Zdravlje na čekanju, ili kad se u doba korone razboliš od nečeg drugog - Liceulice

Zdravlje na čekanju, ili kad se u doba korone razboliš od nečeg drugog

Krajem leta SZO je uradio istraživanje o uticaju pandemije na zdravstvene usluge širom sveta. Istraživanje je obuhvatilo preko stotinu zemalja, i to u periodu od maja do jula 2020. godine. Rezultati ukazuju da je u 90% zemalja poremećen sistem zdravstvenih usluga. Među najugroženijim uslugama bile su rutinske imunizacije (70%), planiranje porodice (68%) i dijagnosticiranje i lečenje raka (55%), dok su hitne službe bile ugrožene u gotovo četvrtini zemalja. U tekstu koji objavljujemo u našem serijalu „Korona i margina“, čitajte više o tome s kakvim su se sve problemima suočavali građani i građanke kojima su,  u vreme korone, bile neophodne neke druge zdravstvene usluge.

 

Ako pričamo o zdravlju, svi ćemo kad-tad natrčati na onu da je bolje sprečiti nego lečiti. U jeku pandemije taj je princip na poslednjem mestu, pa ćemo mi zato da ga postavimo, barem što se ove priče tiče, na prvo.

Milica je neko ko inače preventivu stavlja na prvo mesto, pa tako svake godine ide na tzv. skrining (bris grlića materice i papa-test) kako bi predupredila pojavu raka grlića materice. Prvo, zbog vanrednog stanja, u martu joj je odložen redovan godišnji pregled, a onda do jeseni dobija odgovor da „zbog situacije s koronom primaju samo trudnice i hitne slučajeve“.

„Na kraju sam zakazala privatno i platila. Posebno mi teško pada što nisam u mogućnosti da koristim medicinske usluge a redovno ih plaćam“, požalila se Milica, svesna da je ipak privilegovana jer mnogi nisu u mogućnosti da plate.

Slično iskustvo imala je i Andrea, koja je pokušavala da obavi godišnji ginekološki pregled radi ranog otkrivanja eventualnih promena koje mogu ukazati na karcinom. Nije uspevala da zakaže termin, a kad je pozvala telefonom dom zdravlja „Stari grad“, javila se neka

„rezignirana doktorka”, i rekla joj da je njena doktorka još deset dana u Areni i da onda dolazi i dotad se ništa ne zakazuje… „Pitala sam, uz obavezno izvinjenje na indiskreciji, da li je ona tamo privatno ili poslovno. Kaže meni žena: ’Ne, ne, ona je tamo poslom, ljude nema ko da leči, zovu nas. Kad se ona vrati, idem ja na ko zna koliko, da lečim ove što i ne veruju da kovid postoji”.

A kako stojimo sa postojećim zdravstvenim problemima? U svojoj dvadeset prvoj godini Danica je u junu doživela moždani udar. „Jednog dana, pre odlaska na posao, dobila sam napad povraćanja, trnula mi je leva strana tela, vrtoglavica… Posle tri poziva moji su uspeli da dobiju hitnu pomoć, a jedini savet koji smo dobili bio je: Stavite joj noge u lavor s toplom vodom i dajte joj nešto slatko.”

To joj se ponovilo nekoliko puta dok konačno, tri dana kasnije, nije došla hitna. Odvezli su je u Urgentni centar, bez pratnje majke zbog pandemije. „Ona je punoletna, a vlada pandemija – pratnja je zabranjena“, rečeno joj je.

Drugi su, međutim, imali pratnju, pa je kasnije i Danici dozvoljeno da pozove majku, a nakon saznanja da je s nepune dvadeset dve godine imala moždani udar, smeštena je na intenzivnu negu gde, kaže, nije bilo ni jastuka, a „čaršav za pokrivanje je bio toliko kratak da je neki deo tela morao da mi ostane otkriven. Sve je bilo u kovid bolnicama“, ističe Danica.

Izašla je iz bolnice, a simptomi su se javili opet u jeku protesta na beogradskim ulicama dok je gledala izveštaje na TV-u. „Te večeri sam se osećala gore nego ikad, tako da se slabo čega sećam, ali činjenica da nije bilo slobodnih nosila zbog prebacivanja prebijenih ljudi s protesta, te da me je na rukama jedva pokretnu nosio član porodice na prvi sprat Urgentnog centra – ne može da se zaboravi.“

Nakon nekoliko dana puštena je kući, a onda je tek, ističe, usledeo pakao jer su joj otkazali sve kontrole. Stanje joj se ipak popravljalo, ali se pogoršavalo stanje sa štitnom žlezdom. „No kao na neurologiji, i na endokrinologiji je bilo nemoguće doći do doktora“, objašnjava Danica. „S nalazima iz privatnih laboratorija uspela sam da se javim doktoru iz jedne državne bolnice koji je analizirao rezultate i dao mi terapiju, jer posle moždanog udara ne smem toliko da budem bez lekova.“

Uspeva nekako da zakaže kontrolu kod jedne endokrinološkinje, gde ju je zatekla vest da je doktorka „pozitivna“ i da neće dolaziti do daljeg.

„Bila sam na ivici suza, besa i toga da polomim čitav Klinički centar, kada sam izvadila sve papire s privatnih klinka koje sam imala i koje sam morala skupo da platim da bih se lečila u doba pandemije, moleći na šalteru da me primi bilo ko od prisutnih doktora. Niko ne bi ni reagovao da nisam morala da ukažem da imam dvadeset jednu godinu i preživljen moždani udar nekoliko meseci ranije.“

 

Kako zaista izgleda briga za starije?

Od samog početka pandemije, za najugroežnije su važili „naši stari“. Dok su s televizijskih kanala upućivane brižne poruke, na terenu je to izgledalo otprilike onako kako nam je Marija ispričala. Ona ima oca koji ima problema sa srcem, što se odrazilo i na jetru, i koji prima više od dvanaest terapija dnevno.

„Sve je krenulo kada sam otišla u Kruševac, našla ga u krevetu, ne može da ustane, jedva priča“, objašnjava Marija situaciju koja se tek zakomplikovala.

Nakon ubeđivanja, hitna pristaje da dođe i insistiraju da ga vode u bolnicu. Čitava logistika je na Mariji, od guranja kolica, podizanja na spratove, pa do vraćanja kući, gde čeka rezultate analize mokraće, koji su bili „katastrofa“.

„Doktorka iz privatne ordinacije me zvala da doletim kod nje u jedanaest uveče da pokupim rezultate i da s tim trčim nazad na interno da ga hospitalizuju.“

Tamo gledaju rezultate i odbijaju da ga hospitalizuju jer ne znaju šta da rade s njim, stoga kreće da gleda privatne klinike. „Nađem ’Zoramedik’ na Senjaku, pošaljem im sve nalaze, sve se dogovorimo. Kažu, poslaće privatni sanitet. Sanitet dođe, pregledaju ga, spakuju, uzmu 25.000, ne daju račun, krenu za Beograd, gde je trebalo da ih sačeka moj partner ispred bolnice da im dâ depozit za lečenje, i mi se ponadamo. Posle pola sata zove me vozač saniteta, kaže ovo je kovid, vraćaju ga nazad u kruševačku hitnu.“

Simptome nije imao. „Pitam tehničare kako da znamo da je kovid, jer ako nije, ubacuješ osobu sa oslabljenim zdravljem među zaražene, i to je smrtna kazna. Kažu jeste rizik, ali oni misle da je kovid.“

Nakon pregleda pluća i merenja kiseonika nije bilo znakova virusa. Sanitet je već bio otišao, a ni „Zoramedik” ne šalje nazad sanitet. „I tako su nam uzeli 25.000, nisu nam dali račun, nisu isporučili uslugu za koju su angažovani, odveli ga u leglo zaraze i životno ugrozili.“ To je samo deo onoga što je Marija sve prošla sa ocem.

 

Osećala sam se kao loptica kojom se dobacuju

Javila nam se i majka čija ćerka boluje od anoreksije, koja je posebno uzela maha u vremenu zabrane kretanja. Nakon odluke da bude hospitalizovana, u junu stupa u kontakt sa KBC „Dr Dragiša Mišović“, koji se jedini u Srbiji bave poremećajima ishrane.

Kako je ceo KBC u kovid sistemu, odsek je zatvoren za prijem pacijenata, a kako se ne otvara, pokušavaju da reše problem van Srbije „spremni da rasprodajemo imovinu“, ističe. Ni to ne uspevaju, što zbog pandemije, što zbog drugih tehničkih problema.

„Srećom, početkom septembra saznajemo da bi KBC mogao da počne s prijemima, što se i dešava. Nažalost, zbog vanrednih okolnosti, i hospitalizacija je vanredna – umesto na Odeljenju za adolescente, svi su pacijenti smešteni na isto odeljenje; nikakvih kontakata ne sme biti, što automatski znači da ne mogu da se obavljaju grupne terapije, koje su integralni deo terapijskog procesa, pa ni porodične. I sa tako „okrenjenim“ programom rada, uz njenu ogromnu volju i napor, ali i zahvaljujući medicinskom osoblju koje je zaista davalo sve od sebe, ona za tri nedelje boravka u bolnici dobija 3,5kg, čime izlazi iz kategorije veoma teške pothranjenosti i velikog rizika u tešku neuhranjenost i smanjen rizik po život i zdravlje.“ Zbog povećanja broja obolelih od korone opet ceo KBC prelazi u kovid sistem, ćerka biva otpuštena nakon tri sedmice „iz administrativnih razloga“. Borba i dalje traje uz nadu da će se KBC ponovo uskoro otvoriti.

Problem osećaju i najmlađi. Anja ima ćerku od dve i po godine kojoj je u julu dijagnostiran PFAPA sindrom (visoke temperature, crveno i gnojno grlo, uz povišen CRP). U međuvremenu, čitava porodica bude pozitivna na kovid-19, i tokom izolacije dete dobija „PFAPA epizodu“. „Pošto je bila nedelja, odlazimo u dežurni dom zdravlja gde detetu nisu ni temperaturu izmerili, bukvalno ju je doktorka jedva i pogledala, i poslala nas je u ’Dragiša Mišović’. Osećala sam se kao loptica kojom se dobacuju. Tamo nas dočekuje gunđanje što su nas uopšte i slali, a nama je PFAPA novost i još uvek ne znamo šta da očekujemo, pogotovo kada se ukombinuje s koronom. Pošto dete ima temperaturu 40, ipak nas primaju u bolnicu, gde ostajemo šest dana.“

U međuvremenu je dobila terapiju koju je primala u matičnom domu zdravlja, a zakomplikovalo se opet u decembru. „Opet smo šetali po institucijama – na ’Institutu za majku i dete’ toplomer na ulazu ne radi, mi stojimo na vetruštini kod rampe, a sestra u portirnici ne zna kome da nas delegira, i na kraju moramo u kovid sektor na pregled. Nakon toga nas prebacuju u Tiršovu, gde čekamo bukvalno dva sata da neko dođe i da je pregleda. I na kraju, izmrcvareni i sluđeni, završavamo kod našeg privatnog ORL doktora, koji rešava stvar.“

Institut za reumatologiju pretvoren je u kovid bolnicu, pa su prinuđeni privatno da rešavaju ovaj problem, jer je takođe on preopterećen pa od njih nekad nema odgovora. „Posebno komplikuje situaciju to što je bolest hronična, i što ima neke simptome slične kao i kovid, što znači dosta maltretiranja i dosta poseta privatnom sektoru, koje, naravno, koštaju.“

I svi ističu da je mreža podrške, prijatelji, porodica, poznanici, komšije ključno u ovakvim trenucima. Jer, podrška je važna.

Autor teksta: Dejan Kožul