Vesna Avramović se nakon duže pauze ponovo pridružila prodavcima i prodavačicama našeg magazina u Beogradu. Nekadašnja predsednica Udruženja korisnika psihijatrijskih usluga i članova njihovih porodica „Duša” već godinama se bori protiv stigme koja prati osobe sa mentalnim poteškoćama, a tokom vremena je naučila da glasno govori o problemima sa kojima se i sama susretala.
Lečim se od anksiozno depresivnog poremećaja, tačnije od generalizovane anksioznosti, skoro trideset godina. Poslednjih šest-sedam godina, moje zdravstveno stanje nije bilo baš stabilno. Krize u koje sam upadala u tom periodu su bile učestalije i nisam uspevala da uđem u jaču fazu remisije. Krize su bile vrlo mučne i teške, trajale su i po nekoliko meseci. Iz tog razloga nisam mogla redovno da prodajem magazin.
Otvoreno govorim o tome, nemam više tu vrstu autostigme koju sam imala ranije kada me je bilo sramota da kažem da se psihijatrijski lečim. Jer, na kraju – zašto je to sramota? Da odete kod psihoterapeuta, pa to je nešto što je inteligentno. Da li odete kod stomatologa kad vas boli zub? Ili kod kardiologa ako imate aritmiju? Ako imate problem, ne znači da ste ludi. Znači samo da vam treba pomoć da s nekim problemom izađete na kraj. Treba da se podigne svest kod ljudi, treba o ovome pričati. U našem patrijarhalnom društvu stigma je još uvek velika, a sa njom i diskriminacija. Čvrsto verujem da će se to promeniti, to se mora promeniti. Zapravo se već menja. Sporo, ali ide nabolje.
U našoj zemlji se priča o mentalnom zdravlju, ali na nivou države se malo toga zapravo radi
Podrška je vrlo važna. U našoj zemlji se priča o mentalnom zdravlju, ali na nivou države se malo toga zapravo radi. Članica sam „Duše”. To je udruženje korisnika psihijatrijskih ustanova i članova njihovih porodica. Vodila sam to udruženje osam godina. Moj psihoterapeut mi je jednom rekao da mentalno zdravlje nije baš omiljeni sport kod nas. Nažalost, i sama sam stekla utisak da je tako. Država bi trebalo više da obrati pažnju na marginalizovane grupe. Ako pojedinac nije srećan, onda ni društvo nije srećno. Problem je i to što se mnoge stvari pretvaraju u biznis što se tiče nevladinog sektora. Ne kažem da to važi za sve ljude, ali imam osećaj da se gubi onaj altruizam i aktivizam.
Dosta smo materijalistički orijentisani, a materijalne stvari nikako ne treba da budu cilj već samo sredstvo. Mi, generalno, zdravlje ne shvatamo ozbiljno; tek kad nam se nešto desi idemo kod doktora. To je velika greška. Ljudi, da bi zaradili više, često žrtvuju svoje zdravlje. Ne zapitamo se dovoljno često šta nam zapravo treba i zašto nam to treba. Da li nam, u stvari, treba nešto drugo, a lažemo sebe da ćemo tim materijalnim nadoknaditi ono što nam zaista nedostaje. Da li je to bliskost sa nekom osobom, ili smo iz nekog razloga nezadovoljni sobom… Psihoterapija tu dobro dođe. To je način da osvestite neke stvari, da poradite na sebi. Kad se zamislite nad samim sobom, doživite anksioznost i neprijatnost, ali gorak lek leči.
Moj lični sistem podrške je moja porodica, majka i sestra, moj partner Slobodan i moj psihoterapeut. Slobodan i ja smo u vezi sedamnaest godina. On mi je najveći oslonac. S obzirom na to da se on leči od psihoze, prošli smo kroz slične stvari i razumemo se. I on otvoreno govori o svojoj bolesti. Kada sam imala krize ovih godina, Slobodan je svakog dana izlazio napolje sa mnom. Nisam mogla sama. Meni se anksioznost odražava telesno, i to na celo telo. Nisam mogla da hodam niti da izgovaram reči dobro. Svaki dan sam se tresla; sedim i drhtim. On mi je pomogao svojom pažnjom i strpljenjem. Nije morao puno da priča, samim tim što je tu sa mnom znala sam da saoseća. Ne morate da prođete kroz nešto slično, dovoljno je da imate empatiju i da nekome pružite podršku pričom i ohrabrenjem. Ili da se nađete tu, da pomognete ako nešto treba. I majka i sestra su me razumele. Nikada nisu vikale na mene, bile zahtevne ili nešto pripisivale lenjosti – shvatale su da je to zdravstveni problem. Nisu moje stanje vodile kao moju krivicu, znale su da se i ja sama borim.
Liceulice mi je značajno ne samo zbog dopune kućnog budžeta već i zbog kontakta sa ljudima
Vodim se time da radim stvari sporije, ali sigurnije i stabilnije. Mislim da to treba da važi za sve, a ne samo za nas koji imamo psihičkih smetnji. Trudim se da osmislim i struktuišem svoj dan uz Liceulice. Struktura dana je oslonac svakoga od nas. Bitno je da imate svoje jutarnje rituale, da imate vremena za sebe, za neke ugodne opuštajuće aktivnosti, ali i za obaveze. Liceulice mi je značajno ne samo zbog dopune kućnog budžeta već i zbog kontakta sa ljudima. Najveće zadovoljstvo mi je kad neko po prvi put kupi časopis. Onda imam osećaj da sam uspela. Pročitam časopis. Zanima me. Tekstovi vas nateraju da razmišljate i o sebi i o društvu u kome živite, a morate i da znate sa čim radite da biste to nekome prodali. U razgovoru sa kupcima uvek se razmenjuje neka pozitivna energija. Taj osmeh koji vi imate prenosi se na drugog; on vam vraća osmehom. Ne gledaju na vas kao na osobu koja je manje vredna. To je jako važno, znate. Zato što –mi smo na kraju krajeva svi samo ljudi.
Tekst i fotografije: Anja Mihić
