Rastislav Dinić je docent na Filozofskom fakultetu u Nišu, publicista (čije tekstove redovno možete čitati na portalu Peščanik), aktivista, kao i poslanik Zeleno-levog fronta u Narodnoj skupštini Srbije. Pre šest godina smo razgovarali s njim za naš magazin, a mnoga pitanja iz tog tadašnjeg intervjua mogu se postaviti i danas. I tada smo imali velike proteste koji su trajali mesecima, i tada smo govorili o mogućnosti da se kroz te proteste artikuliše politička borba van ustaljenog stranačkog okvira. Međutim, u ovom intervjuu smo s Dinićem razgovarali o tome šta se u međuvremenu promenilo, te koliko su i politika i bavljenje njome danas ipak drugačiji.
- Pre šest godina ste za tadašnja velika protestna okupljanja građana „1 od 5 miliona“ rekli da je „najbolja stvar u vezi s njima to što uporno izbegavaju ukalupljivanje od političkog establišmenta“. Važi li to i za ove proteste danas?
Nije jednostavno odgovoriti na ovo pitanje, ali pokušaću to da učinim. Promenio se kako sastav protesta tako i sastav opozicije. Osnovna dinamika tada je bila između neke ideološke i političke raznolikosti građanskih protesta, i relativne ideološke uniformnosti „političkog establišmenta“ oličenog u tadašnjem „Savezu za Srbiju“, koji je bio pozicioniran kao koalicija desnog centra. U međuvremenu se politička scena prilično promenila, i ja ne vidim da je na njoj ostalo puno ljudi koje bismo s pravom mogli nazvati „političkim establišmentom“.
Moja sopstvena partija, Zeleno-levi front, svakako se ne može tako opisati, jer je stara tek nešto više od godinu dana, a u njenom vrhu su isključivo ljudi koji nikada nisu bili na vlasti. Ima i drugih novih partija na čijem su čelu „nova lica“, a i starije partije su u velikoj meri prošle kroz transformaciju i na njihovom čelu se sada nalaze neki novi ljudi. Takođe, mislim da je opoziciona scena danas mnogo ideološki raznolikija nego tada, i mislim da je Zeleno-levi front kao partija levice dobar primer za to.
S druge strane, ovi protesti su, bar u većim gradovima, nastali pre svega iz studentskih blokada, tako da je njihov odnos prema političkim akterima mnogo drugačiji nego pre šest godina, a distanca prema političkim mnogo veća. Drugim rečima, ako je tada postojala opasnost da protesti budu kooptirani od strane političkog establišmenta, danas mi se čini da je mnogo realnija opasnost da oni ne uspeju da nađu odgovarajuću političku artikulaciju i da naši zajednički napori treba da budu usmereni ka tome da se izbegne takav ishod.
- Čini se da je otklon od mnogih, ako ne i od svih postojećih političkih aktera – koji ponekad zaliči i na otklon od parlamentarne demokratije uopšte – nešto što poprilično odlikuje ovaj talas građanske neposlušnosti u Srbiji. Zbog čega se ljudi osećaju toliko „iznevereno“ od svih?
Taj otklon nije nov, ali sada je zaista posebno jako izražen. Dugo sam bio sklon, kao i mnogi drugi analitičari sa levice, da ga tumačim naprosto kao izvod iz zasluženog gubitka poverenja birača u mejnstrim partije i figure koje su bile uključene u različite nepopularne i napravedne mere, poput privatizacija i masovnih otpuštanja, i umešane u korupciju i klijentelizam. Ako ga tumačimo u ovom ključu, otpor prema opoziciji je u velikoj meri smislen i racionalan, i zahteva neka racionalna rešenja.
Ni danas ne mislim da je ovo objašnjenje potpuno pogrešno, verujem da ovi faktori zaista igraju izvesnu ulogu u odbojnosti prema opoziciji, ali danas smatram da je ta uloga znatno manja nego što sam ranije mislio, i da je presudno nešto sasvim drugo, što sam u nedostatku bolje reči nazvao „masovnom hipnozom“ nastalom dejstvom režimske antiopozicione propagande.
Evo kako sam došao do tog zaključka. Sastav opozicije se, kao što sam već rekao, znatno izmenio u poslednjih pet-šest godina, i ne samo da na njenom čelu više nema puno ljudi koji se povezuju sa „starom vlašću“, korupcijom ili klijentelizmom, nego je i ideološki profil današnje opozicije mnogo raznovrsniji nego ranije. Međutim, otpori nisu slabiji, kao što bi se to očekivalo, nego su u nekim aspektima još i jači.
Zanimalo me je da razumem zašto je to tako i krenuo sam da razgovaram s mnogim ljudima na tu temu – po prirodi poslaničkog posla sada razgovaram s mnogo ljudi iz različitih krajeva Srbije i društvenih slojeva. Ono što sam otkrio me je i samog iznenadilo: iza odbojnosti prema opoziciji vrlo često nisu stajali nikakvi jasni razlozi. Čak i tamo gde je u početku izgledalo da sagovornici imaju neke relativno racionalne razloge za kritiku, ubrzo bi se ispostavilo da ti razlozi nisu presudni, a možda uopšte ni bitni. Vrlo često ljudi nisu ni znali dovoljno o osnovnim stvarima vezanim za opozicione stranke. Ljutili bi se na figure koje odavno više nisu u opoziciji, kritikovali bi poteze koje opozicija uopšte nije napravila, ili su ih oni pogrešno razumeli, i tako dalje. Ali ključna poenta je u sledećem: čak i kada bi se ispostavilo da njihov inicijalni razlog ne stoji i da je zasnovan na pogrešnim informacijama, oni ne bi odustajali od svog stava. Ponekad bi smislili neki nov, jednako neubedljiv razlog, a ponekad bi i potpuno odustali od argumentacije.
Takođe, ljudi koji su mi (rekao bih prilično iskreno) govorili da su spremni na sve samo da bi se aktuelni kriminalni režim sklonio sa vlasti – uključujući i velike lične žrtve, kao što su gubitak posla i spremnost da u otvorenoj konfrontaciji rizikuju sopstveni život – istovremeno su mi priznavali da ne izlaze na izbore jer „nemaju za koga da glasaju“. Mislim da je to jako dobar pokazatelj u čemu je stvar, jer kakvi god bili racionalni razlozi za nepoverenje prema opoziciji, ukoliko ste spremni da žrtvujete tako mnogo samo zarad promene režima koji vidite kao opasan i zločinački, onda bi svakako bilo racionalno da žrtvujete i nešto znatno manje od posla ili života glasajući za opozicione kandidate, kako god nesavršeni oni bili. Činjenica da to nije slučaj govori da nemamo posla s racionalnim nepoverenjem, nego sa iracionalnom odbojnošću.
Takođe, svako može sam da proveri koliko u antiopozicionoj i antipolitičkoj retorici dominira ono što sam nazvao „retorikom gađenja“: poređenja s blatom i izmetom, prljavštinom, zarazom, kontaminacijom… Ovo su tipične preracionalne reakcije moralizovanog gađenja, kakve rasisti osećaju prema „nižim“ rasama ili ljudi u kastinskim društvima prema nižim kastama. Odatle i opsednutost distanciranjem od opozicije i svega što se vidi kao povezano s politikom, ali naročito opozicionom, partijskom politikom.
Izvor ovog gađenja nije teško otkriti, to je besomučna, sada već decenijska, režimska antiopoziciona kampanja koja prožima celu javnost i kojom praktično niko nije nedotaknut. Smisao ove propagande nije samo u tome da proizvede neka verovanja kod svojih konzumenata, nego pre svega da proizvede izvesne jake emotivne stavove, odnosno „reakcije iz stomaka“, tipično: reakcije gađenja.
Cilj je da se prekine svaka mogućnost da se nezadovoljstvo sa ulice prelije u glasove protiv vlasti. Sve dok je opozicija nedodirljiva, režim je bezbedan, čak i ako ima stotine hiljada ljudi na ulicama.
- Kako se onda, kad čak i dobar deo antirežimski nastrojene javnosti tumači bavljenje politikom u užem smislu kao apriori „nečastan“ posao, rešiti tog balasta?
Mislim da je „nečastan“ preslab izraz. Mnogo je bolji izraz „prljav“, jer je prljavština nešto što izaziva gađenje i potrebu za distanciranjem, strah od dodira, a ja primećujem upravo takvu reakciju. Opozicija je za mnoge ljude postala doslovno nedodirljiva.
Kako se rešiti tog balasta ključno je pitanje, jer bez odgovora na njega nema ni šanse za smenu kriminalnog režima. Ranije, kada sam mislio da je u osnovi u pitanju nepoverenje, mislio sam da je prvenstveno na opoziciji da ponovo izgradi odnose poverenja s javnošću i da građanima ponudi dobre razloge da joj ponovo poveruju. Svakako i danas mislim da je ovo važno i da opozicione partije treba da nastupaju na ovaj način, ali sada uviđam da je problem u izvesnom smislu mnogo dublji i da se na ovaj način može samo delimično rešiti. Kada imate posla sa argumentovanim stavovima, onda je važno da na argumente odgovorite i da uvažite racionalne primedbe. Ali kada imate posla s neracionalnim predrasudama i preracionalnim emotivnim reakcijama »iz stomaka«, argumenti zapravo nisu presudni i pitanje je koliko su uopšte delotvorni.
Šta ostaje? Jedan put je prevariti ovu predrasudu tako što ćete joj povlađivati: na primer tako što, iako izlazite na izbore i preuzimate mesta u predstavničkim telima, uporno za sebe tvrdite da „niste političar“, „niste partija nego pokret“, da ulazite u „blato politike“ samo zato da biste spasli državu i narod, čime slušaocima signalizirate da delite njihovo gađenje prema politici, partijama, opoziciji, i da vi niste ništa od toga.
Iako ovo kratkoročno može biti uspešna strategija, dugoročno, ona je osuđena na propast, jer samo produbljuje iracionalnu predrasudu prema partijskom pluralizmu i politici kao legitimnoj i neophodnoj delatnosti. To je kao da pokušavate da se borite protiv rasizma povlađujući rasističkim predrasudama.
Mislim da je, kao i u mnogim drugim životnim situacijama, iskrenost mnogo bolji put. Iako se ne treba direktno konfrontirati sa ovom predrasudom, jer to može biti kontraproduktivno i izazvati različite iracionalne otpore, isto tako joj ne treba ni povlađivati, niti je pak tretirati kao duboku mudrost ili istinu, jer ona to nije.
Treba raditi na reafirmaciji politike kao legitimne delatnosti i partijskog pluralizma kao jedinog načina da se izborimo sa autoritarizmom i uzurpacijom državnih institucija, čak i ako to ponekad može značiti da ćemo na sebe navući nezasluženu osudu ili iracionalni gnev dela javnosti.
Želeo bih da dodam još nešto: ništa od svega ovoga ne znači da nema puno prostora za sasvim racionalnu kritiku opozicije, smisao ovoga o čemu govorim nije u tome da se opozicioni akteri unapred aboliraju za svaku grešku ili brljotinu. Problem nije u kritici, nego u „distanciranju“, koje je uvek znak iracionalnog otpora ili odbojnosti. Savršeno je normalno videti opozicione aktere kao nesavršene i pogrešive, problem je videti ih kao „prljave“, „kontaminirane“ i nedodirljive, jer to blokira svaku mogućnost političkog delovanja u višepartijskoj demokratiji i zatvara najvažniji kanal promene. Autoritarna vlast to dobro zna, i zato se i trudi da taj kanal po svaku cenu zatvori.
Ako mogu da još jednom povučem paralelu s rasizmom: tek kada se jednom prevaziđe rasistička predrasuda, otvara se mogućnost da zaista procenjujemo pojedince i njihovo ponašanje na odgovarajući način, od slučaja do slučaja, umesto da ih sve u startu otpisujemo zbog boje kože, ili nekog drugog moralno irelevantnog svojstva. Tako je i ovde: tek kada se prevaziđe iracionalna odbojnost prema apstrakciji zvanoj „opozicija“, individualni opozicioni akteri se mogu realno procenjivati na osnovu svojih zasluga i grešaka.
- U izvesnoj meri je u javnom govoru stvorena dihotomija između dva puta da se izađe iz ove političke krize. Ako pojednostavimo stvari, jedan put zaziva ideju prelazne vlade i pokušaj borbe već postojećih političkih aktera kroz već postojeće strukture, a drugi zaziva ideju građanskog samoorganizovanja i insistiranja na neposrednom demokratskom odlučivanju. Moraju li se ova dva pristupa posmatrati kao međusobno isključujući?
Građansko samoorganizovanje je važna i neophodna dopuna predstavničke demokratije, i Zeleno-levi front, koji je nastao upravo na temelju ovakvog samoorganizovanja, od prvog dana insistira na njegovom značaju. Građanski zborovi su dobar korak u oživljavanju ovog samoorganizovanja. Međutim, izlaz iz ove krize mora biti institucionalan. S konstatacijom ostavke predsednika vlade krenuo je da teče zakonski rok koji ističe 18. aprila u ponoć. Do tada će morati da se izabere nova vlada ili se ide na nove parlamentarne izbore. Oba ova ishoda su jednako loša, kako sa stanovišta ispunjenja studentskih zahteva tako i sa stanovišta građana koji već mesecima protestuju protiv zloupotreba kojima pribegava naprednjačka vlast. Nova naprednjačka vlada je loš ishod jer će suštinski biti ista kao i prethodna, samim tim jednako nespremna da ispuni studentske zahteve i suoči se sa sistemskom korupcijom koja je dovela do tragedije u Novom Sadu. Izbori su loši zato što, kao ni svi raniji, neće biti ni slobodni ni pravični, i poslužili bi režimu kao zgodan način da izađe iz krize.
Jedini način da se izbegnu oba ova scenarija jeste da se formuliše jedinstveni predlog prelazne vlade, sastavljene prvenstveno od eksperata, u kojoj će režimu biti oduzeti ključni resori poput unutrašnjih poslova, pravde i informisanja. Samo takva vlada će biti u stanju da ispuni studentske zahteve i da obezbedi uslove za pravične i slobodne izbore. Režim će naravno po svaku cenu pokušati da izbegne ovakav ishod (kampanja koju već mesecima vodi protiv koncepta prelazne vlade jasno pokazuje da je prepoznaje kao najveću pretnju po svoju vlast), ali ukoliko se oko ovog predloga bude stvorio širok društveni konsenzus, biće veoma teško odbiti ga.
Važno je reći još i ovo: mnoge kritike na aktuelni predlog Vlade narodnog poverenja, s kojim je izašla grupa parlamentarnih stranaka, među kojima je i ZLF, sasvim su racionalne i smislene, i o njima treba razgovarati. Razumem da su mnogi ljudi sumnjičavi prema činjenici da će se u po ovom predlogu u vladi još uvek nalaziti i predstavnici aktuelnog režima, ali treba imati u vidu šta su alternative, kao i to da ovo jeste neki vid kompromisnog, odnosno prelaznog rešenja. S druge strane, u nekim reakcijama na ovaj predlog ne mogu da ne prepoznam upravo onaj iracionalni otpor prema partijama i opoziciji, pod čijim uticajem sve što opozicija uradi mora biti pogrešno. Naročito mi se neodgovornim čine neargumentovana omalovažavanja ovog predloga, bez predlaganja bilo kog drugog realističnog rešenja. Mislim da je trenutak jako ozbiljan, da su ljudi koji učestvuju u protestima i podržavaju studentske zahteve izloženi vrlo ozbiljnim pretnjama i rizicima, i da od svih javnih aktera očekuju ozbiljnost i odgovornost u pronalaženju izlaza iz krize.
Što se tiče samog predloga, njegov tekst je u celini dostupan na našem portalu, i mislim da bi bilo dobro da ga što više ljudi pročita, nadam se bez predrasuda i predubeđenja, i da samostalno formira svoje mišljenje o njemu.
Razgovor vodio Bojan Marjanović
Fotografije: privatna arhiva, Vladan Pavlović
