Teri Gilijam: Živimo u vremenu u kom ordinarni lažov može da postane premijer - Liceulice

Teri Gilijam: Živimo u vremenu u kom ordinarni lažov može da postane premijer

U novom broju našeg magazina, prenosimo iz britanskog The Big Issue pismo koje je sebi mlađem napisao Teri Gilijam, reditelj filmova kao što su Brazil, Paranoja u Las Vegasu i 12 majmuna, i jedan od legendarnih Pajtonovaca.

Kada sam imao šesnaest godina, preselio sam se s porodicom iz Mineapolisa u Minesoti – sa sela – u samo središte sna, dolinu San Fernando u Los Anđelesu. Tamo smo živeli u naselju identičnih kuća sa dvorištima, kao pravi Amerikanci. Roditelji su me u svemu podržavali. Prijateljstvo mi je takođe uvek bilo važno, i imao sam dobre prijatelje. Mnogo smo se smejali i zezali. U šesnaestoj sam postao i navijač. Nisam dobro igrao ragbi, ali bilo je veoma zabavno predvoditi gomilu u kojoj je mnogo lepih devojaka, pevati pesme i proizvoditi svu moguću buku.

Počeo sam da se zanimam za politiku zbog sitnice zvane rat u Vijetnamu, za koji sam mislio da je najbesmislenija stvar u koju je Amerika mogla da se upetlja. U školi smo bili preplavljeni svim vrstama najgore propagande, da će Amerika biti komunistička zemlja do 1972, bla bla bla. A onda je tu bila i gomila rasističkih sranja, kružile su slike nekog crnog momka koga su linčovali jer je viđen s belom devojkom negde na Jugu. Bilo je apsolutno užasno. Odrastao sam misleći da verujem u istinu, pravdu i američki način života. I tad, u svojim srednjoškolskim danima, vidim strašne stvari. Podzemlje Amerike. A to je mračno, ružno mesto. Kako su godine prolazile, sve više sam gubio iluzije i bivao sve više frustriran realnošću Amerike. Osećao sam da bi, kao obrazovani belac, trebalo da imam neku mogućnost da promenim svet nabolje. A nisam video kako. Bio sam dobar crtač, pa sam mogao da radim političke stripove. Ali shvatio sam da oni ništa ne menjaju, i pomislio da je možda vreme da počnem da pravim bombe i da ih bacam. Umesto toga, napustio sam zemlju.

Uvek sam bio pomalo anglofil. Kad sam bio mlađi, komedije kompanije Ealing Studios igrale su u američkim bioskopima, onda su stigli Bitlsi i Stonsi i Herman’s Hermits. Stopirao sam po Evropi četiri meseca, i počeo da razumem uticaj Amerike na ostatak sveta. I to me je mučilo. Jedina zemlja u kojoj se govorio jezik sličan mom bila je Engleska. Zaljubio sam se u Englesku 1964, atmosfera je bila toliko drugačija. Bilo mi je divno, kao da sam na nekom maskenbalu. Svet se menjao. Odjednom se pojavila sva ta muzika koja je osvojila svet, i pretpostavljam da sam želeo da na neki način budem deo svega toga. Vratio sam se u Ameriku i radio tamo još godinu dana ili malo više, i onda odlučio – odlazim. Vratio sam se u Englesku, i to je bilo to. Nikad se nisam osvrnuo.

Kad sam došao u Britaniju bilo mi je olakšanje što nisam više osećao odgovornost za državu u kojoj živim. Kao Amerikanac, osećao sam se odgovornim za sve što se dešavalo u Americi. Ali u Britaniji to nisam morao. A kad sam počeo da radim sa [budućim kolegama iz „Monti Pajtona“] Majkom [Palinom], Terijem [Džonsom] i Erikom [Ajdlom] na dečjoj TV seriji Do Not Adjust Your Set, počelo je još više da mi se sviđa. Zapravo sam tek s tim programima konačno našao svoju publiku. Izgledalo je da Britanci kapiraju ono što radim, što je bilo sjajno.

Koji bi se od mojih filmova dopao meni kao tinejdžeru? Teško pitanje. Bilo je toliko davno da više ne znam tu osobu. Pokušao bih svakako s „Brazilom“. Prikaz koji mi se najviše dopao bio je o filmu „Paranoja u Las Vegasu“. Ne volim droge, uštedeo sam mnogo novca time što me nisu privlačile. Ali oduševio sam se kad sam čuo za tog petnaestogodišnjeg klinca koji je pogledao „Paranoju u Las Vegasu“ i roditelji su ga napali što mu se dopao film. Samo seks, droge i rokenrol, rekli su, grozno ponašanje, ti likovi su grozni! A on je rekao – ne, to je prvi film koji nije licemeran. Mislim da je to dobar prikaz. Učinio je da se osećam kao da sam nešto uradio. Ima toliko licemerja na svetu, danas možda i više nego ikada.

Ako bih mogao da se vratim kroz vreme i još jednom pričam s nekim… Pa, jednom sam ručao s Kurtom Vonegatom. Veoma mudar, briljantan čovek. Takvi ljudi su ostavili trag na meni. Oni koji su bili zaista iskreni, koji su posmatrali svet sa svim njegovim apsurdnostima i opasnostima, i videli u njemu i magiju. Volim ljude koji su zadržali smisao za humor bez obzira na to koliko im je život mračan. Ja sam imao mnogo sreće, i zbog toga osećam da imam odgovornost da budem pošten u svom radu. Oni koji imaju moć danas, ili pokušavaju da dođu na vlast – oni bez prestanka lažu. Živimo u vremenu u kom ordinarni lažov bez problema postane premijer. Loše je ovo vreme u kom živimo.

Uvek mi je bila važna i priroda. Odrastao sam na selu, u blizini su bili močvara i zemljani put, a iza šuma. Nismo imali toalet u kući. Naravno, kad ste mladi jedva čekate da se preselite u veliki grad. Onda konačno stignem u Njujork, i vidim šta je sve čovečanstvo u stanju da uradi. Posle par godina u srcu čovečanstva, poželeo sam da se vratim na selo. Veoma sam zabrinut za planetu. Pogledajte sve te Trampove ovog sveta koji kažu: hajde da zaradimo što više para možemo, ionako će sve otići dođavola…

Kada bih mogao ponovo da preživim neki trenutak svog života… Kad sam radio animaciju za Pajtonovce, usred noći, u tri ujutru – to su bili fantastični trenuci jer u njima nisam postojao. Moj ego je nestajao. Bio bih u zoni potpune kreativnosti, ideje su doletale sa svih strana. Ništa ne može da se meri s tim osećajem. Najbliže je seks, ali ni to nije slično. U poslednje vreme i dalje pravim rođendanske čestitke za svoju porodicu i ženu, ali to je sve što se tiče crtanja. Više nisam toliko dobar. Ali se još uvek sećam tog osećaja.