano, zbog toga dete vodim u Vranje na vakcinaciju. Sestre se bune, ali uvek insistiram da nas prime“, kaže Tijana.
Za stanovnike ruralnih područja ne postoji ravnopravnost
Jelena Jelić iz Beogradskog centra za ljudska prava objašnjava da su sve ovo sistemski problemi i da je jednako pravo na zdravstvenu zaštitu jedno od važnih nerešenih pitanja u našoj zemlji. „Ne postoji ravnopravnost, posebno za stanovnike u ruralnim i nepristupačninim delovima zemlje. Potrebno je da se omogući veći broj pregleda tim ljudima, posebno u kontekstu prevencije. Usled nepristupačnosti u ovim krajevima, u rešenja bi trebalo da bude uključeno i Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, kao i Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, imajući u vidu da su to uglavnom lica koja su i ekonomski ugrožena. Ukoliko se ne varam, neke opštine u Srbiji su omogućile lekarske preglede u kućnoj poseti, ali rekla bih da je to usamljena praksa, a ne sistemski organizovan odgovor države na ovaj problem“, navodi Jelićeva.
Takođe, ističe da je pored problema pristupačnosti izazov i broj zaposlenih u manjim mestima, te se, kako kaže, ,,opet vraćamo na adrese Ministarstva zdravlja“, odnosno relevantnih državnih subjekata koji bi trebalo da udruženim snagama rešavaju te probleme. Ističe i da je za specijalističke preglede, akutna i hitna stanja moguće tražiti nadoknadu troškova privatnog pregleda, ukoliko pacijentu nije moguće obezbediti pregled u javnim zdravstvenim ustanovama. Potrebno je da se u javnoj zdravstvenoj ustanovi dobije potvrda (PZ obrazac) da ne mogu da budu poslati na određeni pregled, ili ako im je termin kod specijaliste zakazan u neprimereno dugom roku u odnosu na osnovnu dijagnozu. U tom posebnom slučaju, građani mogu da odu privatno i odrade pregled, potom PZ obrazac i račun nose u RFZO kako bi podneli zahtev za nadoknadu troškova.
Jelićeva ističe da građani moraju znati da u svakoj zdravstvenoj ustanovi postoji Zaštitnik prava osiguranih lica, kome mogu da se obrate ukoliko u zdravstvenoj ustanovi odbijaju da izdaju potvrdu.
„Važno je da se napomene da lica koja spadaju u socijalno ugrožene grupe stanovništva imaju pravo na besplatnu pravnu pomoć i advokata. Zahtev se podnosi u opštini ili Gradskoj upravi prema mestu prebivališta lično, ili preko lica koje je ovlašćeno. Ukoliko postoji mogućnost nenadoknadive štete, o tome se odlučuje hitno u roku od tri dana“, kaže Jelićeva.
Sagovornica ukazuje i na to da je država u obavezi da obezbedi besplatno pravno zastupanje bez obzira na imovinsko stanje pacijenata ukoliko se tretman lekara ili medicinskog osoblja može tretirati kao mučenje, nehumano ili ponižavajuće postupanje i kažnjavanje: „Ukoliko zbog jasne povrede prava pacijent uđe u pravni ili sudski postupak, potrebno je da znaju da pritužbe mogu slati kako Ministarstvu zdravlja, tako i Zdravstvenoj inspekciji pri Ministarstvu, ali i Zaštitniku građana.“
Ženama na selu narušeno je osnovno ljudsko pravo na zdravstvenu zaštitu koje imaju po Zakonu o pravima pacijenata, i koje garantuje Ustav Republike Srbije. Starije stanovništo na selima nema jednak pristup informacijama, i nije upućeno u svoja prava. Država i lokalne samouprave moraju da informišu građane i građanke, ali i da obezbede dostupnost zdravstvene ustanove i hitne službe, posebno onima koji žive na nepristupačnim mestima u Srbiji.
tekst: Dejana Cvetković
ilustracije: Sanja Stojkov