Od jula ove godine, Liceulice timu se pridružila mlada novinarka i aktivistkinja Anja Anđušić. Anja je postala članica LUL redakcije u okviru poziva za praksu za mlade novinarke u oblastima angažovanog i tzv. “solutions” novinarstva. Teme kojima se Anja bavila u magazinu Liceulice, između ostalog, bile su alkoholizam i dvostruka stigma kod žena, priča o LUL prodavačicama, intervju o uticaju tehnologije na detinstvo i odrastanje, kao i intervju sa feminističkom aktivistkinjom Ljiljanom Nešić.
Pročitajte naš razgovor sa Anjom o tome kako ona, kao mlada novinarka, doživljava medijsku scenu u Srbiji danas i kako vidi ulogu magazina Liceulice u podsticanju kritičkog mišljenja i medijske pismenosti kod publike.
- Kakvo je tvoje dosadašnje iskustvo u medijima?
Liceulice je moja prva prava redakcija. Iako se obrazujem i radim u oblasti medija već nekoliko godina, dosadašnje iskustvo sticala sam u civilnom društvu. Već dve godine bavim se monitoringom, analizom i suzbijanjem govora mržnje i diskriminatornih narativa u medijima, i u širem smislu (ne)predstavljanjem marginalizovanih grupa u medijama, u okviru Instituta za medije i različitosti – Zapadni Balkan.
- Kako doživljavaš medijsku scenu u Srbiji i regionu?
Kako moj posao uključuje svakodnevno praćenje medija, mogu da kažem da imam relativno dobar uvid u to kako mediji izveštavaju u zemlji i regionu. Uz sve jaču tabloidizaciju, najviše dnevnog novinarstva, mediji više ne izveštavaju senzacionalistički samo o tome “prikladnim” temama kao što je šou biznis ili pop kultura, već je i svaka važna društveno-politička tema svedena na klik-bejt naslove, najčešće prikazana bez kontektsa, bez poštovanja standarda profesije, bez poštovanja i empatije prema onome i onima o kojima se izveštava, bez odgovornosti. Sa druge strane, novinari i novinarke, a pogotovo oni u manjim ili lokalnim medijima, rade u atmosferi ogromnih finansijskih i političkih pritisaka i cenzure, a često im je ugrožena i bezbednost, kao i njihovim porodicama. U ovakvim uslovima praktično je nemoguće raditi, ali i pored toga kvalitetno novinarstvo u Srbiji opstaje u bastionima slobode, najviše u tek nekoliko istraživačkih redakcija, bez kojih bismo verovatno živeli u potpunom mraku.
- Zašto je baš Liceulice medij za koji si htela da pišeš na početku svoje karijere?
U okviru ovakve medijske scene, malo je kvalitetnih medija koji profesionalno izveštavaju o važnim društvenim temama, a još manje onih koji imaju kapaciteta da se posvete izveštavanju o socijalnim temama, uz poštovanje različitosti, pružajući širi kontekts i dublju analizu problema. Liceulice je jedinstveni primer i jedna od retkih medijskih oaza gde je moguće čitati i pisati o temama poput siromaštva, beskućništva, radnih prava, rodne (ne)ravnopravnosti ili mentalnog zdravlja, stavljajući ljude sa margine društva u centar izveštavanja. Osim toga što su mi ove teme lično izuzetno važne, jer za mene pisanje jedino ima smisla ukoliko je angažovano i društveno odgovorno, u Liceulice imam prostora da im se posvetim i učim od sjajnih novinara i novinarki iz redakcije, ali i od sagovornika i sagovornica, prodavaca i prodavačica i svih ostalih iz LUL ekipe.
- Koja je po tebi uloga medija danas?
Učili su me da mediji imaju ulogu da informišu, obrazuju i zabave. Nažalost, obrazovni aspekt često je prvi koji biva zanemaren. Ipak, i pored toga, ovo je po mom mišljenju pojednostavljen uvid u kompleksnost uloge medija u savremenom društvu. S obzirom na ogroman uticaj koji imaju u oblikovanju stavova, pa i vrednosti u društvu, mediji imaju i ogromnu odgovornost prema građanima i građankama. Tako su pored profesionalnog izveštavanja, mediji dužni i da budu čuvari demokratije, držeći institucije odgovornim i pružajući platformu za različita mišljenja, da podstiču kritičko mišljenje i medijski opismenjuju građane i građanke, ali i da zagovaraju poštovanje ljudskih prava, pravdu i ravnopravnost.
- Šta je solutions journalism (kako ga ti shvataš/doživljavaš)?
Pišući o društveno važnim temama, koje su u medijima često zanemarene, lako je prepustiti se pukom objašnjavanju i analizi problema. Na taj način informišemo širu javnost o izazovima i potrebama osetljivih grupa, što će dugoročno dovesti do pozitivnih promena u društvu. Ipak, još veći (i brži) doprinos možemo postići izveštavajući o inicijativama koje doprinose rešenju problema kojim se bavimo, nudeći pozitivne primere. Novinarstvo orijentisano ka rešenjima doprinosi jačanju i razvijanju zajednice, podstičući dijalog o tome šta funkcioniše u trenutnim okolnostima. Ono može inspirisati i osnažiti ljude da se aktivno uključe u proces rešavanja problema do kojih im je stalo.
