Ovog leta smo svi, gotovo svakodnevno, vodili razgovore o nepodnošljivim vrućinama. Kada bismo prošli kroz standardnu jadikovku kako ne može da se diše i kako je grozno spavati sa uključenim klima-uređajem, došli bismo i do zaključka da klimatske promene već odavno nisu stvar naučne projekcije budućnosti, već naša svakodnevica. Međutim, ako već sve to i osećamo i znamo, zašto nam se gradovi pretvaraju u gomilu užarenog betona? Gde nestaje zelenilo i šta možemo da uradimo tim povodom?
Dva toplotna talasa koja smo, slobodno možemo reći, preživeli ovog leta, najintenzivniji su u poslednjih nekoliko godina. Ipak, prognoze kažu da će ovo leto biti jedno od hladnijih u odnosu na to kakva nas čekaju u budućnosti. Istraživanja pokazuju da će u narednim decenijama letnje temperature ići do 45 stepeni, a u urbanim sredinama i do 50 stepeni. Ovde nam se već priviđa scena iz filma Don’t look up, kada Dženifer Lorens u jutarnjem programu iz nemoći i očaja počinje da viče kako ćemo svi umreti. Ipak, kako nam trenutno ne preti filmski asteroid koji će da zvekne u planetu Zemlju (koliko mi znamo), za nepodnošljive vrućine postoji faktor koji može dosta da pomogne, a to je faktor zelenila. Ono nam omogućava prijatnije letnje temperature, čistiji vazduh i zaštitu od velikih atmosferskih padavina, koje se sve češće javljaju upravo nakon toplotnog talasa. Pa gde je zapelo sa ozelenjavanjem grada, pitate se. Zapelo je jer su investitori bacili oko na zelene površine i već računaju koliko bi maksimalno kvadrata moglo tu da se smesti, a gradska uprava sve to dozvoljava.
Vračar i Stari grad imaju 0 odsto šumskih površina
Grad Beograd je prema GUP-u (Generalni urbanistički plan) iz 2003. godine imao 19 odsto javnih zelenih površina, a prema najnovijem konceptu GUP-a (2021–2041) javnih zelenih površina ima samo 9 odsto. U kontekstu klimatskih promena, ovo je zaista alarmantan podatak i neophodno je da se zaustavimo i restartujemo plansku praksu. Pažnja se mora posvetiti hlađenju grada, između ostalog ozelenjavanjem, posebno centralnih zona, koje su po pravilu najužarenije. Jedan od primera su opštine Vračar i Stari grad, na kojima ima 0 odsto šumskih površina. Zbog toga su centralne zone često i toplotna ostrva, odnosno zone grada koje su znatno toplije od drugih. To su uglavnom gusto izgrađena područja, gde je zemljište devastirano, a poroznost tla niska. Takođe, tu su velike površine prekrivene veštačkim materijalima poput betona, stakla i metala, koji tokom dana akumuliraju toplotu, a kada padne noć tu toplotu ispuštaju. Tada imamo tropske noći i moguće ozbiljnije zdravstvene probleme stanovnika koji u ovim zonama žive. Toplotni talasi su prepoznati kao posebna opasnost za stariju populaciju, jer mogu dovesti i do smrtnog ishoda.
Planiranje zelene infrastrukture treba da bude pažljivo osmišljeno, da uključuje sve relevantne stručnjake, ali i građane, koji su često najglasniji u prepoznavanju važnosti zelenih površina. U prethodnih pet godina naša organizacija Ministarstvo prostora radila je sa dvadeset dve lokalne inicijative u Beogradu, od kojih je čak dvadeset reagovalo upravo zbog smanjivanja javnog zelenila. Pored toga, naše istraživanje javnog mnjenja iz 2021. godine pokazuje da je zaštita životne sredine prioritet za 47 odsto Beograđana, dok 77 odsto njih smatra da javnih zelenih površina u urbanim delovima grada ima premalo.
Zelenila u novim planovima nema
Međutim, uprkos tome, zelenila u novim planovima nema. U nekoliko aktuelnih planova koje smo analizirali primetili smo da je planirano uklanjanje javnog zelenila. Ovde ćemo dati dva primera.
Prvi je plan za naselje Braće Jerković, gde se u neposrednoj blizni doma za nezbrinutu decu „Jovan Jovanović Zmaj“, na mestu velike zelene površine, planira 5.000 kvadrata stambeno-poslovnog prostora. Istina, ova zelena površina trenutno jeste neuređena, ali mogla bi da bude mnogo toga pre nego betonski kompleks. Stanari su burno reagovali na ovaj plan, organizovali su se i pružaju otpor investitorima, jer s pravom smatraju da ova površina može da postane lep, uređen park, kakav Beogradu zasigurno fali.
Drugi primer je plan za podzemnu garažu kod hotela „Bristol“. Ova podzemna garaža se planira na 70 odsto površine skoro pa jedine zelene zone u ovom delu grada. Iako će nadzemna površina parka ostati relativno slična, izuzetno je važno da park zadrži i svoj podzemni deo, a ne da se ispod nalazi garaža. Park bez svog podzemnog dela praktično nije park, jer nema osnovnu funkciju upijanja vode, niti hlađenja okoline. U ovom slučaju, to je od izuzetne važnosti jer je Savski amfiteatar prepoznat kao toplotno ostrvo i područje koje je dosad u proseku imalo pedeset tropskih noći godišnje!
Grad Beograd je 2019. godine doneo Plan generalne regulacije sistema zelenih površina grada Beograda, koji predstavlja sjajnu osnovu i priliku za ozelenjavanje grada. Ipak, na krajnje perfidan način, grad je ovaj plan doneo kao opcioni, a ne obavezujući (što je u suprotnosti sa zakonskim okvirom planiranja). U praksi, to znači da ako nekom investitoru ne odgovara to što je planom na predmetnoj lokaciji predviđena zelena površina, ni on ni nadležne institucije ne moraju tu odredbu da poštuju, i mogu da promene namenu lokacije.
Drveće u saksijama nije zamena za uklonjenu javnu zelenu površinu
Ovo, nažalost, nije slučaj samo Beograda već velikog broja gradova u Srbiji, pa čak i planina, što možemo videti na primeru Zlatibora. Podvlačimo, zelenilo u direktnom kontaktu sa tlom predstavlja najznačajniji element zelene infrastrukture, čije su dobrobiti najznačajniji i teško zamenjivi nekim drugim elementima. To je, pre svega, visoko drveće s bogatim krošnjama i parkovi sa svojim podzemnim, zemljanim delom. Drveće u saksijama, u žardinjerama, na terasama i krovovima ne može biti primarna zelena infrastruktura, niti zamena za uklonjenu javnu zelenu površinu. Oni mogu činiti prateću mrežu zelenila, ali obavezno u kombinaciji s većim površinama zelenila u direktnom kontaktu s tlom.
Krajnje je neodgovorno od gradske uprave da odgovornost za zastupljenost zelene infrastrukture u gradu prepusti investitorima na slobodan izbor. Uostalom, njihov posao nije da faktički određuju koliko ćemo imati javnog zelenila, već da poštuju plansku regulativu, koja im daje okvire, smernice i granice do kojih mogu da idu. Na tom tragu, rešenje je, čini se, jednostavno – samo plansku praksu treba okrenuti naopako. Plan koji prepoznaje značaj zelenih površina, predviđa ozelenjavanje grada i koji razume suštinski značaj formiranja mreže zelenila morao bi biti obavezujući prilikom planiranja, a ne opcioni. Ovim planom se i konstatuje da u Beogradu ima tek toliko stabala za proizvodnju kiseonika za 300.000 stanovnika. Pošto nije opcija da ostalih milion stanovnika zadrže dah, prvi cilj u odbrani javnog zelenila jeste da promenimo status plana i učinimo ga obavezujućim. Da bismo to promenili, potrebna nam je i pomoć zajednice. Potpišite peticiju na sajtu Ministarstva prostora i budite naš dodatni argument za neophodnost zelenila, što ćemo predstaviti i zagovarati pred odbornicima gradske skupštine, Ustavnim sudom i u pritužbi urbanističkoj inspekciji pri nadležnom Ministarstvu.
Bolji gradovi, zdraviji ljudi – potpiši za zelenilo!
tekst: Marija Penezić, Ministarstvo prostora
foto: Dušan Rajić
