Radni dan za većinu studenata počinje ulaskom na vrata fakulteta. Ipak, za neke od njih to je ne samo početak dana već i prva prepreka, budući da studenti koji imaju poteškoće u kretanju često zavise od dobre volje kolega kako bi uopšte ušli u zgradu, a potom i da bi se kretali po njoj. O aktuelnim kampanjama i sitnim koracima u pravcu prilagođavanja obrazovnih institucija osobama sa invaliditetom za Liceulice govore aktivistkinja Nevena Tarlanović, Milan Janković iz Akademske inkluzivne asocijacije i Sandra Đorđević ispred Unije studenata socijalnog rada.
Prema poslednjim dostupnim podacima Republičkog zavoda za statistiku, u opštoj populaciji svaka deseta osoba starija od petnaest godina je visokoobrazovana, dok je među osobama sa invaliditetom to tek svaka trideseta. Od oko osamnaest hiljada fakultetski obrazovanih osoba sa invaliditetom gotovo šezdeset odsto ima probleme sa hodom i kretanjem.
Rampa na ulazu u fakultet postoji, ali u praksi nije funkcionalna
Nevena Tarlanović studentkinja je na Fakultetu političkih nauka i dugogodišnja aktivistkinja za prava osoba sa invaliditetom. Tokom studija je osnovala neformalnu grupu Sposobne politike, čiji je cilj da se unapredi podrška studentima iz osetljivih grupa. Kao osoba koja se kreće uz pomoć hodalice, potrebu da se fakultet učini pristupačnijim prepoznala je kroz sopstveno iskustvo studiranja.
,,Moji dani na fakultetu su takvi da gledam da se što manje tamo zadržim, da svaki ispit položim iz prve da ne bih morala da se vraćam, da budem oslobođena od svega što nije uslov za izlazak na ispit”, objašnjava Nevena, koja je zbog zdravstvenog stanja dobila dozvolu da fakultet pohađa vanredno. ,,Fakultet političkih nauka je fenomen u pogledu pristupačnosti jer je jedan deo fakulteta renoviran, a drugi nije. Svi ispiti i kolokvijumi koje sam imala u renoviranom delu zgrade su mi bili pristupačni. Međutim, u drugom delu zgrade gde sam takođe imala dosta ispita, morala sam da idem peške na drugi ili treći sprat, nekad noseći hodalicu koja je vrlo teška, a nekad bi mi pomogle kolege i koleginice. Tako sam jednom polagala ispit u nepristupačnom delu zgrade i bila sam toliko iznervirana i toliko umorna, da sam pala ispit. Tri dana kasnije na popravnom sam dobila devet, jer sam tad polagala u pristupačnoj slušaonici. Zato ne mogu da kažem da je fakultet pristupačan, jer ako je delimično pristupačan, onda za mene nije pristupačan.”
,,U razgovoru sa studentima s hendikepom pristupačnost je uvek prva tema”, kaže Sandra Đorđević, studentkinja beogradskog Fakulteta političkih nauka i članica upravnog odbora Unije studenata socijalnog rada. ,,Rampa na ulazu u fakultet postoji, ali u praksi nije funkcionalna. Prilaz rampi je šljunkovit i neadekvatan, što može dovesti do oštećenja pomagala, proklizavanja i neprijatnih situacija. Nakon što prođu rampu, studenti su primorani da koriste sporedna vrata, jer je glavni ulaz potpuno nepristupačan. Zato čekaju da neko prođe i vidi da im je potrebna pomoć, kako bi im otvorio sporedni ulaz.”
Uvidevši brojne barijere s kojima se studenti sa otežanim kretanjem suočavaju, neformalna grupa Sposobne politike i studentska organizacija Unija studenata socijalnog rada pokrenule su akciju ,,Jednake staze do obrazovanja – izgradimo dostupan FPN zajedno”. Cilj akcije je unapređenje fizičke pristupačnosti zgrade, konkretno asfaltiranje prilaza rampi za invalidska pomagala i ugradnja automatskih kliznih senzorskih vrata na sporednom ulazu. Prethodno su za izmene na zgradi fakulteta dobili dozvolu dekanice, kao i široku podršku zaposlenih i studenata, a inicijativu je podržala i donedavna poverenica za zaštitu ravnopravnosti. Arhitektonski radovi finansiraće se novcem prikupljenim putem donacija građana. Nevena Tarlanović, inicijatorka ove kampanje, navodi da je ulaz u zgradu samo jedan od brojnih problema s kojima se studenti sa invaliditetom suočavaju.
Pristupačnost visokoškolskih, ali i ostalih obrazovnih ustanova u Srbiji generalno je na niskom nivou, procenjuje izvršni direktor Akademske inkluzivne asocijacije Milan Janković. Ova nevladina organizacija osnovana je 2000. godine pod imenom Udruženje studenata sa hendikepom, s ciljem pružanja podrške osobama s hendikepom u visokom obrazovanju. S vremenom je proširila svoju misiju i na druge oblasti.
Držači postoje samo u profesorskom, ali ne i u studentskom toaletu
,,Kada je reč o korisnicima kolica ili osobama sa otežanim kretanjem, često se susrećemo sa onim što u našoj organizaciji nazivamo ’pseudopristupačnost’. To znači da, na primer, postoji rampa na ulazu, ali je unutar same ustanove malo toga zaista pristupačno. Tako rampe više služe za ukras, a manje su pomoć”, objašnjava Janković. On dodaje da se zbog tog i sličnih primera većina mladih, naročito onih s motoričkim hendikepom, opredeljuje za studiranje na fakultetima koji su im pristupačni, a ne na onima koji ih istinski zanimaju. Zato više od osamdeset odsto studenata sa hendikepom studira na univerzitetu u Beogradu, koji je u značajnoj meri pristupačniji od ostalih.
,,Aktuelni statistički podaci o pristupačnosti školskih ustanova ne postoje. Međutim, kada poredimo predškolsko, osnovno, srednje i visoko obrazovanje, primećuje se da je situacija sa arhitektonskom pristupačnošću najgora na nivou srednjoškolskog obrazovanja. Srednje škole u Srbiji nude veliki broj smerova, ali nisu pristupačni svim mladima koji žele da se obrazuju u različitim oblastima. Zbog toga najveći broj učenika koji imaju potrebe za podrškom u domenu motoričkog funkcionisanja srednje obrazovanje stiče u oblastima koje su im dostupne, odnosno u zgradama koje su im fizički pristupačne”, objašnjava Milan Janković.
Naš sagovornik objašnjava da se pristupačnost školskih ustanova odnosi i na ergonomsku pristupačnost, koja je često zanemarena. Reč je o prilagođenosti stolova, klupa i opreme svim učenicima i studentima. To potvrđuje i Nevena Tarlanović. ,,Na mom fakultetu, recimo, držači postoje samo u profesorskom, ali ne i u studentskom toaletu. A moguće je da to izgleda drugačije. Ja sam provela jedan zimski semestar na fakultetu u Sloveniji. Oni kroz ceo fakultet imaju stazu za kretanje slepih osoba. Neuporedivo je”, objašnjava ona.
Postoje uslovi da svaka obrazovna institucija bude pristupačna
Da je unapređenje pristupačnosti moguće smatra i Milan Janković, ali ističe da je to pitanje pre svega svesti i volje donosilaca odluka. Ne postoji zakonska prepreka da obrazovne ustanove budu pristupačne – od Ustava kao najvišeg pravnog akta u zemlji kojim se zabranjuje diskriminacija, do Zakona o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom, koji zabranjuje diskriminaciju u pogledu dostupnosti usluga i pristupa javnim ustanovama i površinama. Dodatno, Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja propisuje da osobe sa invaliditetom imaju pravo na obrazovanje i vaspitanje koje uvažava njihove potrebe. Zato, kako objašnjava Milan Janković, postoje uslovi da svaka obrazovna institucija bude pristupačna.
,,Nemali broj fakulteta ima status spomenika kulture, na šta se uprave fakulteta često pozivaju. U tim slučajevima potrebna je dodatna dozvola Zavoda za zaštitu spomenika kulture kako bi se izvršila intervencija na zgradi uz uslov da se se ne narušava njen arhitektonski stil. Zakon je još jasniji kada je reč o novijim zgradama – nijedna zgrada javne namene, pa ni škole i fakulteti, ne bi smela da dobije upotrebnu dozvolu ako ne ispunjava standarde pristupačnosti”, pojašnjava on.
Sve to ukazuje, smatra direktor Akademske inkluzivne asocijacije, da je pristupačnost obrazovnih ustanova moguća kada za to postoji volja i odlučnost institucija. Ministarstvo prosvete jeste nadležno za ovu oblast, ali nije i jedino odgovorno za propuste. Ministarstvo za rad, boračka i socijalna pitanja takođe raspolaže sektorima i budžetskim sredstvima namenjenim unapređenju uključenosti osoba sa hendikepom, ali, kako navodi naš sagovornik, ta sredstva se uglavnom ne koriste za donošenje suštinskih promena. Odgovornost za (ne)pristupačnost javnih ustanova snose i lokalne samouprave, zatim organi poput poverenika za zaštitu ravnopravnosti i zaštitnika građana. Oni, međutim, često nemaju dovoljno resursa da se izbore za to da različitost nema negativne posledice za pojedince.
Na pitanje kome onda da se obrate mladi koji žele da se obrazuju, a nemaju jednake uslove za to, Milan Janković odgovara da pritisak na institucije mora biti čest i uporan.
,,Idealno ponašanje je da svaka mlada osoba s bilo kojom vrstom hendikepa upisuje ono što je stvar njene lične ambicije i želje, a da u trenutku kada naiđe na bilo šta što doživljava kao nejednakost uslova ili barijeru obavesti sve relevantne aktere. Može da se obrati našoj organizaciji, Povereniku za zaštitu ravnopravnosti, lokalnim ombudsmanima ili nadležnim ministarstvima. Bilo bi dobro da to radi što veći broj mladih i njihovih roditelja, da bi se vršio pritisak na sve instance odlučivanja.”
Janković navodi da postoje i pozitivni primeri, oni koje naziva ,,oazama pristupačnosti”. Tako je Pravoslavni bogoslovski fakultet u Beogradu potvrdno reagovao na inicijativu Akademske inkluzivne asocijacije, i učinio fakultetsku zgradu pristupačnijom za studenta koji koristi kolica. Ipak, nedostatak svesti i volje donosilaca odluka, kao i činjenica da normativni akti pristupačnost često određuju kao mogućnost, ne i imperativ, dovodi do toga da su učenici i studenti s hendikepom prepušteni pojedinačnim inicijativama, poput one koja je pokrenuta na Fakultetu političkih nauka.
Studenti sa hendikepom sada se čuju, barem za nijansu jače nego ranije
Pre pokretanja same inicijative ,,Jednake staze do obrazovanja”, neformalna grupa Sposobne politike izborila se za usvajanje pravilnika koji se odnosi na podršku studentima iz osetljivih grupa, čiji je cilj da se svim studentima obezbede uslovi za ravnopravno učešće u obrazovnom procesu. Pravilnikom je osnovana i institucija poverenika – stručnjaka iz oblasti društvenih nauka koji povezuje studente iz osetljivih društvenih grupa s profesorima fakulteta. Kako objašnjava Sandra Đorđević iz Unije studenata socijalnog rada, pravilnik je usvojen nakon što su studenti prepoznali potrebu za sistemskim promenama.
,,Javili su nam se i studenti sa drugih fakulteta koji žele da urade nešto slično, i to je korak ka onome što bi u budućnosti trebalo da radimo. Mislim da smo uspeli da pokrenemo i one na višim pozicijama, kojima je sada jasno da je ovo tema kojom studenti žele da se bave. Svesni smo da su ovo tek prvi koraci, ali ne želimo da čekamo da neko drugi reaguje. Kada vidimo problem, želimo da se angažujemo.”
Smisao njihove kampanje nije samo da podstakne građane da doniraju novac, već i da ih navede na razmišljanje – šta je to što uzimamo zdravo za gotovo, a nekom drugom je nedostupno. Za Sandru Đorđević i njene kolege već i to predstavlja uspeh: studenti sa hendikepom sada se čuju, barem za nijansu jače nego ranije.
tekst: Katarina Vojnović
ilustracije: Tamara Kalčić
