Ako zaista želimo da budemo radikalni u zamišljanju boljih svetova za sve ljude, potrebno je da usmerimo svoju maštu i analitičke veštine na one društvene prostore koji su posebno ukorenjeni i otporni na društvenu promenu. Jedan takav prostor je i takozvana privatna sfera unutar koje se od žena i dan-danas, bez obzira na naš masovni izlazak u „javnu sferu“ i povećanu političku i finansijsku moć, očekuje da obavljamo nesrazmernu količinu neplaćenog reproduktivnog rada. Zašto je ovaj teret toliko teško skinuti sa ženskih pleća?
„Marge, I’m gonna miss you so much. And it’s not just the sex. It’s also the food preparation“ – ovim rečima Homer Simpson ispraća svoju ženu Mardž u zatvor u epizodi „Mardž u lancima“ čuvenog animiranog serijala Simpsonovi. Naime, Mardž je greškom prilikom kupovine u supermarketu stavila flašu burbona u džep kaputa umesto u korpu, zbog čega je osuđena na mesec dana zatvora. Greška se desila jer je Mardž u prodavnicu ušla potpuno iznurena: muž i sin su joj se razboleli i zahtevaju od nje posebnu brigu, a ne prestaju ni njene svakodnevne obaveze, uključujući i vođenje računa o potrebama Lise i Megi, njenih ćerki. Na sve to, tu je i staranje o Homerovom bolesnom i onemoćalom ocu. Mardž vidimo na ivici onoga što danas zovemo „sindrom sagorevanja“ ili burn-out, dok u glavi čuje glasove svojih ukućana kako kukaju da im ona dâ sok, zagrljaj ili lek.
Kako je lepo kad ne moraš da kuvaš!
Kada se prvi put nađe u zatvorskoj kantini, Mardž komentariše: „Kako je lepo kad ne moraš da kuvaš!“ S druge strane, njeni ukućani dolaze do istog saznanja sad kad Mardž nije tu, a gledaoci dobijaju haotičnu ilustraciju toga zašto se kaže da je žena stub kuće – ostavljena Homeru i deci na staranje, kuća Simpsonovih se nađe pred raspadom.
Situacija koja je Mardž dovela do zatvorske kazne zapravo je nešto što je poznato mnogim ženama, bez obzira na to da li su i same „domaćice“ ili zaposlene. Kada je reč o ženama koje su deo tržišta rada, njihovo nesrazmerno opterećenje u takozvanoj privatnoj sferi često se ilustrativno naziva njihovom „drugom smenom“. Da bismo razumeli zašto dolazi do ovog nesrazmernog opterećenja, možemo početi od pitanja: zašto je baš Mardž ta koja se stara o deci, o mužu, o muževljevom ocu, o čitavom domaćinstvu? Najpovršniji odgovor bi bio: jer je nezaposlena – Homer je taj koji radi u elektrani, pa je zato logično da porodične obaveze padnu na Mardž. Ipak, zašto je tipična situacija (u heteronormativnim porodicama) upravo takva da muž ide na posao, a ne takva da se on stara o domaćinstvu dok je žena na radnom mestu?
Čest odgovor na ovo pitanje je da je u prirodi žena da se staraju o drugima, naročito o deci.
Žene su empatične i brižne usled činjenice da im je „majka priroda“ – i sama zamišljena kao negujuće žensko – namenila ulogu staranja o potomstvu. Zato staranje o drugima (koliko god vremena i fizičkog i mentalnog napora oduzimalo) ne bi trebalo ženama da pada teško. Muškarac je, s druge strane, shvaćen kao biće čija je veza s potomstvom slabija, empatičnost niža, ali snaga veća, te je njegova uloga definisana kao uloga zaštitnika i dobavljača, koji „spolja“ obezbeđuje materijalne uslove za opstanak zajednice.
Ovakva objašnjenja se u feminističkoj teoriji nazivaju esencijalističkim. Taj naziv je odabran zbog činjenice da se rodne razlike objašnjavaju nekakvom esencijom – suštinskom prirodom žena i drugačijom suštinskom prirodom muškaraca. Priroda se, s druge strane, shvata kao nešto određeno biološkim i evolucionim činiocima. Zbog toga se ovakvo shvatanje naziva i biološki determinizam. Iako ovakva stanovišta imaju dugu istoriju, poseban procvat su doživela prilikom industrijalizacije proizvodnje s pojavom (liberalnog) kapitalizma.
U feminističkoj teoriji i praksi, esencijalistička i biološko-deterministička objašnjenja se odbacuju jer zanemaruju društveno-istorijske činioce koji oblikuju rodno-normirane prakse, pa tako i podelu rada. Jedna od važnijih kritika je ta da se oprirodnjavanjem i esencijalizacijom nege i brige onemogućava da one budu shvaćene kao rad, što je posebno važno ako uzmemo u obzir da ženama u proseku 55 odsto vremena provedenog u radu ode na neplaćeni rad, u poređenju sa 19 odsto kod muškaraca. No, razmotrimo pre svega šta sve taj neplaćeni rad obuhvata.
Jedan dan u životu Mardž Simpson
Zanimljivo je da su više od dvadeset godina nakon objavljivanja epizode „Mardž u lancima“ autori Simpsonovih odlučili da još jednom obrade sličnu temu – Mardžino paradoksalno “oslobađanje“ u zatvoru. U epizodi „Narandžasta je nova žuta” iz 27. sezone, vidimo da Mardž toliko strepi od povratka poslovima koji je čekaju kod kuće da otima pištolj čuvaru i puca u vazduh kako bi bila “primorana” da ostane u zatvoru još malo, i pobegne od voljenih, ali daviteljskih ruku svoje porodice.
Od čega sve Mardž beži?
Prvo opterećenje su fizički poslovi kuvanja, čišćenja i raspremanja – tzv. kućni rad. Mnogo je istraživanja koja se bave pitanjem raspodele ovih poslova. Nalazi o tome kakva je raspodela poslova u Srbiji navode na zaključak da je „najženstvenija“ stvar koju neko može da uradi – da pere i širi veš, budući da je to aktivnost koju 85 odsto udatih žena obavlja bez ikakvog učešća muža.
Na početku epizode Mardž hrani bebu u stolici i pomaže Lisi oko domaćeg zadatka. Roditeljstvo, naravno, predstavlja osnovni primer rada nege i brige, u koji takođe spada i staranje o bolesnima, starima, onemoćalima. U Homerovom minimalnom angažmanu na ovom planu naša publika verovatno ne vidi ništa čudno: na području Srbije, kako jedno istraživanje pokazuje, ne postoji nijedna aktivnost u vezi s roditeljstvom koju predominantno obavljaju muškarci.
Videvši da mu je mama umorna, mali Bart nudi „pomoć“. Mardž, međutim, ne može da računa da će zadatak biti obavljen, jer je ona jedina koja drži u glavi sve relevantne informacije, kao npr. gde šta stoji.
Pamćenje podataka, „menadžment“ domaćinstva, usklađivanje obaveza različitih članova porodice, planiranje, delegiranje – sve ove aktivnosti nazivamo kognitivnim ili organizacionim radom, a u internet-diskursu je ovaj termin popularizovan i kao mental load (mentalni teret).
Razumljivo, u svemu ovome vidimo Mardž kao krajnje frustriranu i iznerviranu, što joj je teško da sakrije. Sav napor koji mora da uloži kako ne bi na decu „istresla“ svoje negativne emocije možemo tretirati kao dodatni oblik rada – emocionalni rad.
Feministkinje emocionalni rad prepoznaju i u posredovanju u konfliktima, pomaganju drugima da regulišu svoje emocije, posebno kada se to radi kako bi se očuvao „mir u kući“. Ovaj vid rada često zahtevaju i plaćene profesije, poput uslužnih delatnosti ili vaspitačkog zvanja. Što je veći udeo emocionalnog rada u određenoj profesiji, veća je verovatnoća da taj posao dominantno obavljaju žene.
Zajedničko za sve ove oblike rada je da ne učestvuju na direktan način u proizvodnji profita. Zbog toga se ovaj rad smatra „neproduktivnim“. Ipak, bilo bi pogrešno zaključiti da ovi oblici rada ničemu ne služe – pa čak i da ništa ne proizvode. Jednim imenom, možemo ih nazvati reproduktivnim radom – zato što reprodukuju sâm život i društvo u celini.
Pod reproduktivnim radom ne misli se samo na rađanje i podizanje dece, već na reprodukovanje života na svakodnevnom planu, zadovoljavanjem osnovnih potreba, i reprodukovanje društva na generacijskom planu – podizanjem budućih radnika i radnica. Prema marksističkom shvatanju, produktivni rad proizvodi višak vrednosti, a reproduktivni – same radnike, pa čak i sâm kapitalistički sistem. Ovo je okosnica teorije socijalne reprodukcije.
Rodna socijalizacija i feminizacija profesija
Porodica je samo jedna (možda najosnovnija) jedinica na čijim plećima leži zadatak socijalne reprodukcije. Ipak, društvo institucionalizuje socijalnu reprodukciju kroz zdravstvo, školstvo, staračke domove, dnevne boravke za decu… Postojanje ovih društvenih struktura, bez obzira na to da li su one privatno ili javno dobro, podseća nas na to da reproduktivni rad u širem smislu nije uvek deo neplaćene sfere. Ipak, i u plaćenoj sferi ovim profesijama nastavljaju da dominiraju žene. Ako se udaljimo od esencijalističkih objašnjenja o tome kako negujuća priroda žena njih nagoni da biraju negujuće profesije (poput medicinskih sestara), ovu pravilnost možemo objasniti različitim mehanizmima.
Ne može se preceniti značaj rodne socijalizacije. Celoživotni proces u kome osoba usvaja znanje o tome šta znači biti određenog roda počinje još pre rođenja i ne prestaje nikad. Strukturna ograničenja dodatno doprinose „ukalupljivanju“ žena i muškarca u različite uloge. Na primer, u Srbiji su prilikom otvaranja prvih škola za žene jedno vreme bile dostupne jedino specijalizovane škole za učiteljski poziv.
Tu je i feminizacija profesija: kako se ženski rad dosledno manje vrednuje na tržištu, profesija koja postane označena kao „ženska“ počinje da gubi vrednost, kako u visini primanja tako i u prestižu. Ovo potom obeshrabruje muškarce, kojima su dostupna druga, bolje plaćena i više cenjena radna mesta, da eventualno odaberu ona koja su feminizovana. Za profesiju učitelja ovu pravilnost je zabeležila Klaudija Goldin, prva žena koja je samostalno dobila Nobelovu nagradu za ekonomiju.
Zamišljanje boljih svetova
Kada žena s visokim primanjima uredno plaća dadilju za brigu o svojoj deci, postavlja se pitanje – ko je dadiljina dadilja? Kako će dadilja, s nižim primanjima, priuštiti starački dom za bolesnu majku? Nega i briga, ako je podredimo logici tržišne ekonomije, postaje privilegija viših klasa i često počinje da održava iste oblike nepravdi koje vidimo i u drugim radnim sferama.
Čak i feministkinje koje su 70-ih godina osnovale pokret pod nazivom Nadnice protiv kućnog rada (Silvija Federici, Mariarosa Dalla Costa, Selma James) bile su svesne da nadnice, same za sebe, nisu održivo rešenje za problem reprodukcije. Njihov stvarni cilj – i onaj koji su razvijale potonje feministkinje – bio je podruštvljavanje nege i brige.
Ono podrazumeva institucionalizaciju socijalne reprodukcije, i to takvu da usluge u institucijama budu kvalitetne i besplatne, a uslovi rada u njima pravedni. Čak se i kućni rad, koji deluje kao najteži za podruštvljavanje, može prebaciti se žene na porodicu, i s porodice na zajednicu (npr. besplatni vešeraji u zgradama). Ideja iza ovakvih zahteva je da reproduktivni oblici rada predstavljaju odgovornost društva – budući da nam od toga zavisi opstanak. Feministkinje takođe zahtevaju da socijalna reprodukcija u zakonskom okviru ima zaštićen status u ravni s drugim osnovnim ljudskim pravima, na primer obezbeđivanjem razumnog porodiljskog odsustva za oba negovatelja.
Pored toga što su nam potrebna sistemska, strukturna rešenja za negu i brigu (besplatni vrtići, starački domovi, dnevni boravci za decu, osigurana dečja igrališta, umrežene lokalne zajednice), potrebna nam je i kulturna re-orijentacija sa interesa pojedinaca i njihovih nuklearnih porodica na interese zajednice. Podruštvljavanje kao feministički zahtev nije nešto što poziva samo na otvaranje više državno-finansiranih službi, već je poziv na prevazilaženje individualizma u kome su ljudi prepušteni sami sebi u borbi za opstanak.
Kako bi slobodno vreme stvarno bilo slobodno, mora da postoji kulturno vrednovanje onih aktivnosti koje su zanemarene u sistemu koji vrednuje samo produktivnost usmerenu na profit: kvalitetan odmor, stvaralačka aktivnost, igra, povezivanje između ljudi, negovanje odnosa u zajednici, negovanje prirode. Za Mardž Simpson i sve ljude sveta, feministkinje žele upravo takav sistem – svet u kom bogato slobodno vreme nije privilegija, već osnovno ljudsko pravo.
Tekst: Dajana Osmani
Ilustracija: The Simpsons
