Mediji, kako oni tradicionalni tako i novi, važan su instrument u oblikovanju dominantnog diskursa unutar neke zajednice. A ako nam svi ti brojni mediji gotovo neprestano šalju nacionalističke poruke – koje variraju od onih prikrivenih do poruka koje se mogu tumačiti kao sasvim otvoren govor mržnje – kakvoj zajednici uopšte možemo da se nadamo? Šta se događa kada govor mržnje više nije ekces već postane odomaćen u medijskom prostoru kao prihvatljiv? I kako se, unutar takve zajednice, boriti protiv prodaje nacionalističke magle?
Na put od skoro 400 km do Novog Sada krenuo je deo studenata i studentkinja u blokadi iz Novog Pazara još sredinom oktobra. Šetali su simbolično šesnaest dana za šesnaestoro stradalih u padu nadstrešnice na novosadskoj Železničkoj stanici kako bi stigli na komemoraciju 1. novembra.
I pored mnogih poruka u medijima i na društvenim mrežama o podršci, solidarnosti, zajedništvu, prihvatanju različitosti i konačnog osećaja pripadnosti o kom Novopazarci govore od početka studentskih protesta, bilo je i onih punih mržnje. Kao i uvek, jedan korak napred, dva unazad.
Tako su studenti Državnog univerziteta u Novom Pazaru na televiziji Informer nazivani zabrađenim hamasovcima, islamistima i antisrpskim ekstremistima. Na televiziji Pink, nacionalna zastava Bošnjaka koju su nosili sa sobom pogrešno je nazvana „zastavom Sandžaka”, a sve ovo protumačeno je kao „jasna poruka” o otcepljenju ove oblasti. Slične epitete dobili su i na mnogim onlajn portalima. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti ocenila je ovo kao govor mržnje, upozorila da je to zakonom zabranjeno kao i da „stvara strah, ponižavajuće i neprijateljsko okruženje prema pripadnicima islamske veroispovesti”. Ovo svakako nije bio prvi put da gledamo isti scenario. Protest u Novom Pazaru krajem jula isti mediji nazivali su antisrpskim divljanjem, a studente i građane koji su na njemu učestvovali islamistima i srbomrscima. O zastavi Bošnjaka na protestima na isti način pisalo se i u februaru. Ipak, tumačiti sve ovo samo kao etničku i versku mržnju daleko je od mnogo kompleksnije realnosti.
Od pomračenja do mraka
Ovakve poruke u medijima imaju mnogo dublje korene i širu primenu. Dominantni nacionalistički narativi koje u medijima viđamo gotovo svakodnevno, poput onih o Srbiji kao jedinoj, večitoj i najvećoj žrtvi, ili onih o konstantnoj spoljnjoj pretnji od komšijskih naroda, skuvani su u ratnoj kuhinji devedesetih. Režim Slobodana Miloševića sistematski je uništavao slobodne medije, dok su oni pod državnom kontrolom korišćeni kao propagandna mašinerija. Tadašnje vesti na javnom servisu ili one u Politici i Večernjim novostima kao da su pisane u paralelnoj realnosti, uz izvrtanje ili otvoreno negiranje realnosti, predstavljanje ratne politike kao legitimne i neophodne i neprekidno sejanje mržnje i straha.
Jedan od najboljih primera potpunog medijskog mraka tog doba je mrak u kome su građani i građanke u Srbiji dočekali potpuno pomračenje Sunca u avgustu 1999. godine. Dok su se ljudi u drugim delovima sveta gde se ovaj fenomen mogao videti okupljali kako bi ga zajedno posmatrali, ulice u Srbiji bile su potpuno puste. Uz spuštene roletne, pomračenje se ovde gledalo samo na televiziji. U dnevniku Radio Televizije Srbije tih dana čitane su mere zaštite koje je izdalo Ministarstvo, utemeljene na dezinformacijama i nenaučnim tvrdnjama.
Iako bi jednako populistički bilo tvrditi da se od tada ništa u medijima i društvu nije promenilo, devedesete su svakako temelj na kojima današnji medijski narativi počivaju, a zaslepljivanje nacionalizmom i populizmom samo je prilagođeno potrebama novog milenijuma i novog sistema.
Iako su se ratovi u stvarnosti završili, čitajući pojedine medije ne biste uvek to mogli da zaključite. Tabloidi zveckaju oružjem i huškaju na nasilje i netrpeljivost kad god je to prikladno, a prikladno je, razume se, u svakoj kriznoj situaciji. Osim toga, konstantno prekrajanje istorije, negiranje ratnih zločina i slavljenje onih koji su ih počinili kao heroja stvara prigodnu naciju koja će tolerisati ne samo poruke mržnje već i njihovu zloupotrebu za obračunavanje sa svakim ko se smatra neprijateljem. Tako su novopazarski studenti proglašavani islamistima bez mnogo posledica, a drugi studenti, građani, novinari i aktivisti ustašama. Narativ o „genocidnoj naciji”, konstruisan prošle godine tokom usvajanja rezolucije Ujedinjenih nacija o Srebrenici, ove godine je izvučen iz naftalina i korišćen protiv onih koji učestvuju na protestima i nezavisnim medijima koji o njima izveštavaju. Tako je i Memorijalni centar Srebrenica u svom godišnjem izveštaju o negiranju genocida prvi put jedan deo posvetio upravo upotrebi ovih narativa „kao sredstva za suzbijanje studentskih protesta u Srbiji”.
Rečnik mržnje koji se ne menja
Ne morate da gledate televizije s dozvolom za nacionalnu pokrivenost i čitate tabloide da biste bili svesni današnje paralelne realnosti, dovoljno je da prisustvujete makar jednom porodičnom ručku gde ćete je vrlo verovatno čuti iz usta nekog od prisutnih koji se samo u ovim medijima informišu, a koji svakako imaju široku publiku. Takođe, ova paralelna realnost ne odnosi se samo na studente, ostale građane koji protestuju i druge političke protivnike koji su prikazani kao pretnja.
Znatan porast političkog targetiranja od početka studentskih blokada i protesta, često zasnovanog na već ustanovljenim narativima mržnje, ispratila je Mreža za izveštavanje o različitosti. Od ukupno 102 zabeležena slučaja govora mržnje, čak 42 sadrže neki oblik političkog targetiranja, od kojih je čak 30 zabeleženo u osam meseci nakon pada nadstrešnice, a samo 12 u deset meseci posmatranja koji su tome prethodili.
Aktivisti, civilno društvo i opozicioni političari godinama su u medijima označavani kao domaći izdajnici i strani plaćenici, sintagmama takođe skovanim devedesetih. Ovaj rečnik se tokom izveštavanja o aktuelnim protestima pooštrio i proširio i na studente u blokadi i obične građane koji učestvuju na protestima. Tako su sada izdajnici i neprijatelji postali i ekstremisti, teroristi, fašisti i nacisti. Uz to, tokom devedesetih i početkom dvehiljaditih u rečnik nacionalizma upisani su i neologizmi poput drugosrbijanaca, srbomržnje, antisrpstva i autošovinizma, koji se i danas neretko koriste u javnom prostoru
Slično tome, „Druga Srbija“ je bilo ime knjige u kojoj su bili okupljeni govori intelektualaca koji su se protivili Miloševićevom režimu, ratu i nacionalizmu, dok se danas koristi gotovo kao pogrdan naziv za one koji zastupaju progresivne ideje. Moglo bi se reći da je ovo i vrlo nekreativan pristup udžbeničkom primeru nacionalističkih metoda – stvaranju drugosti. Recept za uspešno skuvan nacionalizam podrazumeva definisanje „nas” i „njih”, onih drugih, neprijatelja. Ono što se uspešno postiže ovakvom jezičkom gimnastikom jeste stvaranje slike o lažnom ekstremizmu onih koji se nacionalističkim idejama protive. Na taj način većinska publika medija čiji je ovo svakodnevni rečnik može da prepozna „obe strane” kao ekstremne i da se sigurno pozicionira negde na sredini, svakako donekle usvajajući nacionalističke ideje.
Zvuči banalno? Tako svakodnevni nacionalizam i opisuje Majkl Bilig u svojoj istoimenoj knjizi, koja doduše govori o američkom društvu devedesetih. Upravo u njegovoj sveprisutnosti i prividnoj bezazlenosti Bilig nalazi opasnost i štetnost, stvarajući čvrste temelje za legitimizaciju ekstremizma i mržnje prema svakome ko ne pripada „nama”. Danas možemo da vidimo i rezultate ovih ideja u trenutnoj američkoj politici, a samo jedan od primera su masovna nasilna hapšenja nedokumentovanih imigranata širom zemlje, koje konzervativni mediji predstavljaju kao odbranu nacionalne bezbednosti, dok civilno društvo upozorava na rastući rasizam i ksenofobiju, kao i razdvajanje porodica koje već godinama žive u Sjedinjenim Američkim Državama.
Algoritmi mržnje i digitalne eho-komore
Nacionalistički narativi u medijima, kako u tradicionalnim tako i na društvenim mrežama, bujaju i u drugim državama, dok se ceo svet već godinama politički pomera udesno. Nacionalizmu danas nije neophodna državna kontrola nad medijima. Uz mnogo manje kontrole i moderacije, digitalne platforme svakako su plodno tlo za širenje ovih ideja kroz pojednostavljene, brze forme poput kratkih videa i mimova koje izazivaju snažne emocije kod korisnika. Sve napredniji algoritmi omogućavaju da u ove mračne strane interneta brzo i lako uđete, a iz njih teško izađete. Favorizujući sadržaje sa snažnim, emotivnim porukama, algoritmi guraju korisnike u eho komore – digitalne prostore gde dobijamo poruke koje samo potvrđuju naša uverenja, dodatno polarizujući već duboko podeljena društva.
I dok su svi izgledi da će nacionalističke ideje nastaviti da se prilagođavaju novim vremenima, medijskim formama i platformama, ne preostaje mnogo u borbi protiv opasnih medijskih narativa osim konstantnog učenja da razlikujemo činjenice od manipulacija. Do sledećeg potpunog pomračenja Sunca koje će biti vidljivo u Srbiji ima još pedesetak godina. Ne čekajte toliko dugo da podignete roletne.
tekst: Anja Anđušić
fotografije: privatna arhiva/Danas, Bečejski Mozaik
