Kada znamo s kakvom težinom dešavanja u svetu mogu da nas pritisnu i prestraše, nije ni čudo što je 15 odsto ljudi u Srbiji bar nekad bilo na „salivanju strave“, tradicionalnom ritualu koji podrazumeva topljenje i izlivanje olova u cilju otklanjanja stresa, anksioznosti, nesanice i straha. Nekad stvari zaista izgledaju kao da samo neko magično rešenje može umiriti boljke i strahove koje osećamo, odnosno da samo neki veliki tajni plan može da objasni svet. O tome zašto su ljudi skloni iracionalnim uverenjima i neproverenim, nenaučnim zdravstvenim praksama, naša saradnica Katarina Draginić razgovarala je sa Iris Žeželj i Marijom Petrović, socijalnim psihološkinjama sa Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu.
Dok ujutru čekate da vam se kafa ohladi, sva je prilika da u ruci držite i telefon i da, čitajući vesti, nalećete na nov recept za ručak (sačuvate ga), savet kako da koristite svemogući beli luk u borbi protiv prehlade (sačuvate i to, zlu ne trebalo), a pročitate i preteće izjave političara. Listajući društvene mreže na putu do posla saznajete kako potpuno prirodno jednim napitkom pročistiti svoj organizam, pa vidite da je neki bend objavio album i da je neka država objavila rat drugoj. U prolazu na ulici načujete razgovor o lekovima koji su nekom prepisani – ma pusti to, ko zna šta su ti dali, lažu nas, mažu, samo da bi zarađivali na nama… Predveče, dok sedite na terasi i upijate zrake zalazećeg sunca, upijete i pokoju vest o širenju novog soja virusa ili komentar na Fejsbuku kako vakcine menjaju DNK.
Ritam svakodnevice sve nas drži u raljama informacionog haosa, koji nije uvek lako savladati
Ritam svakodnevice sve nas drži u raljama informacionog haosa, koji nije uvek lako savladati. Čini se da nikada nismo imali pristup većoj količini informacija, a da nikada nije bilo više razloga da ih dovodimo u pitanje. U trenutku u kom naša pažnja postaje komodifikovana, kada se finansijski interes meri u broju pregleda (recimo, video-snimka koji obrazlaže teoriju da vakcine protiv boginja izazivaju autizam), više nije ključno pitanje kako razlikovati šta je laž a šta istina, već koja verzija istine ljudima omogućava da osmisle haos koji ih preplavljuje.
Ako pođete po medicinski savet onlajn (a pođete, kao što pođete po štošta drugo), pitanje je jednog klika da li će vam algoritam preporučiti lekarski pregled ili savete za efikasno saniranje tegoba. Jasno je da su se dostupni izvori informacija umnogostručili, postali zavisni od algoritama, te da se autoritet zvaničnog znanja raspršio. Umesto institucionalno garantovanog znanja i saveta koje podupire nauka, krećemo se prostorom u kome se različite verzije istine prepliću i koegzistiraju. Ovaj sistem konkurentnih objašnjenja je takav da naučni tekst, blog s ličnim iskustvima i viralni Instagram savet postaju jednako dostupni i vizuelno i simbolički izjednačeni. Povrh toga, deluju jednako uverljivo i traže isto – parče našeg poverenja.
Ako ceniš priče koje donosimo i veruješ u nezavisno, angažovano novinarstvo, tvoja podrška nam je važna. Liceulice omogućava direktnu zaradu, socijalno uključivanje i siguran oslonac za prodavce magazina. Da bismo opstali i nastavili da menjamo društvo, potrebna nam je stabilnost. Izaberi pretplatu ili nas podrži donacijom — tvoj doprinos čuva važne teme i izvor prihoda za najugroženije sugrađane.
Iako je informacioni šum poljuljao naučni autoritet, naša potreba da razumemo svet nije utihnula. Jaz između to dvoje omogućio je da mesto naučnih znanja delom uzurpiraju objašnjenja kao što su teorije zavere. Teorije zavere i druga nenaučna uverenja „vladaju svetom“ jer, kako navodi psihološkinja Marija Petrović, zadovoljavaju mnoge motive koje svako od nas ima:
„Možemo da kažemo da (teorije zavere) postaju naročito privlačne u okolnostima krize, neizvesnosti, straha i gubitka kontrole. Kada se dogodi nešto veliko, što na bitan način menja i utiče na svakodnevicu, kao što su na primer pandemija, rat, ekonomska kriza, neki politički skandal, ljudi često imaju pojačanu potrebu da razumeju šta se dešava, ko je odgovoran i kako da povrate osećaj sigurnosti.”
Kako Petrović dodaje, „naročito je teško pripisati takve događaje slučaju ili interakciji mnogo kompleksnih faktora”, dok su teorije zavere jednostavne jer u njima sve ide po planu. Zaverenički narativi više nisu tek bizarne priče sa stranica Trećeg oka, već prilično moćna objašnjenja haotične stvarnosti.
Teorije zavere su utemeljene u važnim motivima koji rasvetljavaju njihovu prijemčivost
„Epistemički motivi obuhvataju potrebu za jasnoćom, za zaokruženim objašnjenjima sveta i našeg mesta u njemu, egzistencijalni obuhvataju našu potrebu za sigurnošću i kontrolom, a socijalni motivi potrebu da pripadamo grupi i da kroz tu pripadnost održimo pozitivnu sliku i sebe i te grupe“, objašnjava Petrović. I mada nenaučna uverenja nekad funkcionišu kao pogled na čitav svet, često se u njihovoj biti nalazi neodređena, ali čvrsta sumnja da zvanične institucije nešto kriju od nas. Budući da je u osnovi verovanja u teorije zavere vrlo ljudska potreba da svet deluje smisleno, onda kada nas događaji plaše ili zbunjuju, čak i problematično objašnjenje može delovati utešno spram osećaja da su stvari van naše kontrole.
Bazična potreba za saznavanjem se kod pristalica zavereničkih teorija (koji sebe vide kao kritične i opravdano skeptične) neretko proteže ka pravoj istraživačkoj radoznalosti i voljnosti da se postojeće informacije ispitaju. „Sve su to karakteristike koje i nauka ceni“, podseća naša sagovornica. Međutim, naučni autoritet se doživljava kao porozan i podložan političkim manipulacijama, pa se nauka po toj presudi odbacuje. „Paradoksalno, s jedne strane postoji nekritičko odbacivanje svih tvrdnji koje dolaze iz zvaničnih izvora, dakle jedan skepticizam koji bi mogao biti čak i koristan, ali istovremeno postoji i podjednako slepo i nekritičko prihvatanje svih tvrdnji koje dolaze iz alternativnih izvora“, objašnjava Marija Petrović.
O alternativnim izvorima znanja o zdravlju i upitnim zdravstvenim praksama (koje se tiču nepridržavanja medicinskih preporuka, kao i korišćenja neproverenih medicinskih tretmana) saznajemo iz projekta Reason4Health. On je sproveden između 2022. i 2025. godine – rukovoditeljka je bila Iris Žeželj, redovna profesorka na Odeljenju za psihologiju, dok je Marija Petrović bila članica tima. Projekat je obuhvatio različita istraživanja – od analize sadržaja novinskih portala, preko istraživanja učestalosti zdravstvenih ponašanja na nacionalno-reprezentativnom uzorku (iz kojih zaključujemo o celoj populaciji Srbije), pa do eksperimentalne modifikacije spremnosti da se koriste alternativne prakse.
99 odsto ljudi je makar jednom u životu koristilo neku praksu alternativne medicine
„Naša istraživanja dosledno pokazuju da iskustva diskriminacije u okviru zdravstvenog sistema, kao i mitovi i iracionalna uverenja u vezi sa zdravljem predviđaju kako nepridržavanje zvaničnih preporuka lekara tako i okretanje alternativnim rešenjima”, navodi Žeželj. Usled poljuljanih temelja uspostavljenog znanja, ljudi ipak moraju nekome da veruju – u situaciji u kojoj treba odabrati da li se vakcinisati ili ne, mi moramo da se složimo s jednom stranom i njoj poverimo svoje zdravlje.
„Ljudi skloni da veruju u medicinske teorije zavere (na primer: lek protiv raka je davno pronađen ali ga farmaceutska industrija krije od nas) ili mitove o funkcionisanju organizma, bolestima i zdravlju imaju manje poverenja u sistem i skloniji su da se leče samostalno”, ističe Žeželj. Da alternativni pristupi ipak nisu toliko alternativni pokazuje podatak da je 99 odsto ljudi makar jednom u svom životu koristilo neku praksu alternativne medicine – 75 odsto je koristilo biljne i pčelinje proizvode, isti broj poseže za suplementima, kao i različitim melemima prirodnog porekla. Nešto manji broj, oko 65 odsto ljudi, nekada je poseglo za mineralnim ili svetim vodama, a 56 odsto se molilo za sopstveno zdravlje.
U osnovi odluke da se skrene s puta zvanične medicine često nije odbacivanje znanja, već pokušaj da se zdravlje zaštiti na način koji osoba doživljava kao sigurniji. U obe situacije – vakcinisao se ili ne, na primer – čovek zapravo brine o svom zdravlju, verujući da donosi najbolju odluku. Iz tog mesta brige onda možemo da razumemo odakle tolika rasprostranjenost neproverenih medicinskih praksi.
Alternativne prakse i proizvode koriste gotovo svi. Iako neki od njih zaista mogu biti korisni, mora postojati svest da nisu bezopasni. „Postoji, međutim, uverenje da ništa što je prirodno ne može da škodi – ono vodi nekritičkoj konzumaciji herbalnih proizvoda, a to može biti toksično za jetru, bubrege, ili čak smrtonosno“, dodaje profesorka Žeželj. Analiza sadržaja medijskih tekstova pokazala je da mediji ne samo da pružaju krivu sliku o efektima biljnih proizvoda, suplemenata i tome sličnom, već potpuno propuštaju da se osvrnu na potencijalne rizike. Obećanja da biljni proizvod može da „izleči sve sem smrti“ uglavnom su predstavljena u svetlu njihove prirodnosti („lek s obronka planine“) i duge tradicije („tajna naših baka“). Zanimljivo je i to što se nenaučna znanja retko plasiraju kao potpuno suprotstavljena nauci – naprotiv, često pozajmljuju njen jezik i autoritet koristeći kvazinaučne i pseudonaučne principe.
Ne moramo se pozivati na „ljude iz senke” da bismo priču o verovanju u teorije zavere i posledicama takvih uverenja smestili u širi društveno-politički trenutak.
(Ne)poverenje nije samo psihološko stanje, već predstavlja i politički resurs. U društvu u kome ljudi više ne očekuju zaštitu institucija, odgovornost se prebacuje na pojedinca koji onda, sada već razumljivo, želi sam da istraži i proceni rizik. Takva logika dobro se uklapa u širi politički kontekst, u kome se s jedne strane kolektivna odgovornost i kolektivno dobro brišu iz rečnika. Nije tajna da desničarskim, populističkim strujama odgovara da se granice između naučnih teorija i teorija zavere zamagle.
Nauka, uprkos izazovima, ipak mora naći način da ostane vezivno tkivo društva
Sve ovo nas stavlja pred društvenu dilemu – šta se događa sa društvom u kome teorije zavere, upitni medicinski modeli i naučna saznanja u javnom prostoru cirkulišu kao ravnopravne verzije istine? Shvatamo da ljudi (makar u najvećem broju slučajeva) ne odbacuju zvanična znanja zato što prosto hoće da se posvađaju sa činjenicama, već zato što sistem više ne deluje kao oslonac, zato što su stekli doživljaj nauke kao „još jednog mišljenja“ i zato što političko manipulisanje psihološkom konstitucijom ljudi osnažuje alternativne izvore znanja.
Nauka, uprkos izazovima, ipak mora naći način da ostane vezivno tkivo društva. Između ostalog, na nauci je da preuzme odgovornost za vraćanje znanja zajednici, upuštajući se učestalije i dublje u razgovor o njima.
„Važno je da ljudi razumeju šta su naučni dokazi, kako se oni akumuliraju, pa čak i kako neki naučni dokazi bivaju opovrgnuti, kako se naše znanje menja. Nega dijaloga i komunikacija nauke, koja podrazumeva priznavanje domena nesigurnosti i jasno komuniciranje granica znanja, kao i razdvajanje činjenica od pretpostavki može biti važna za građenje zdravijeg, otpornijeg poverenja“, kaže naša sagovornica Marija Petrović.
Dobra vest je da naučnici razvijaju načine za suzbijanje dezinformacija i građenje otpornosti na zaverenička uverenja, a „jedna od uspešnih strategija jeste psihološka inokulacija – možemo ljudima razotkriti kojim strategijama se koriste oni koji šire neproverene, antinaučne tvrdnje, kao što su na primer selektivno prikazivanje podataka, prikazivanje lažnih dilema ili emocionalno zastrašivanje nakon čega oni postaju otporniji kada se sa njima u budućnosti susretnu“. Dobra je vest i to da leka za nepoverenje u nauku ima – nije svemoguć, pošto u ovom svetu parče istine uvek ostaje „tamo negde“, ali može biti blagotvoran.
tekst: Katarina Draginić
ilustracija: Ana Momčilović
Tekst je nastao u okviru projekta Nauka u fokusu, koji podržava Centar za promociju nauke.
