Zbog čega ljudi vole krimiće, komedije ili ljubavne filmove nije teško razumeti, ali šta je to što najrazličitije ljude privlači hororu? Zbog čega volimo da se plašimo u (relativnoj) sigurnosti svoje sobe, kakva vrsta katarze se dešava dok čitamo horor literaturu, gledamo horor filmove ili serije, i koje su to priče koje služe kao okidač za najdublje ljudske strahove i strepnje.
„Odneće vas kao Čuma decu“, rekla je mojim drugarima i meni baka jednog od njih, preteći prstom uperenim u oblačno nebo. Nevreme će, vetar je sve snažniji i, ko zna, možda će zaista moći da nas oduva. Njen se prst spustio ka nama i, jednako preteći, stao da se drmusa. „Bežite kućama“, rekla je, inače… podrazumevalo se. Džuma? Šuma? Ne, Čuma…
Od tada sam, a prošlo je tridesetak godina, saznao štošta o njoj. Rodila se u području mitologije, u naručju mašte, a babice joj behu strah i tuga. Dok je kuga harala Evropom i kroz vekove odnosila milione života, najteže je bilo pomiriti se s gubitkom dece. U tome se malo šta promenilo. Nije ih ubila bolest, nego ih je odnela baba raščupane kose i dugih prstiju, bez noktiju, kako ne bi morala da nosi tragove blata i sukrvice. „Nije, dakle, ništa lično“, poručila bi pogledom da joj oči nisu skrivale crne vlasi. Po decu je dolazila noću, kroz dimnjak, kriomice; sa odraslima je bila transparentnija, pa ih je ubijala dodirom, pogledom čak, jer od kuge se oboljevalo bez objašnjenja, a umiralo bez okolišanja.
U slovenskim predelima ovo je stvorenje dobilo ime Čuma. Imalo je grčkog brata Ftisisa i rimskog rođaka Tabesa – čiji se udaljeni rod i danas pominje svaki put kada se govori o progresivnoj paralizi (tabes dorsalis). Porodično stablo razgranato je i doseže svako mesto gde su ljudi morali da ispričaju priču kako bi sebi obrazložili nešto toliko strašno i nasumično kao što je to – smrt deteta od strašne bolesti.
Sanjaju li palestinska deca džine, dok slušaju detonacije u daljini?
Jer, nije oboljenje samo telesno…
Iz današnje perspektive, dok grabim kroz sećanje, baku svog drugara mogu da prizovem samo kao Čumu. Dečak u meni se uplaši više nego što se plašio tad. Kuge odavno nema, ali strah živi.
*
Remek-delo japanskog reditelja Kjošija Kurosave Lek iz 1997. godine premešta bojazni u drugačiju ravan nesvesnog. Iako je reč o psihološkom trileru, nelagoda kojom natapa misli gledalaca kao da potiče iz domena strave i užasa. Jer, šta ako svako od nas, koliko god civilizovani bili – gde pod civilizovanošću podrazumevamo ono što svakodnevno uzimamo zdravo za gotovo: pristojnu reč, dobru volju, prećutnu saglasnost da ćemo učestvovati u održivom društvenom životu – gaji toliko snažne destruktivne tendencije da im je dovoljno petnaestak minuta manipulativnog ubeđivanja da na najkrvaviji način isplivaju na društvenu površinu? Ako su Čuma i njeni rođaci nastali racionalizacijom stvarnog nepojamnog užasa, koja je, udarivši o plafon naracije, iznedrila jezive prikaze, Kurosava je odlučio da osvetli ono što razumu permanentno izmiče. Selektivno doduše, i vrlo tankim snopom svetlosti, zbog čega Lek i ostaje s gledaocima toliko dugo nakon vrlo, vrlo efektnog poslednjeg kadra.
Istu temu je na suprotnom kraju skale suptilnosti obradio Gart Enis, scenarista stripova nadaleko poznat kao dugogodišnji pisac dela The Boys i Panišer. U saradnji s velikanom Alanom Murom, pre šesnaest godina je stvorio serijal Crossed, koji prethodna dva primera izvodi do paroksizma: virus nepoznatog porekla ljude pretvara u manijakalne ubice koji svoje najprljavije sadističke misli realizuju onog trenutka kada im padnu na pamet. U jednoj sceni, majka uviđa da je njen osmogodišnji sin zaražen; u njenom uvidu, mi kao publika shvatamo da je život koji temeljno poništava moral istovetan smrti – i to iz perspektive nekoga ko je taj život poklonio.
Strah od gubitka kontrole nad sobom i gubitka sebe, a time i života kakav poznajemo
Ako priče o stvarima koje nas plaše pričamo kako bismo u bezbednim uslovima sopstvene mentalne laboratorije – psihičke, emocionalne, intelektualne – iskusili strah i ubrizgali ga u svoje biće, pomalo kao vakcinu protiv opasnih virusa, njihova raznovrsnost ukazuje da se plašimo možda svega nekoliko tema, ali da nas one plaše na različite načine. Da li smrt deteta, a time i nevinosti, ima smisla bez Čume? Da li je uopšte moguće upoznati svoju podsvest dovoljno da znamo da se u nama ne krije monstrum? Da li, na koncu, to čudovište živi i u najmlađima, i možemo li onda uopšte govoriti o nedužnosti?
U srži svih ovih pitanja leži isti strah – strah da je gubitak kontrole nad sobom ujedno i gubitak sebe, a time i života kakav poznajemo i kakav jedino umemo da živimo. Nije slučajno jedan od temeljnih termina izučavanja horora ponudio otac psihoanalize, Sigmund Frojd, davši nam unheimlich, ili na engleskom uncanny, ili na srpskom začudnost, i to upravo nakon čitanja pripovetke Peskar E. T. A. Hofmana, nemačkog romantičarskog pripovedača koji se uz Edgara Alana Poa najčešće spominje kao rodonačelnik književnosti strave i užasa.
Začudnost – ili nelagoda, u drugim prevodima manje srećno rešenje – nastaje kada u onome što spoznajemo prepoznamo element zbog kojeg predmet posmatranja, inače saznatljiv, a možda i već poznat, istovremeno deluje nepoznato, neobično, neprirodno.
Nepredvidivo, potom i opasno. Opet, nimalo slučajno, Frojd je začudne predmete, interakcije i društvene uloge prepoznao kao ona područja psihe u kojima je kuljanje ida – deteta u nama koje zahteva trenutno zadovoljenje svojih poriva – kroz pore ega najizvesnije: naime, tamo gde racio nije dovoljan da se izbori sa ukupnošću života.
Kockice naležu gde mogu: Čuma je baba, svi znamo makar po jednu, ali zastrašujuća, detektiv Takabe juri zločince koji su po svemu obični ljudi, a oboleli u pomenutom strip-serijalu liče na ljude, ali ljudi svakako nisu. Jer njihovi nagoni, koliko god bili deo „psihopatologije svakodnevnog života“, rekao bi Frojd, samim svojim ispoljavanjem potpadaju pod kišobran neljudskog. Onoga što nam je nepoznato u okviru poznatog.
Gubitak nevinosti i dobronamernosti kao plodno tle za strah
Majkl Majers iz Noći veštica suštinski je dete, isto ono koje je u ranom detinjstvu zaklalo svoje roditelje; sa istom, infantilnom, sporohodnom upornošću juri svoju bejbisiterku i u odraslom dobu. Uzgred noseći masku bez bora i izraza, što ga čini svojevrsnim otelotvorenjem vitalnosti smrti. Džejson Vorhis iz Petka trinaestog takođe je dete, udavljeno u obližnjem jezeru i opunomoćeno u telu nestvarno snažnog muškarca s hokejaškom maskom na glavi. Sveti se zbog svoje nesreće, bilo kome. Životu. Sadako iz serijala Krug, koje smo se svi pre dvadeset i kusur godina plašili, devojčica je koja, izlomljenih kostiju, lomi ekran televizora i dolazi po gledaoce, takođe u potrazi za slepom, nagonskom pravdom.
No, ta začudnost kreće se i dalje od pitanja na neki način oskrnavljene dečje nevinosti – makar kako je mi doživljavamo. Dva remek-dela body horror filmova, Muva Dejvida Kronenberga i Stvor Džona Kaprentera, idu u prilog toj tezi. To znači da dobronamernost i nevinost tražimo i u odrasloj dobi i da je njen gubitak plodno tle za strah.
U prvom, lik koga glumi Džef Goldblum čini hibris na kakvom bi i Eshil pozavideo – naime, odlučuje da mašinu za teleportovanje koju je sklepao testira na sebi uprkos brojnim i očitim upozorenjima da to ne treba da radi, zbog čega na koncu gubi svoju partnerku, dete, ali i sebe. Ipak, ne pre no što publici ne ubaci emocionalnog rovca, dovoljno duboko da ona počne da u poslednjim trenucima za njega navija, uverena da iza grozomornog, deformisanog tela i dalje čuči čovek koji se kaje. U drugom, ekspedicija naučnika odlazi u polarnu stanicu kako bi ispitala navode o čudnim, opasnim dešavanjima. Iz permafrosta oslobođeni patogen sve živo pretvara u stvorove – ili, preciznije, u Stvora s mnoštvom pojavnih oblika – koji ostanu s taman dovoljno elemenata svog prethodnog, prepoznatljivog izgleda i identiteta da čoveku bude žao što je sasvim jasno da moraju da nastradaju.
„Niko nikome više ne veruje, i svi smo veoma umorni“, kaže na samom kraju filma lik koga tumači Kurt Rasel, u jednoj od svojih najboljih uloga. Ironija je što se množina odnosi na još svega jednu živu osobu s kojom Rasel čeka da vidi ko će od njih dvojice biti sledeći u bezumnim mutacijama koje „stvor“ proizvodi. I upravo se u toj rečenici krije potvrda da se, iako tako ne izleda, Karpenterov film u jednome ne razlikuje od svih prethodno pobrojanih: beskrajno važan, a veoma često previđen motiv horor-narativa jeste pravednost, pa kakva god i prema kome god. Neki krvoloci traže naplatu zbog nad njima počinjenih zlodela (savremena reimaginacija mita o Čumi izvesno bi sadržala podatak da joj je neko davno oduzeo decu, i tu bi se ogledala razlika između drevnih, kolektivno zamišljenih i prenošenih strave i užasa, i savremenih), a neki su izvršili transgresiju – prekršili društvena ili unutrašnja moralna pravila, rečju – premda je bilo jasno da nije trebalo to da rade. Kada takve spoljašnje smernice ne postoje, ljudi se od propasti moraju sakriti iza poverenja, tog najsnažnijeg spoja među ljudima, ali neretko odveć slabog da bi se suprotstavio neshvatljivom užasu. Jer „svi smo veoma umorni“, i ko će još dumati o poverenju.
Srećni krajevi su veoma retki
Na kraju te rečenice, čiji prvi deo nije slučajno u trećem licu množine, a drugi u prvom, počinje područje takozvanog kosmičkog horora. Urota je prevelika, previše jaka, potpuno svojeglava, a naši alati – čula, razum, empatija – nedostatni su. Zato su i srećni krajevi veoma retki, bilo u filmovima poput Praznog čoveka Dejvida Prajora, književnim delima H. F. Lavkrafta, bilo u romanu Stanar Rolana Topora, koji je danas poznatiji po ekranizaciji Romana Polanskog.
Da li je moguće verovati sebi ako ne verujete sopstvenim komšijama, i obrnuto, pita se pisac, i još važnije: kakve posledice to nepoverenje može imati? Ne mnogo bolje od onoga što se desi prilikom susreta s Lavkraftovim Ktuluom, ispostaviće se. Kada je opasnost kosmička, veličina tog kosmosa je nebitna. Nekad je nepregledan, nekad je puki hodnik u stambenoj zgradi. Bitna je samo krhkost čoveka, a nasuprot nje može stajati dron ili mitološko biće, podjarmljeni porivi ili opasni mutageni, ogromni hibrisi ili zaboravljeni bogovi koje više ne umemo da umilostivimo.
*
I zašto pričamo priče koje nas plaše? Da bismo se manje plašili.
tekst: Stefan Slavković
ilustracije: Dobrosav Bob Živković
