Sa Vesnom Knežević smo prvi put razgovarali kada smo predstavljali najstarije prodavce našeg magazina u Beogradu. Tada smo otkrili da je studirala pravo i jugoslovensku književnost, živela godinu dana u Engleskoj, a kasnije putovala po Jugoslaviji promovišući časopis koji se bavio malom privredom i turizmom. Spletom teških životnih okolnosti, ostala je bez krova nad glavom i, u šezdesetoj godini, uselila se u Gerontološki dom u Obrenovcu. I tamo je nastavila da mnogo čita, piše poeziju i kratku prozu, a jedno vreme je u Domu organizovala i književne večeri i kulturne programe. Pred vama je Vesnina životna priča, koju je ona napisala sama i poželela da je podeli sa čitaocima.
Kada se govori o ljudima koji su, poput mene, gurnuti na ivicu društva, obično bivaju deklarisani kao ljudi sa margine, beskućnici, socijalno ugrožena lica. Niko ne izgovara reč „čovek” jer, kada se kaže „ljudi sa margine”, zvuči kao da su to neka nevidljiva lica. E vidite, dragi čitaoče, mi smo vidljivi i te kako, samo je mnogima ugodnije da se prave kako nas nisu primetili.
Mene stežu zidovi i ponekad jedva dišem. Zato pišem pesme.
Ja sam Vesna Knežević, rođena u Stragarima, lepoj šumadijskoj varošici, pod obroncima Rudnika, u kraju junaka Tanaska Rajića, u naručju Blagoveštenja, Voljavče i Petkovice. Imam šezdeset sedam godina, živim u Obrenovcu u Gerontološkom centru. Zgrada lepa, u njoj ljudi sa svojim godinama i pričama žive svoje živote, al’ mene stežu zidovi i ponekad jedva dišem. Zato pišem pesme, kazujem priče i radim kao ulični prodavac novina.
Bila sam đak generacije u osnovnoj školi u Stragarima, vrlo dobar đak u Kragujevačkoj gimnaziji, studirala prava i jugoslovensku književnost, kasnije bila privatni preduzetnik. Dakle, imala sam sve preduslove da hodam ovim ulicama kao „čovek” a ne kao „lice sa margine”. Želela sam da svoj život složim kao Rubikovu kocku, makar jednu boju, makar jednu stranu. Nisam uspela, pomešala sam boje. Došla su vremena kad su mi se u život uselile kiše i oluje. Učinila sam sve da vratim juče i kasno shvatila koliko mi je to juče bilo dragoceno.
Kad sam, jednog hladnog martovskog jutra, skinula sa zida svog doma ikonu Sv. Đorđa, uvila je u izvezeni peškir koji je moja mati vezla i predala u ruke moje prijateljice Lele, s molbom da je čuva i ponekad se pomoli za mene, jedan deo moje duše je umro. To što sam poslednji put zaključala vrata svog doma, što sam ključeve spustila u ruke nekog neznanca, što sam ostala bez svega, nije me tako zabolelo kao iznošenje ikone iz doma. Ona za mene ne predstavlja samo krsnu slavu, ona je sve što mi je bila porodica. Sećam se da sam ispravila povijena leđa, podigla glavu i izašla u izmaglicu tog martovskog jutra. Dok sam hodala tako bez cilja, bez ljutnje na „sudbinu”, na život, rekla sam sebi da priznajem i prihvatam da sam samo ja odgovorna za svaku lepu i manje lepu epizodu svog života. Shvatila sam da je život samo jedan, da su reprize nemoguće, ali i da je padanje samo dobar zamajac za novi let.
Ovaj posao mi je vratio osećaj da sam još uvek vidljiva i živa
Od tada su prošle neke godine. Moja borba još uvek traje. Ikona je još uvek u Lelinom domu, a ja, žena bez doma, prihvatila sam pruženu ruku i započela svoj let. Postala sam prodavac magazina Liceulice. Ovaj posao mi je vratio osećaj da sam još uvek vidljiva i živa.
Porazi su sastavni deo života, samo je pitanje koliko smo spremni priznati sebi da je bitka izgubljena. Čak i kada prihvatimo poraz, pitanje je da li imamo snage za još jedan početak. Ja sam smogla snagu, pobedila strah koji svako ko dotakne dno oseća. Izlaz iz svakog problema postoji samo ako sebi odgovoriš na pitanje: „Želim li život gde ću zatvarati oči ili hoću slobodu da sam/sama izaberem put i preuzmem odgovornost za svoje činjenje?” Ja sam izabrala slobodu, a vi, čitaoče? Odlučite sami.
***
I ovaj dan nekako guram
u nadi da ću dočekati jutro
sa manje bora na čelu.
I ovaj dan nekako živim
u borbi sa sobom, kao poslednji
ratnik na bojnom polju.
I zato, ovaj dan hoću da slavim
kao pobednik, jer dišem, jer još uvek
gledam svet, očima deteta.
Vesnu je fotografisala Anja Mihić.
