Žarko Erdelji: Liceulice me je vratilo u zajednicu - Liceulice

Žarko Erdelji: Liceulice me je vratilo u zajednicu

Žarko Erdelji je od nedavno prodavac magazina Liceulice u Novom Sadu. Studentima u ovom gradu odranije je prepoznatljiv i po kreativnim performansima koje je izvodio u krugu fakulteta. Kad je pandemija korona virusa ispraznila studentski grad, prestali su i Žarkovi nastupi koji su mu do prodaje našeg magazina bili jedini izvor zarade.

Odrastao sam u lepoj sredini, u Petrovaradinu. Detinjstvo mi je bilo komplikovano zbog porodične situacije, ali je, s druge strane, postojalo druženje. Uz plažu, kupine, šumu – tomsojerovski! Taj deo života mi je bio toliko dragocen i lep!

Bilo je i mnogo prelomnih trenutaka. Majka je ostala mlada udovica sa mnom i bratom. Onda smo živeli sa babom i dedom, a deda je pio.

U osnovnoj školi sam bio odličan učenik, bistar, osetljiv, ali su problemi kod kuće uticali i na to. Nakon osnovne škole sam upisao Jovinu gimnaziju u Novom Sadu, ali sam shvatio da mi svet nauke nije baš blizak i da sam ja više slobodniji, umetnički tip. Naknadno sam završio školu, elektrotehničku. Nema smisla, bio sam odličan, svi su završili nešto, a ja ostao poslednji…

Svi su išli svojim redovnim putevima, škola, posao, porodica, a ja sam ostao u međuprostoru. Otišao sam u manastir da priberem misli jer mi je nedostajao smisao u životu. Jako je lep doživljaj verovati, ali znate kako je to, ljudi su svuda ljudi, i u manastirima ima svakakvih, ali sam upoznao i izuzetne ljude.

Posle sam se bavio uglavnom fizičkim poslovima, ovamo-onamo, sve kratkotrajno. Usledile su i teške godine besmisla, devedesete. Tada sam pokušao i samoubistvo i trajno ostao invalid, ali i duhovno povređen. I u takvim okolnostima sam se trudio da nešto napravim od života, radio sam i šta sam mogao i šta nisam mogao. Prodavao sam čarape i čokolade na minusu. Kod fakulteta sam prvo prodavao višnje i trešnje, ali pošto sam uvek imao potrebu da se umetnički izrazim, pokušao sam da od raznih materijala pravim apstraktne oblike i da i to prodajem. Pronašao sam malu klavijaturu i pokušao da na njoj sviram.

Nakon toga mi je umrla majka, a ja sam živeo u zajednici sa njom, nisam imao svoju porodicu. To me je strašno pogodilo. Usledile su administrativne obaveze koje nisam mogao da izvršavam, a nije bilo nikog da mi pomogne. Tokom oktobra, spavao sam napolju, po stepeništima. Ostao sam beskućnik sve dok mi socijalni radnici nisu pomogli da vratim stan u kom sam pre živeo sa majkom.

Celog života sam bio uporan. Pre prodaje magazina Liceulice, u studentskom gradu sam čitao poeziju, svetsku, ali i koju sam sam pisao. Radio sam i govorne nastupe, improvizacije. Neko ubaci neki dinar, a dešavalo se i da me pitaju zašto čitam poeziju. Postoji milion drugih stvari koje ljudi rade pa se niko ne čudi, ne znam zašto se čude poeziji. Ono što sam izvodio bilo je dirljivo, lepo i pametno. U tome sam stvarno uživao. To je trajalo do pojave korona virusa.

Srećan sam što sam sada deo ovoga. Svim ljudima koji prodaju Liceulice značajan je osećaj da nečemu pripadaju. Dok prodajem magazin, ja pričam sa drugim ljudima. Ne mogu samo da prodajem i ćutim. To je prirodna, socijalna čovekova potreba. I mi prodavci se družimo, na sastancima razgovaramo i o životima, ali i o tome ko je koliko prodao. Želim da budem ovde.

Pored toga što me je Liceulice vratilo u zajednicu, važno je reći i da je bitno što je sadržaj magazina takav kakav jeste. Da mi se ne dopada, ne bih ga prodavao. Razmišljao sam da, kad ponovo počnem da pišem pesme, ponudim jednu da bude objavljena u magazinu.

Tekst i fotografija: Vanja Velisavljev