Za ovaj broj našeg magazina pismo sebi mlađoj uputila je novinarka Tamara Skrozza, dobitnica nagrada „Osvajanje slobode” i „Jug Grizelj”. Preporučila je šesnaestogodišnjoj sebi da se ne trudi da uživa u stvarima na koje je neko naterao, da pljune i otera u materinu kada je potrebno, da ne čeka princa na belom konju ali da rodi dete, da se bori za ono u šta veruje i ako drugi zbog toga misle da „nije sva svoja”.
Draga mlada ženo,
Moram da ti pišem taksativno pošto mi je sve napornije da zasipam papir rečima.
Eto, i to je jedna od poruka – naizgled ne najvažnija, ali ima svoju metaforičku težinu. Dakle, skrati rečenicu. Već ti je rečeno da nisi Andrić, a ovako se lakše čita i brže shvata. Ne komplikuj baš uvek.
Manje jedi. Inače ćeš plaćati ceh celog života.
Veruj instinktima, svom stomaku. Sve ono na šta sam podsvesno upozorena pokazalo se kao tačno.
Ne mora sve da ti se vidi na licu i u očima. Vežbaj to. Ja sam već beznadežan slučaj.
Čitaj poeziju. Slušaj pažljivo sazvučja reči. Tamo živi čista lepota.
Čitaj prozu, čitaj sve, kao i do sada. Znaš već. Isplatilo se, neviđeno se isplatilo.
Više slušaj muziku. Naspram ljudi oko mene, za to sam čisti duduk i baš mi je žao.
Više gledaj filmove. Ni tu nisam zablistala, a fali mi.
Nastavi da se baviš fotografijom.
Završi fakultet. Nije suštinski važno, ali da bar jedan posao u životu okončaš.
Nije važno dobiti deset. Na fakultetu, ali naročito ne u životu. Osmice su sasvim dobre i na kraju te koštaju neuporedivo manje.
Ne zavidi drugima, kako god se osećala. Da, mnogi su od tebe zdraviji, voljeniji, lepši, bogatiji, sposobniji. Ali nisi ni ti loša.
Gaji cveće. Voli biljke. Uživaj u bojama, mirisima i svakom novom listiću. Nema bolje terapije. Meni je sada san da gajim lavandu. Posadi jednu u saksiju i stavi u prozor, biće ti jasno.
Ne bavi se onim što ti u startu ne prija. Ne, nikada nećeš ljudski proskijati. I nećeš uživati ni u čemu na šta su su te drugi naterali.
Ne trpi ono čega se plašiš.
Izađi iz automobila čiji vozač divlja i ne kreći iz Sarajeva kombijem po snegu do kolena. Lako je moglo da me zbog toga ne bude.
Prekini ljude koji te drže na telefonu satima. Nije vredno.
Ne slušaj šta nepoznati pričaju ili pišu o tebi. Košta mnogo živaca, a ništa od toga nemaš.
Ostani zlopamtilo. Neke stvari ne smeju da se zaborave.
Ne veruj oženjenim i tek rastavljenim muškarcima. Te žene na koje se žale nisu ništa lošije od tebe. I nikada ih neće ostaviti.
I ne, nisi nemoralna ako si nekada zavolela jednog takvog. Kriv je on, a ne ti.
Ako te ne zove, ne čekaj ga, ne šalji poruke, ne smaraj. Ne sviđaš mu se, nije to Taj.
Ako zarađuješ više od njega, ako si uspešnija, a on očekuje da mu skuvaš, očistiš i opeglaš – beži glavom bez obzira.
Ako on zarađuje više i ako je uspešniji (iako se takvi na tebe baš neće lepiti), a očekuje isto – i od njega beži.
Ne menjaj prezime čak i ako se nekim slučajem udaš. Nije te napravio, podigao i vaspitao njegov tata.
Nikada, ali nikada ne zaboravi da su prava žena nešto za šta su se tvoje pretkinje dugo borile, a što može da nestane u jednom danu. Pogledaj „Sluškinjinu priču”.
Nemoj čekati kraj tridesetih da rodiš dete. Rodi ga sama. Ne čekaj princa, neće doći.
Ne plaši se porođaja. Jeste, strašno je, ali ne toliko koliko misliš.
Ne plaši se ginekologa, molim te.
Ne slušaj one koji te „dobronamerno” i „lepo upakovano” ponižavaju i diskredituju. Čuj, ne slušaj! Pljuni i oteraj u materinu!
Prijatelji koji nisu uz tebe dok donosiš najvažnije odluke nisu ti prijatelji. Kao ni oni koji te osuđuju zbog onoga što si odlučila.
Ne „zaljubljuj” se i ne vezuj za mesta i ljude s kojima radiš. Znaš već i sama da Meša piše kako je vezanost čovekova nesreća, kako ti oduzima hrabrost i umanjuje sigurnost. Meni je fascinacija lošim ljudima i nezdravim sredinama mnogo jada donela.
Kolege i koleginice će iskoristiti prvi znak tvoje slabosti i pokušaće da te „živu sahrane”. Nemoj tada da mi potoneš. Jer, neće im uspeti. Vratićeš se iz mrtvih još bolja. Jača si nego što misliš.
Smej se još glasnije. Kome smeta, neka ne sluša.
Ipak, ne pričaj viceve. Ne umeš.
Malo manje psovanja. Da, da, sve razumem, ali… ne ide, ružno je.
Plači, plači, plači. Suze su lek.
Plivaj, plivaj, plivaj. Ostala sam željna vode.
Kad god ti se pruži prilika, pevaj na sav glas.
Budi što više na vetru. Konkretnom i onom drugom. Zavetrina nije za tebe.
Volela bih da ti kažem da batališ politiku, ali jasno mi je da je uzalud.
Ma šta ti pričali, bori se za ono u šta veruješ. Bori se do koske, do zadnjeg atoma snage, dok svi oko tebe ne pomisle da nisi „baš sva svoja”. Takve borbe vrede i na kraju se jedino one računaju.
Da, stradaće ti zdravlje zbog toga. Ali to si ti, prihvati stvari kakve jesu.
Proslavljaj rođendane, pravi žurke i slavlja različitim povodima. Ja nikada nisam, a trebalo je.
Ako nemaš s kim, kreni već sada sama u bioskop, sama na koncert, sama na more. Ne čekaj da prođu godine kako bi shvatila da je to sasvim u redu.
Tata je u pravu kada ti kaže da je pametan čovek najmanje sam kada je potpuno sam.
I u pravu je kada kaže da je bolje biti mrtav heroj nego živa kukavica.
Tata je i inače uglavnom u pravu, čak i kad donosi odluke zbog kojih deluje da je pomerio pameću. Slušaj ga dok je još tu. Pametnijeg i boljeg čoveka nećeš više nikada sresti.
Nikada ne idi na put „u svađi” s nekim bliskim. Možda se više nećete videti.
Grli mamu i tatu. Ljubi ih dok ti ne utrnu usne i milion im puta reci da ih voliš. Vrlo brzo će doći dan kada bar jednog od njih više neće biti.
Kada taj dan dođe, molim te, preživi. Skupi svu snagu ovog sveta i nastavi da dišeš. Vremenom neće postati lakše, ali će ta tuga postati deo tebe.
Sviđaš mi se. Ostani svoja.
