Prijavi se na newsletter listu

Prijavljivanje na našu listu vam omogućava da primate redovna obaveštenja o našim aktivnostima, kao i drugim relevantnim LuL informacijama.

    Zašto čitati dugačke tekstove, uključujući i ovaj

    Iz Liceulice arhive: broj 77, novembar 2021.

    U vreme kada nam se medijski sadržaji serviraju spakovani u nekoliko sekundi, sa svih strana nas bombarduju tobože nespornim tvrdnjama da su se čitalačke navike medijske publike promenile. Govori se često da ljudi danas nemaju ni vremena, ni volje, ni koncentracije da čitaju duže tekstove i da se ozbiljnije posvete razumevanju i promišljanju pročitanog. Odavno znamo da su informacije roba, ali u ekonomiji pažnje, sposobnost fokusiranja postaje izvor ogromnog profita za marketinške kompanije, a samim tim i popularno polje istraživanja javnog mnjenja. Stefan Slavković, u podužem tekstu iz 77. broja Licaulice, pokazuje da tzv. long reads forme opstaju, i da ih publika ipak rado čita, makar u novim digitalnim formama. U magazinu Liceulice volimo dugačke tekstove, a prilično smo sigurni da ih vole i naši čitaoci.

     

    Ispričaću ti jedan vic, veli mi stariji kolega novinar krajem 2017. godine, pa kaže: seo svež ćale na kafu, otvorio novine  i pročitao ih do kraja. Šta je tu smešno, pitao sam, kao otac tada dvomesečnog dečaka. To što se takve stvari ne dešavaju, odgovorio je, ni kafa, ni novine, ni temeljno čitanje, a uopšte uzev i život polako prestaje da se dešava, makar na neko vreme, makar dok se drugi život, taj koji si pozvao u svet, ne osamostali dovoljno da razlikuje nošu od pelene. Isti kolega mi je dve godine kasnije poslao jedan članak iz Njujorkera uz komentar: duži je tekst, izdvoj sat vremena, veruj mi isplatiće se. Otvorio sam link, a preda mnom se ukazala ilustracija glavnog lika, protagoniste i antagoniste u jednom: Dena Malorija, alijas A. DŽ. Fina, pisca nagrađivanog trilera Žena na prozoru. Naslov je sugerisao da je njegova biografija bolji saspens od knjige koju je napisao, i na osnovu nje je u međuvremenu snimljen osrednji film. Sat vremena, pomislio sam, nema šanse, i otišao da pakujem igračke za porodični izlet u šumi.

    No, životi koji manje nalikuju na trilere predviđaju da dete krene u vrtić, a da jedva razbuđeni roditelji u bauljavoj potrazi za kofeinom nabasaju na prvi kafić koji im se nađe na putu. Kako se dosad nisam obreo u nekom napetom književnom delu, jednog jutra sam uspeo da sednem u baštu voždovačkog lokala. Setio sam se vica koji mi je prijatelj bio ispričao, i pomislio sam: možda jeste prošlo dve godine, ali poslednji se smejem. Onda sam se setio i teksta koji mi je poslao. Otvorio sam ga i zapazio da označivač s desne strane ekrana – onaj koji pokazuje gde se tačno nalazite unutar teksta – jedva da se vidi. Narednih sat vremena nisam proveo na Voždovcu, proveo sam ga u kancelarijama najvećih američkih izdavača, u foteljama tamošnjih upravnika katedri za književnost, u zadimljenim birtijama s Malorijevim bivšim kolegama i članovima njegove porodice, proveo sam ga u radnoj sobi novinara koji je prvo iz znatiželje, a potom bezmalo iz opsesivne fiksacije na piščev život otkrio da je reč o nekoj verziji talentovanog gospodina Riplija. Reč je zaista o fascinantnom uratku čije detalje ne želim da otkrivam, ali ga svima preporučujem. Ali kako bi taj tekst, u koji je upleteno mnogo rada, mnogo vremena, na desetine izvora i citata, izgledao da nije long read, dakle, da je upodobljen kratkim, klikabilnim formama novinarstva? Govorimo o standardnih 500 do 800 reči. Kako bi glasio naslov – „Pisac je manijak“, umesto, u slobodnom prevodu, „Trag obmana tvorca obmana“? Izvora bi bilo dva ili tri, citata isto toliko, a čitav detektivski rad – koji je novinar začinio blagom parodijom prosedea petparačkih krimića – sveo bi se na čuveno „… tvrde sagovornici“. Izmeštanje s Voždovca se nikada ne bi desilo, čitanje bi se svelo na poluglasno „pih“ ili „brate“, a život, onaj u kojem kao mladi otac nemam mnogo vremena, bio bi drastično siromašniji s tih nepotrošenih sat vremena.

    Šta kažu podaci

    Prema analizi Istraživačkog centra Pju od pre koju godinu, tzv. duži novinarski formati – oni koji imaju više od 1.200 reči – digitalno postižu isti broj pristupa kao i kraće forme. Na njima se posve logično u proseku provodi više vremena, oko dva minuta, premda je ova metodologija prilično manjkava – svaki skrol meri se sa 5,5 sekundi, iako u stvarnosti podrazumeva više vremena i pažnje. Istraživanje nije rađeno sondažom javnog mnjenja, vazda raspoloženog da tvrdi da je ozbiljnije i angažovanije no što uistinu jeste, već analizom prisustva korisnika mobilnih telefona i tableta na Internetu. Zaključak istraživanja kao gumicom briše sve redovne žalopojke prema kojima se opseg ljudske pažnje smanjuje, a mozak usmerava ka klik-bejtovima: duži formati koji više pripadaju tradicionalnim medijskim glasilima i te kako imaju mesta u savremenom medijskom pejzažu i o njima ne treba razmišljati kao o takmacima kraćim formama. Oba imaju svoju funkciju i eventualno se može razgovarati samo o slomu uređivačkih politika koje po svaku cenu nastoje da teme koje bi dušu dale za long read sabiju, spakuju i uguraju u dva ili tri pasusa.

    Dužim tekstovima se najviše ponosimo

    Opet, sticajem po mene srećnih okolnosti, najviše se bavim štampanim novinarstvom i najčešće pišem upravo duge uratke. Tekstovi na koje sam najviše ponosan i, ruku na srce, tekstovi koji su najviše uticali na stvarnost morali su da budu dužeg formata. Reportaža iz Preševa u jeku izbegličke krize i raskrinkavanje desničarske protivizbegličke retorike morali su da imaju prostora za opise, finese i poređenja da bi postigli efekat. Istraživački uradak koji je delom doprineo smeni frapantno loše dekanke Filološkog fakulteta možda nije dozvoljavao mnogo autorskog komentara, ali morao je da obuhvati citate iz finansijskih izveštaja i izveštaja regulatornih tela. Tekst o finansijskom bilansu Beograda na vodi podrazumevao je sve pobrojane elemente, ali je baš zato morao da se baškari na nekoliko strana.

    Naposletku, tekstovi objavljivani u magazinu Liceulice – ideološka odbrana narodne muzike, intervju o klimatskim promenama s Vladimirom Đurđevićem, profesorom Fizičkog fakulteta u Beogradu, dnevnik iz prvog lokdauna – dodirnuli su i zabrinuli neke čitaoce dovoljno da mi se jave i podele svoje brige, bojazni i ponos. Ništa od toga ne bi bilo moguće da sam misaoni i argumentacioni tok morao da presložim u kratke forme.

    Zašto čitati dugačke tekstove Stefan Slavković

    Tako dolazimo i do zanatskog značaja long read članaka. Rečju, oni neguju novinara, obezbeđuju mu prostor za sazrevanje i višestranost. Novinar koji ima adekvatan broj reči pred sobom naučiće da formuliše pitanja i potpitanja, da izdvoji dane da nauči da čita finansije i zakonske okvire, a samim tim će širiti mrežu poznanstava koji će mu biti potencijalni izvori. Oštriće oko za detalj i umeće da razlikuje podmetačinu od proverene informacije. Naposletku, možda neće tvrditi da ume sve, ali umeće da tvrdi (mada, poznajući svoje kolege i sebe, tvrdiće i da ume više nego što realno može). Javni prostor će tako dobiti vesnike istine i debate, naravno u idealnom slučaju, a nedavno otkriće Pandorinih papira, najveće međunarodne istraživačke akcije o ofšor kompanijama, pokazuje koliko je važno imati takve ljude na svojoj strani.

    U manje idealnim okolnostima, nazovimo ih realnim, novinari se neretko nađu na onoj strani koja im može obezbediti egzistenciju. Ne samo da se opredeljuju da pišu neistine i spin-čorbe iz uticajnih kuhinja, nego će lako odustati od teme ili analize koja zahteva long read. Tu se može govoriti o pukotinama u novinarskoj etici i esnafskoj solidarnosti – uostalom, para u novinarstvu nikada nije bilo mnogo, pa onda nema valjanog razloga ni otaljavati svoj posao – ali se ne sme prevideti ni da materijalne okolnosti bavljenja novinarstvom samom novinarstvu ne idu u prilog.

    Isto se ne može reći i za tobožnju rasparčanost čitalačke pažnje, kako je već rečeno da je istraživanje pokazalo. Rezultati su značajni, jer je u toj trijadi – delo, autor, publika – poslednji element tradicionalno najmanje pristupačan za analizu. Pod tim velikim „p“ stoji monolit; zagrebe li se ispod površine, zateći ćemo mnogo različitih publika, starosno, staleški, etnički i rodno uslovljenih, i svaka neguje svoje navike koje se s vremenom i same menjaju. Ako idemo dovoljno duboko, i u tim grupama ćemo zaticati nove klastere, sve dok ne stignemo do pojedinca ili pojedinke,još jednog velikog „p“, koji na nivou cele strukture izgleda kao mikroorganizam. Ipak, utešno je što dovoljno njih deli ljubav prema dužim člancima. To je prostor njihovog susreta s delom. Pitanje autorstva pak tu postaje nešto složenije. Velikim delom zahvaljujući uredničkom nepoverenju spram velikih formi, pisanje long read tekstova izmestilo se u samu publiku.

    Oči (i Gugl) traže duže tekstove

    Društvene mreže su kao mesto demokratizacije i laicizacije javnog diskursa nedvosmisleno odigrale važnu ulogu u tome, da tekstovi poprime kolumnistički ili esejistički oblik. Ovi oblici, iako bliski novinarstvu, ipak najčešće ne potpadaju pod odbranu javnog interesa. Reč je pre o manjoj i većoj braći koja najbolje sarađuju posredstvom novinarstva, tog srednjeg deteta, čeljadeta prokletog činjenicom da je ni najmlađe, ni najstarije, već se nekako podrazumeva da je tu.

    Uopšte uzev, pobrojane zakonomernosti prisutne su i u drugim kulturnim i društvenim poljima. Mozak je u okolnostima početka 21. veka i pandemije tvrdoglavog virusa usamljen, uplašen, željan komunikacije i smislenog sadržaja. Oči traže duže tekstove jednako koliko se obraduju striming platformama, onima na kojima je moguće ne samo gledati nekoliko epizoda voljene serije zaredom nego i nekoliko filmova odjednom. Muzički singlovi su živi i živeće, ali beskrajne Spotifaj liste istovetno su uporne i upodobljene željama korisnika. Po bespućima interneta nalaze se klipovi i saundbajtovi isečeni iz dužih intervjua; istovremeno postoje podkast kanali na kojima je zabeleženo na stotine razgovora s višemilionskim pregledima koji neretko traju po nekoliko sati. Njihovi voditelji ili, preciznije rečeno, moderatori imaju statuse pop zvezda.

    U Srbiji je to za sada Galeb Nikačević Hasci-Jare sa svojim Agelast emisijama. U Americi je to neprevaziđeni Džo Rogen, komičar i bivši MMA borac, čija su čavrljanja s, primera radi, Bernijem Sandersom, levo-liberalnim političarem iz Demokratske partije, imala presudnu ulogu u ostvarivanju nečega što se činilo neostvarivim – naime, u popularizaciji socijalističkih ideja u umirućem kapitalističkom jezgru. Opet, da je razgovor imao iole formalniji ton, da je morao da se prilagođava reklamama i vremenskim ograničenjima, pitanje je da li bi efekat bio toliko uspešan.

    U poslednje vreme su čak i reklamne agencije uvidele važnost strategija koje se oslanjaju na duže članke, pa je tako čuveni portal Quartz Business ustanovio da šansa za uspeh neke kampanje raste ako propratni tekstovi imaju manje od 500, odnosno više od 800 reči. Sve između je uvod u poslovni neuspeh.

    Sve kraće forme liče jedna na drugu, svaki dugačak tekst poseban je na svoj način

    Naposletku, u 2021. godini ćemo se po svoj prilici vratiti jednom od osnovnih principa svetogradnje – forma mora da bude u srećnom i skladnom braku sa sadržinom da bi oba elementa imali punu opravdanost. Kako je Horhe Luis Borhes smislio u jednoj svojoj kratkoj priči, dajući glas izvesnom Špancu iz 17. veka, postoji carstvo u kojem je kartografija toliko uznapredovala da je mapu moguće napraviti samo ako je razmera 1:1, to jest ako je karta velika koliko i samo carstvo. Pisana reč bi trebalo da teži takvoj, maltene perfektnoj razmeri. U kontekstu novinarstva, svaka rečenica bi trebalo da sadrži informaciju, argument ili stav, a naprosto ima tema koje zahtevaju mnogo takvih rečenica. U suprotnom, nalikuju na jedno drugo carstvo – kinesko, iz kratke priče Franca Kafke, u kojoj je teritorija obuhvaćena zidom toliko velika da ljudi koji na njoj žive nikada nemaju istog vladara. Naprosto, informacije da se novi car rodio, da je sazreo, zavladao, osvojio teritorije, izvršio agrarne reforme, šta već, nedovoljno brzo putuju, pa seljaci koji žive u zabačenim delovima zemlje uvek imaju drugog, prethodnog gazdu, iako se ovaj možda odavno i upokojio. Ipak, zid stoji i opstaje, a sa njim i carstvo. Tako i granice nezgrapnog teksta mogu da stoje na papiru ili ekranu, ali da sâm tekst ne poruči sve što je važno, ili da se pak raspline u stilskim akrobacijama.

    Primerice, da ovaj tekst nije zamišljen kao long read, nikada ne bih ugurao dve književne reference blizu njegovog kraja. Ne bih ih povezao – nadam se, dovoljno smisleno – s temom članka. Istorija se lomi sve brže, političke geografije su sve fragmentarnije i povezanije, i za njihovo puno razumevanje neophodni su i prostori veliki kao Kafkino carstvo i mape precizne kao one u Borhesovoj mašti.

    piše: Stefan Slavković
    ilustracije: Ksenija Pantelić

    Podeli ovaj članak: