Zdravstveni sistem – najmanje dostupan onima kojima je najpotrebniji - Liceulice

Zdravstveni sistem – najmanje dostupan onima kojima je najpotrebniji

Tekst: Danilo Ćurčić

Foto: Sara Ristić

U poslednjih godinu dana se o zdravstvenom sistemu i raznim njegovim aspektima veoma mnogo govorilo. Međutim, u novom tekstu u rubrici „99 procenata“, koju radimo s našim partnerima iz inicijative za ekonomska i socijalna prava A11, čitajte o tome u kojoj je meri zdravstveni sistem dostupan najugroženijim građanima.

Zdravlje i zdravstvena zaštita pitanja su koja često pokreću velike debate u društvu – kakav nam je zdravstveni sistem, da li je najbolji ili najgori, da li su lekari odlični ili prosečni, da li ima korupcije, a da li dovoljno kreveta i slično. Naravno, kovid kriza koju živimo već duže od godinu dana uticala je na to da učvrstimo svoje stavove o tome kakav nam je, zapravo, zdravstveni sistem. Kako kažu s televizora, bio je par puta pred pucanjem, ili je par puta pukao. U svakom slučaju, s koje god strane da se gleda, svi su saglasni da su nam ljudi koji rade u zdravstvenom sistemu požrtvovani, stručni i da se s pandemijom borimo isključivo zbog njih, koji daju sve svoje kapacitete da spasu živote, izleče, objasne zbog čega je vakcinacija protiv kovida korisna i sve ono što već preko godinu dana slušamo o ovoj bolesti oko nas.

Zbog toga u ovom tekstu govorimo o nekim od problema koji se tiču pristupa zdravstvenoj zaštiti – svim onim proceduralnim, ako hoćete i birokratskim stvarima koje jedna osoba treba da ispuni da bi mogla da ostvari pravo na zdravstvenu zaštitu. To nam je garantovano međunarodnim ugovorima koji se bave ljudskim pravima, Ustavom Srbije, kao i zakonima. Kao što se može i pretpostaviti, i kao što je to slučaj i sa drugim pravima i drugim oblastima života, oni najranjiviji u društvu imaju i najviše problema da ostvare prava na zdravstvenu zaštitu.

 

Romi i pristup zdravstvenoj zaštiti

Počećemo sa starom pričom o ljudima koji nemaju lična dokumenta, odnosno „pravno nevidljivim“ licima. To su uglavnom Romi koji nisu upisani u matične knjige rođenih iz različitih razloga – kompleksnih upravnih procedura za naknadni upis u matične knjige, sukoba na Kosovu i uništenih matičnih knjiga u pojedinim gradovima i opštinama, ali i zbog dubokog siromaštva, nepoznavanja pravnih procedura ili činjenice da nemaju mogućnost da izvade ličnu kartu jer žive u neformalnim naseljima u kojima nije moguće prijaviti prebivalište.

Kod pristupa zdravstvenoj zaštiti za najugroženije Rome postoji problem koji se tiče same procedure za prijavu prebivališta, koja suštinski onemogućava ove ljude da dobiju zdravstvenu knjižicu (odnosno karticu zdravstvenog osiguranja, kako se ona sad moderno zove). I upravo imajući u vidu posebnu ugroženost ove kategorije ljudi, zakonodavac je odavno predvideo da lica romske nacionalnosti koja zbog tradicionalnog načina života nemaju prebivalište, odnosno boravište, imaju mogućnost da ostvare pravo na zdravstvenu zaštitu i onda kada ne ispunjavaju uslove postavljene za osiguranike obaveznog zdravstvenog osiguranja. Sličan je slučaj s monasima i monahinjama, decom, osobama starijim od 65 godina, i drugim kategorijama za koje je zakonodavac prepoznao da imaju probleme u ostvarivanju prava na zdravstveno osiguranje i da ponekad ne mogu da ispune uslove da se „kvalifikuju“ za osiguranike, pa je predvideo da mogu da se leče pod fleksibilnijim uslovima. Problem s Romima, koji zbog „tradicionalnog načina života nemaju prijavljeno prebivalište ili boravište“, jeste to da su oni posle tog jednog kratkog vremenskog perioda kada su mogli i bez prebivališta da se kvalifikuju za zdravstvenu knjižicu, na kraju podzakonskim aktima ponovo ograničeni u ostvarivanju ovog prava. Tako se sada licima romske nacionalnosti koja nemaju prijavljeno prebivalište, da bi dobili pravo na zdravstveno osiguranje, po ovom osnovu Zakona o zdravstvenom osiguranju traži da – prijave prebivalište! Doduše, ta prijava se sada vrši pred centrima za socijalni rad, a procedura pred centrima je ponekad varljiva, pa dosta zavisi od toga u kojoj opštini živite, kakva je saradnja vašeg opštinskog centra s policijskom stanicom i od drugih razloga koji su takvi da ih nikako ne bismo mogli nazvati zakonskim.

Posebno je komplikovana situacija s Romkinjama porodiljama koje nisu zdravstvene osiguranice. U tim slučajevima često im se traži da plate troškove porođaja, preti im se zvanjem policije, viče se na njih da moraju da plate ili neće moći da izađu iz porodilišta i na druge načine se zastrašuju. Uprkos tome što zakon propisuje da svako, pa i oni koji nemaju status osiguranika, ima pravo na hitnu medicinsku pomoć koja se, u krajnjoj liniji, plaća iz budžeta, kao i činjenici da se u ovim slučajevima radi o vrlo siromašnim i na svaki drugi način marginalizovanim osobama, ova praksa opstaje. Postupci koje je vodio Zaštitnik građana i preporuke koje je davao pojedinim zdrvstvenim ustanovama u ovom pogledu nisu uspele u potpunosti da iskorene ovu praksu, te se i dan-danas suočavamo sa slučajevima u kojima Romkinje posle porođaja moraju da se objašnjavaju sa osobljem porodilišta ili da traže pravnu pomoć kako bi mogle nesmetano da izađu iz porodilišta sa svojim bebama.

 

Izbeglice i tražioci azila i pristup zdravstvenoj zaštiti

Iako Zakon o azilu i privremenoj zaštiti propisuje da tražioci azila i oni kojima je odobren azil imaju pravo na zdravstvenu zaštitu, ona za malobrojne koji su azil dobili i kojima je potrebna zdravstvena zaštita često ostaje vrlo frustrirajuće iskustvo, a ponekad čak i nedostižna mogućnost. Zakonom su u pružanju zdravstvenih usluga izbeglice i tražioci azila izjednačeni s domaćim državljanima. Međutim, pred ovom kategorijom ljudi stoje brojne prepreke, povezane upravo sa uslovima koje treba ispuniti, procedurama koje treba proći i propisima koje treba znati.

Dosadašnja praksa je pokazala da najveći problem u ostvarivanju prava na zdravstvenu zaštitu i na ostvarivanje svojstva osiguranika imaju izbeglice koje su nezaposlene (a to su skoro sve), kao i one koje stanuju samostalno ili nisu korisnici programa neke od organizacija koje se bave njihovom integracijom.

Beogradski centar za ljudska prava i druge organizacije koje se bave zaštitom ljudskih prava već su izveštavale o problemima do kojih dolazi kada zdravstveni radnici odbijaju da pruže zdravstvenu zaštitu izbeglicama i tražiocima azila zbog nedovoljnog poznavanja propisa. Iako ekstremni i ni na koji način razumljivi, ovi slučajevi nam ukazuju na sistemske nedostatke u pogledu pristupa zdravstvenoj zaštiti.

Do toga dolazi iz različitih razloga, najpre jer sa zaposlenima u zdravstvenim ustanovama niko nije razgovarao o problemima s kojima se u Srbiji suočavaju izbeglice i tražioci azila, niti su oni na dovoljan način senzibilisani za rad s ljudima koji dolaze iz ugroženih kategorija, zatim jer nisu uspostavljene jasne procedure i protokoli u ovim slučajevima, a tu je na kraju i problem jezičke barijere.

Pored toga, poseban problem je što se pitanje integracije izbeglica (što suštinski znači omogućavanja ljudima koji su dobili zaštitu u Srbiji da ostvare zagarantovana prava: da steknu lična dokumenta, da iznajme stan, da dobiju radnu dozvolu i da se zaposle, pa sve do pristupa zdravstvenoj zaštiti) autsorsovano udruženjima građana, a u nekim slučajevima i velikim međunarodnim organizacijama koje pružaju i zdravstvenu zaštitu pojedinim kategorijama migranata. Zbog toga su i institucije manje otvorene za posebno ugrožene, a oni koji nemaju nekog da ih „vodi za ruku“ od šaltera do šaltera i završava ono što mi integrisani završimo za pola sata – često ostanu van sistema i bez mogućnosti da ostvare prava koja im na papiru pripadaju.

Naravno, još je mnogo različitih marginalizovanih grupa kojima zdravstveni sistem nije u punoj meri i na pravi način dostupan. To su, pre svih, beskućnici i beskućnice, koji često budu prebačeni iz zdravstvenih ustanova u „štekove“ i na mesta koja su skoro pod vedrim nebom, odakle ih je Hitna pomoć i preuzela, a njihovo smeštanje u ustanove koje su osnovane i namenjene njihovom prihvatu i zaštiti često izgleda kao nemoguća misija. Takođe, žene koje žive u udaljenim krajevima ili u selima, a koje usled neinformisanosti ili zdravstvene neprosvećenosti propuštaju preventivne skrining preglede, često su izložene izuzetno nepravednim zakonskim rešenjima. Naime, u slučajevima kada obole od karcinoma a imale su zakazan preventivni skrining pregled koji su propustile, one imaju obavezu da učestvuju u sufinansiranju sopstvenog lečenja. Ovo učešće je ponekad toliko visoko da se s pravom postavlja pitanje kako i na koji način one uopšte mogu da plate sopstveno lečenje.

O svim ovim stvarima trebalo bi govoriti možda najpre sada, kada smo se svi podsetili kako izgleda biti ugrožen i kako je zdravlje na prvom mestu. Ako je tako, onda bi i zdravstveni sistem Srbije trebalo uspostaviti tako da ljudi, posebno oni najugroženiji, budu na prvom mestu.