Autor: Stefan Slavković
Ilustracija: Javorka Đurić
Aforizam koji oslikava i glavnu funkciju sindikata i njegovu najveću protivrečnost glasi: sindikati su, naime, stvorili srednju klasu, i šteta je što ne mogu da je sačuvaju. Sve što danas smatramo zajamčenim radnim pravima čije bi poštovanje trebalo da nam obezbedi relativno predvidiv, ako već ne i lagodan život – a koja se ugrađuju u načelnu definiciju dostojanstvenog rada koju je ponudila Međunarodna organizacija rada – u nekom trenutku je slavljeno kao trijumf sindikalne borbe. Ugrubo, industrijska revolucija je rodila mase, mase su s vremenom rodile radničku klasu kao samosvesnog društvenog aktera, a ona je, uvidevši da privredni rast i profit zavise od njene spremnosti da proda svoj rad, stvorila organizacije za zaštitu svojih interesa. Zato možemo da čekamo vikend, da računamo da nas poslodavci neće obletati oko nas ako se razbolimo ili dobijemo dete, zato očekujemo platu i dok radimo i dok obilazimo plaže i planine, zato imamo radno vreme i znamo da ćemo naplatiti prekovremeni rad. Zahvaljujući sindikatima deca ne skapavaju po fabrikama, žene imaju pravo na jednake plate i zahvaljujući njima s poslodavcem možemo da pregovaramo kolektivno. Ali problem bi već trebalo da je očigledan. Koliko osoba znate čije je barem jedno od navedenih radnih prava prekršeno?
Ne mora se ići do dece u Bangladešu i afričkih rudara, dovoljan je i najuži krug poznanika. Urušavanje radnih prava traje decenijama, paralelno sa atomizacijom i slabljenjem sindikata. Razlozi su mnogostruki, ali metanarativ je pobeda neoliberalne paradigme koja je osamdesetih raspoloženom privatnom sektoru dala previše moći i odlučivanja u ruke. Važan je i slom SSSR-a, „mračnog progresivnog elementa“, prema rečima Todora Kuljića, koji je kapitalističkim zemljama služio kao upozorenje šta se može desiti ako odustanu od nekog oblika države blagostanja.
Nagli skok privrednog rasta u zaustavnom vremenu globalizacije i stvaranje svetskog tržišta o kome je sredinom 19. veka pisao Marks, pomognuti ekonomskom i političkom impotencijom levih politika, doveli su do privida privlačnosti neoliberalnog kapitalizma početkom devedesetih. Radnička klasa se razbila na identitetske grupe koje su poverovale da je sindikalna borba jalova rabota. Posao sindikata sveo se na održavanje postojećih materijalnih odnosa.
Posle finansijske krize iz 2008. godine, a naročito problema koji su u lancima snabdevanja nastali s pandemijom i ratom u Ukrajini, dominantni oblici proizvodnih odnosa doživeli su epileptični napad. Promenila se i tradicionalna tipologija radnih odnosa, pa se od zaposlenja na određeno i neodređeno vreme ušlo u fazu prekarnih oblika zapošljavanja. Pravo na rad od kuće i privremene, povremene i sezonske poslove neuporedivo je teže braniti nego pravo na rad pre pedeset godina, kada je na hiljade ljudi obavljalo isti posao u istom postrojenju ili administrativnoj zgradi. Sindikati su potrebniji nego ikad, a od pojavljivanja na pozornici istorije nisu bili nemoćniji. Zbilja je drugačija nego pre sto godina, kada su sindikati bili militantni, ili pre pedeset do sedamdeset godina, kada su polugama političke moći uticali na poslodavce i institucije.
Pejzaž u Srbiji je zasebna slika. Osim karakteristika tipičnih za zemlje poluperiferije – ekstraktivistički kapitalizam, niskokvalifikovani rad s malo doradnih poslova, liberalizacija i relaksacija radnog zakonodavstva – naše su okolnosti lokalno specifične.
Sindikalni pokret posle Drugog svetskog rata je, s obzirom na socijalističko uređenje SFRJ, izgubio maltene svu autonomiju i sveo se na operativni ogranak relativno darežljive države, oličen u Savezu sindikata Jugoslavije. Prelomni trenutak desio se 1950, kada je usvojen Zakon o samoupravljanju. Državna privredna preduzeća pripadala su svim građanima, a proizvodnjom su u ime zajednice upravljali radnički saveti. Novim zakonom iz 1976. radničko samoupravljanje je zaokruženo, a sindikati su dobili ovlašćenja u donošenju akata i formiranju organizacija udruženog rada i upravljanju njima. Sve je funkcionisalo, makar na papiru.
„Samoupravni model je propao jer nije imao osnovne pretpostavke, pluralnu strukturu društva i institucija i autonomne aktere u socijalnom savetu. Kolektivno vlasništvo samoupravljača bilo je izvedeno iz državnog usmeravanja privrede. Falila mu je izraženija tržišna komponenta, iako je postojala, jer trebalo je podeliti plate. Ipak, smatram da su elementi tog modela bili odlično polazište za budućnost, jer je takva participacija značila da će ljudi na radnom mestu učiti da se pitaju i odlučuju, što se prenosi u politički život. Obračun s tim modelom značio je i obračun sa idejom da radnici treba da budu misleća bića s dignitetom. Zato danas imamo svest da treba biti srećan ako vam niko ne gužva karakter na radnom mestu i ako plata leže na vreme. Preživljavanje i ego-trip, klijentelizam i sitnosopstvenički individualizam. Iz toga proističe i svest da sindikati nisu potrebni“, kaže za LUL Zoran Stojiljković, profesor na FPN i predsednik UGS Nezavisnost.
Taj i takav san prestao je da postoji kada i SFRJ, a Samostalni sindikat je kao naslednik SSJ-a devedesetih u velikoj meri danju služio kao ispostava režima Slobodana Miloševića, a noću kao rentijersko preduzeće partijskih prvaka. U međuvremenu su se pojavile nove organizacije, ali skupa imaju malo uticaja. Poređenja radi, ratnih devedesetih je polovina radništva bila sindikalno organizovana, a sada to važi za oko četvrtinu, ili 500.000 ljudi. Prema nekim istraživanjima, triput više ljudi ne veruje sindikatima nego što im veruje. Današnji sindikati u Srbiji, ali i šire, prihvatili su liniju Evropske konfederacije sindikata, ili funkciju socijalnog posrednika. S obzirom na male pregovaračke kapacitete u Socijalno-ekonomskom savetu, predstavnici reprezentativnih sindikata ne uspevaju da isposluju, u klinču s predstavnicima vlade i poslodavaca, da makar minimalna zarada, koju zvanično prima oko 350.000 radnika u Srbiji, bude osetno veća od minimalne potrošačke korpe.
Moguća strategija može biti repolitizacija sindikata – bliska saradnja i koaliranje s partijama, možda i ulazak u parlament. Bivši predsednik Nezavisnosti Branislav Čanak svojevremeno je tvrdio da i najmanja partija u parlamentu može da uradi više od najvećeg sindikata.
„Istraživanja su pokazala da ljudi imaju manji otpor prema ideji da na politiku utiču sindikati i predstavnici poslodavaca nego crkva, vojska ili nevladine organizacije. Sindikatima i radnicima je u interesu da se na politička dešavanja reaguje što direktnije. S druge strane, to je lako kad imate jedinstven sindikalni pokret, a ne fragmentirane organizacije kao kod nas. Politički akteri vas uvažavaju onoliko koliko imate uticaja na članstvo i javnost, i sposobnosti da taj uticaj branite protestima. Taj uticaj zavisi od spremnosti sindikata da deluje i van izbornog dana – osnaživanjem institucija socijalnog dijaloga, recimo, ili adresiranjem aktuelnih problema. Nažalost, sindikalne organizacije u Srbiji nemaju dovoljan uticaj, nemaju dovoljno proaktivan nastup, iako pomaci postoje, a nemaju ni pouzdane političke partnere u pokretima i partijama“, zaključuje Stojiljković.
Recimo, UGS „Sloga“ je kao partner Stranke slobode i pravde potkraj prošle godine sastavila predlog novog Zakona o radu, ali on se izgubio u medijskom šumu.
Moguća strategija je i veća autonomnost sindikata. Profesor na Pravnom fakultetu Union univerziteta Mario Reljanović predložio je zanimljiv model organizovanja: sindikat napraviti na nivou lokalne samouprave, opštine ili grada, članstvo proširiti na prekarno zaposlene, nezaposlene i penzionere, i ostaviti mogućnost saradnje s drugim sindikalnim organizacijama i političkim pokretima i partijama. Mogućnost formiranja „žutih sindikata“, ili lažnih sindikata koje kontrolišu poslodavci, bila bi manja, članstvo bi se omasovilo, a interesi bi bili zajednički umesto partikularni. Pružanje pravne pomoći i punjenje štrajkačkog fonda bilo bi lakše, ali bi, kao i dosad, zavisilo od nivoa operativnosti i solidarnosti.
Nezavisno od buduće strategije, pred sindikatima se nalazi dvostruko težak zadatak. S jedne strane, pravni okvir za sindikalno organizovanje propisuje Zakon o radu, makar dok se ne donese Zakon o sindikatima, od čega, kažu upućeni, treba strahovati. Ni do tada neće biti mnogo razloga za zadovoljstvo. Zakon o radu propisuje uslove za dobijanje reprezentativnosti: u njemu mora biti najmanje petnaest odsto zajednice, mora se finansirati iz članarine i drugih sopstvenih izvora i mora biti nezavisan od državnih organa i poslodavaca. Reprezentativni sindikat može kolektivno da pregovara s poslodavcem i da bude uključen u pravljenje programa u slučaju većih otpuštanja, između ostalog.
Nažalost, prirodno je da poslodavci takav sindikat ne žele u svojim redovima – prepričava se opaska jednog preduzetnika kako mu „to ne treba, jer će ispasti da u njegovoj firmi nešto ne valja“ – ali postalo je prirodno da ih podrivaju i državni organi kao poslodavci. Ima slučajeva da se reprezentativnost sindikata odbacuje jer se brojnost članstva ne utvrđuje brojem pristupnica, nego plaćenim članarinama, što je nezakonito.
S druge strane, pred njima je i zadatak animiranja i mobilizacije radnika. O tome svedoči Mirjana Pavić, predsednica sindikata „Sloga“ u valjevskoj kompaniji Valy. „Samo osnivanje sindikata je birokratski opširno, ali je i jedan od prostijih delova posla. Najteže je dozvati i zadržati ljude u organizaciji, od čega zavisi i reprezentativnost. Firma posluje dvadeset dve godine, a sindikat nije postojao osamnaest, jer se verovalo da je i razgovor o samoorganizovanju nepoželjan. Osnovala sam ga posle više od godinu dana mobinga, a boreći se za svoja prava shvatila sam da su naši ljudi radnopravno nepismeni. Priča se o obavezama i dužnostima, ali ne i o pravima zaposlenih. Mislim da bi sindikati trebalo više da rade na edukaciji radnika, jer se i dalje misli da sindikat služi samo za kupovinu robe na rate. Zbog lošeg rada predstavnika zaposlenih i poverenika, ljudi izgube poverenje u sindikat, ako su ga i imali, pa u slučaju kršenja radnih prava ne znaju kome da veruju, a kamoli kome da se obrate, iako od sindikata boljeg načina za borbu za radna prava nema. To otežava borbu nas koji se trudimo da se sindikalnim pitanjima bavimo iskreno i posvećeno. Mislim da bi i sindikalnim pokretima dobro došla lustracija, da nezavisna komisija ispita rad svakog pojedinca“, kaže Pavić.
Naša sagovornica proces osnivanja sindikata opisuje kao rudarski. Em je s još dve koleginice nailazila na zatvorena vrata poslodavaca, em su trpele direktne i indirektne pritiske. Ipak, broj radnika u sindikatu je za petnaest meseci od ukupno 2.000 zaposlenih došao do 500. Isposlovan je slobodan dan za slavu, kao i dan uoči slave, uz obavezu nadoknađivanja. Jedan nezakonit otkaz završen je vansudskim poravnanjem, a sprečeno je svesno kršenje zakona od strane poslodavca, u čijem opštem aktu je pisalo da preraspodela rada može da traje devet meseci, iako Zakon o radu u slučaju nepostojanja kolektivnog ugovora dozvoljava šest.
„Da smo u početku bile upoznate sa slovom zakona, mogle smo ranije da odbranimo svoja prava. Sličnih primera je mnogo“, kaže Pavić, koja je prošlog avgusta zbog nezadovoljstva promenila sindikat, prešavši u Slogu, a šire nezadovoljstvo je dovelo do opreza među radnicima. Ipak, kaže da je sindikalnu borbu bolje voditi kako treba nego s potencijalno štetnim kompromisima.
I dok tekstilna industrija u Srbiji, ali i šire, slovi za područje s najviše kršenja radnih prava, na drugom polu stoji žilava i živahna IT industrija. Aleksa Petković iz sindikata Unitech, koji nastoji da okupi radnike u ovom sektoru, za LUL kaže da je sindikalno organizovanje IT radnika i u inostranstvu retkost, pa i u SAD kao epicentru, te da su i u tamošnjim preduzećima sindikalnu nogu prvo povlačili radnici u potpornim delatnostima, poput transporta, higijene i ishrane. Ipak, nedavno formiranje prvog sindikata u Guglu pokazuje da kakvo-takvo raspoloženje za samoorganizovanje postoji.
„S jedne strane velika potražnja na tržištu za ovim radnicima, s druge bolji uslovi rada u poređenju s drugim delatnostima, s treće drugačija poslovna kultura – sve je to dovelo do toga da sindikalno organizovanje bude strano IT sektoru, čak i tamo gde on postoji decenijama. U Srbiji su razlozi još izraženiji, jer zaposleni u ovoj grani zarađuju znatno iznad republičkog proseka plata. Ipak, pogrešno je misliti da se zaposleni ne bune zbog uslova, samo to najčešće rade individualno i, ukoliko se uslovi ne poprave, daju otkaz i pređu u drugu kompaniju. Korona-kriza je dodala još jednu otežavajuću okolnost, a to je rad od kuće, što je potpuno atomizovalo zaposlene i svelo njihovu komunikaciju na posao preko kompjutera i ekrana, umesto neposredne ljudske komunikacije, koja je prisutna u kolektivima i koja nam pomaže da preživimo dan na poslu“, zaključuje Petković.
Ovaj istorijski period izvesno će se u kontekstu radnih prava pamtiti ili kao korak ka novom, većem varvarstvu, ili kao stanica ka pravednijem društvu. Odgovor u velikoj meri zavisi i od rada sindikata.
