Razgovarala: Milica Terzić
Foto: Sara Ristić
Za devet godina koliko prodaje Liceulice, Toma je nekoliko puta biran za prodavca meseca, ali priznaje da početak nije bio lak. Tremu je prebrodio uz podršku drugara i „nastavnica” iz Udruženja za pomoć osobama sa smetnjama u razvoju „Živimo zajedno”, koje posmatra kao drugu kuću. Sa njima uspešno osvaja medalje na sportskom takmičenjima, a kaže da i treninzi i prodaja lakše idu uz njegov zaštitni znak – osmeh.
Rođen sam u okolini Raške, podno Kopaonika. Odrastao sam u selu Biljanovac, a u Kraljevu sam išao u školu. Završio sam srednju specijalnu školu. Bilo je teško, ali nastavnici su me voleli. Sestra i ja smo imali mnogo lepo detinjstvo. Kada su nam roditelji umrli, prodali smo stan u kome smo živeli i krenuli za boljim životom. Posle Kopaonika sam prvo bio u Gornjem Milanovcu. Tamo sam živeo devedesetih i radio sam na građevini. Građevina je mnogo težak posao. Povredio sam se radeći kao čuvar, i posle toga smo došli u Beograd. Radio sam u Batajnici kao portir, u firmi koja je poslovala sa kamionima. Sada živim sa sestrom u stanu u Kotežu. Podstanari smo. Imam i sestrića i snaju, sestričinu, unuka. Svi se lepo slažemo.
Od kada smo prodali stan, ne idemo više u Biljanovac. Čujem se telefonom sa drugom iz mladosti. On mi je bio komšija. Bilo mi je teško kad sam se rastao sa drugarima iz osnovne i srednje škole i sa nastavnicama. Oni su svi bili dobri prema nama. Teško mi je pao i dolazak u Beograd. Preko interneta mi je sestričina pronašla Udruženje „Živimo zajedno”, gde mogu da se družim, da radim i da se bavim sportom.
Igram fudbal, košarku i stoni tenis u Udruženju. I u školi sam najviše voleo fizičko, a matematiku baš i nisam. Idem redovno na treninge. Imamo i našu ekipu. Zove se Igramo zajedno i čine je drugari iz Udruženja. Igrali smo košarku na takmičenjima za ljude sa smetnjama u razvoju i dva puta smo osvajali medalje. Prijavili smo se za Specijalnu olimpijadu, za to se posebno spremamo jer su tamo jake ekipe. Sad imam zakazanu operaciju kuka na Banjici i onda puno o tome razmišljam i nerviram se. Kuk sam povredio kad sam bio mali. Imao sam iščašenje kukova. Ipak, igrao sam košarku normalno. Dosad mi nije smetalo. Treninzi su nam baš naporni, ali bogami dobri. Nastavnica Zorica nam pokazuje vežbe. Stoni tenis sam igrao i za reprezentaciju u parovima. Zauzeli smo peto mesto. Mogli smo biti bolji, ali konkurencija je bila žestoka.
Nastavnica Zorica mi je uvek pružala veliku podršku. Ona me je i ohrabrila da počnem da prodajem magazin Liceulice. Imao sam veliku tremu pre nego što sam počeo da prodajem. Bilo mi je teško kada mi ne ide prodaja. Sada je sve to drugačije. Svi sad znaju za magazin, imam i stalne mušterije. Nekoliko puta sam bio prodavac meseca, a jedne godine sam dobio medalju za uspešnu prodaju. Prodavao sam i magazin na engleskom. Stranci su kupovali.
Ovaj posao dobro utiče na mene. Od toga primim i platu i plaćam račune. Ne prodajem samo na jednom mestu. Navikao sam da šetam i to mi odgovara organizmu. Tajna uspešne prodaje je: Dobar dan, dobar dan! Ja sam taj i taj. Kupovnom ovog magazina pomažete mnogima. Jedna mi je gospođa rekla da sam stalno nasmejan i da zato kupuje od mene. Što više nudiš ljudima magazin, više će da kupuju.
Družim se puno sa drugim prodavcima, najviše sa Svetlanom, Davidom i Nenadom. Svetlanu odavno poznajem, redovno pijemo kafu. Pričamo i preko telefona. Inače, mnogo volim da se družim. Puno imam drugara i u Udruženju. Pohađamo radionice, muzičko mi je omiljena aktivnost. Ovde imamo i hranu. To mi puno znači. Ja samo umem jaja da spremim, ništa više.
Kod kuće volim da spavam, i da ustajem kasno. Volim i da popijem kafu, jednu ujutru i to je to. Uveče volim da budem na Facebook-u. Imam dosta prijatelja. Čujem se sa njima. Gledam šta ima od sportske opreme, slušam muziku. Lepa Brena mi je omiljena pevačica. Volim da čujem pesmu Čačak, Čačak. Dok sam radio u Čačku na terenu, gledao sam njen koncert, pa me ta pesma podseća na to vreme.
Jedva čekam da postanem penzioner. Već duže vreme ne radim, ali imam ukupno dvadeset godina radnog staža. Ako bih uspeo ubrzo da dobijem penziju, mnogo bih bio srećan. U penziji bih voleo da budem u Beogradu i nastavio bih sigurno da prodajem Liceulice. To me ispunjava. U životu mi je najlepše sad kad prodajem magazin. Najveća želja mi je da sestra i ja kupimo stan, da imamo krov nad glavom. Nadam se da ćemo moći to sebi da obezbedimo.
