Intervju sa Majom Čurčić, muzičkom pedagoškinjom i osnivačicom hora „Svi uglas!”
Godinama unazad svedočimo sve većem broju horova koji u svom opisu imaju inkluzivnu ili društveno angažovanu ulogu. U horu „Svi uglas!” zajedno pevaju deca i mladi iz romske zajednice i mladi iz većinske populacije, a na repertoaru su pop, rok, narodne i dečje pesme na srpskom i romskom jeziku. Na nedavnom nastupu povodom Svetskog dana Roma u Dorćol Platzu, započeli su kampanju prikupljanja sredstava za veliki koncert, koji će biti održan na jesen Beogradu. O horu „Svi uglas!“ za Liceulice govori njegova osnivačica Maja Ćurčić.
Šta te je podstaklo da napraviš hor?
Ideja je došla spontano. Ja sam po obrazovanju nastavnica muzike i radila sam u jednoj muzičkoj školi. Kako su godine prolazile, radeći sa decom i mladima, uviđala sam da muzika ima moć da učini mnogo više za njihov razvoj od samog negovanja pevanja ili sviranja. Muzika je bliska svim ljudima i u nama najčešće budi jaka osećanja i pokreće nas na razmišljanje. S obzirom na to da oduvek volim svoju profesiju, želela sam da dam svoj doprinos i van okvira škole. Kontaktirala sam sa Svratištem za decu, sa željom da tamo održavam volonterski muzičku radionicu, kako bih se malo više upoznala sa romskom zajednicom i kulturom i pokušala da koristim muziku na jedan nov način.
Koliko ljudi je prošlo kroz hor, i kako je u početku tekao taj proces sa decom iz Svratišta?
Kroz hor je do sada prošlo preko trista romske dece i mladih i više od sto ljudi iz opšte populacije. Moja radionica se održavala jednom nedeljno i trajala je tokom jedne cele školske godine. Na početku je bilo izazovno jer je moje prethodno iskustvo često bilo neupotrebljivo, ali me je privlačila ta posebna energija koju smo zajedno stvarali i način na koji smo postajali tim.
Na muzičke radionice su bila dobrodošla sva deca i nije bilo provere muzičkih sposobnosti. Ovo je bilo važno zbog toga što su u pitanju deca koja su se u svom životu već vrlo često susretala sa odbacivanjem i manjkom podrške i prioritet je bio dati svakom priliku da uči, da se izrazi kroz muziku i bude deo zajednice. Stvoriti zajednicu nije bilo lako i mi smo se na početku susretali sa raznim poteškoćama koje su nastajale kao rezultat izuzetno teškog života sa kojim su se susreli mnogi od naših učesnika.
Prve tri godine, mi smo radili strpljivo, uvežbavali i profesionalno snimali pesme, nastupali na koncertima i kroz takav rad jačali njihovo samopouzdanje, pomagali im da razvijaju različite veštine i znanja. I dalje je, ipak, nedostajala jedna veoma važna stvar. Romska deca nisu imala kontakt izvan svoje zajednice, a ljudi iz opšte populacije nisu imali priliku da se sa decom susretnu van koncerata. Zbog toga smo došli na ideju da hor otvorimo za sve ljude koji vole da pevaju. Rezultati nastali otvaranjem hora su premašili naša očekivanja – iz ovakvog rada podjednako dobijaju svi učesnici, a jačanje empatije, solidarnosti i međusobne podrške samo su neki od pozitivnih efekata koje smo iskusili. Shvatili smo da želimo da naš fokus nadalje bude baš na povezivanju ljudi kroz muziku.
Šta deci znači sam hor, koliko im pomaže u sticanju samopouzdanja?
Hor je veoma moćan alat, zato što vas istovremeno štiti i ojačava. Mnogi od naših učesnika nisu dovoljno hrabri da pevaju sami. Pevanje u grupi čini da se osećate sigurnije i da pustite glas. Istovremeno, zvuk grupe nam simbolički govori da smo veliki i jaki. Govori da nas ima mnogo i da smo zajedno. Za ljude iz opšte populacije, hor je mesto gde upoznaju Rome i Romkinje i njihove probleme, mesto gde imaju priliku da razumeju šta je socijalna isključenost, gde razgovaraju, uče, podržavaju jedni druge.
Ono što je meni najdraže je da je to i mesto gde se odrasli ponekada osećaju nesigurnije od dece. Hor je mesto na kojem, barem na trenutak, deca dobijaju priliku da budu u prednosti u odnosu na odrasle, mesto gde poznavanje romskog jezika postaje prednost, koja se ceni i ne treba da se krije jer, nažalost, iako mnoga od naše dece odrastaju kao bilingvalna, oni često to kriju i ne razumeju koliko je to veliko i važno. Mi kao hor ne možemo da promenimo celokupan položaj Roma i Romkinja, koji je izuzetno težak, ali ovo je mesto gde se svi učesnici osećaju prihvaćeno, poštovano, voljeno i važno, i to su glavne vodilje našeg rada.
Mi nismo jedan sladak hor, mi smo platforma koja koristi pevanje kako bi decu i mlade koji žive u najtežim uslovima uključila i kako bi ljude osposobila da malo bolje razumeju temu socijalne isključenosti.
Pokrenuta je i kampanja za pomoć horu da bi se održao veliki koncert. Koliko ste zadovoljni dosadašnjim odzivom?
Koncerti, spotovi i javni događaji su za nas vrlo važni jer zaokružuju proces učenja i našim učesnicima daju priliku da se pokažu, što vrlo pozitivno deluje na njihovo samopouzdanje. Za publiku, koncerti su prilika da nas upoznaju i posle svakog koncerta broj članova i članica hora se poveća. Koncerti koje organizujemo su uvek besplatni jer smatramo da treba da budu svima dostupni. Baš zbog toga što ova deca i mladi žive u teškim uslovima, nama je važno da se koncerti dešavaju u velikim i lepim salama i da budu dobro organizovani. Želimo da se vidimo u svom punom sjaju.
Rad Art Aparata je specifičan, jako lep ali vrlo težak i sa puno rizika, i nije razumljiv svakoj vrsti donatora. Zbog toga smo odlučili da se ovaj put okrenemo našoj zajednici – ljudima koji veruju u moć muzike kao alata za društvenu promenu, koji znaju koliko ljubavi velikog broja ljudi je uloženo u ovaj projekat i koji znaju da je organizacija velikog koncerta jedan složen proces.
Kampanja je pokrenuta u saradnji sa organizacijom Catalyst, na ovoj stranici.
Razgovarao: Dejan Kožul
Fotografije: Marko Đukić
