Svi treba da se borimo za ono što nam pripada - Liceulice

Svi treba da se borimo za ono što nam pripada

Razgovor vodili:

Bojana Tamindžija i Stefan Aleksić

Radno zakonodavstvo u Srbiji poslednjih decenija sve manje štiti interese radnika i radnica, posebno onih koji rade nepuno radno vreme, rade povremeno ili više poslova, ili su nezaposleni. Istina, ohrabruje da broj inicijativa i osveženih sindikata koji pokušavaju da podignu vidljivost ovih problema u našem društvu raste, ali njihovi dometi su i dalje ograničeni, nemaju adekvatan prostor u javnosti, a neretko se slučajevi borbe za radna prava predstavljaju senzacionalistčki u medijima i dodatno otežavaju ovu ionako tešku borbu.

Zato smo, u saradnji s našim partnerima iz Centra za politiku emancipacije, pokrenuli serijal „Putevi promene” u kojem ćemo, iz broja u broj, objavljivati tekstove i priloge koji iz različitih perspektiva analiziraju stanje u kome se nalazi radništvo, ali kao što i naslov serijala sugeriše, tekstove koji će davati smernice i predloge kako bi se ta nepovoljna situacija mogla promeniti. U prvom tekstu u ovom serijalu pročitajte intervju sa Urošem Savićem, radnikom i predsednikom sindikata „Sloga” u fabrici „Falc East“ u Knjaževcu.

Koji su vaši motivi za pristupanje sindikatu?

Prvi motiv je činjenica da su radnička prava bila srozana, možda ne kao kod nekih drugih poslodavaca, ali dovoljno da smo imali jak razlog da tražimo bolje uslove rada kroz sindikalno organizovanje. U to vreme je prekovremeni rad trajao duže nego što je to zakon dozvoljavao, u firmi su vladali loši međuljudski odnosi na relaciji uprava–zaposleni i, naravno, svi smo bili nezadovoljni platom, koja je bila minimalac i ništa više od minimalca.

Vi ste osnovali sindikat u toku štrajka u maju 2017. godine. Kako vam je pošlo za rukom da od starta imate masovno članstvo i kasnije stabilan i uspešan sindikat?

Da je mene neko pre toga pitao – je li moguće osnovati sindikat u „Falc Eastu“, ja bih rekao da nije. Međutim, u jednom momentu su isplatili krajnje mizernu platu celoj fabrici. Sutradan su sve radnice i radnici došli na posao, ali bili su saglasni u jednom – da neće više da rade za te pare. Pošto inače dolazim na posao sat vremena kasnije u odnosu na proizvodni deo, kad sam stigao svi su već bili napolju. Kada sam video o čemu se radi, samo sam otišao do svog radnog mesta, napisao na računaru „Štrajk“ i izašao napolje, među ljude. Trojica kolega su tada na preporuke poznanika došla u kontakt sa sindikatom „Sloga”. Već sutradan su se ljudi iz sindikata pojavili ispred fabrike. Na haubi automobila je taj dan potpisano oko 570 pristupnica, i tu je počela naša sindikalna borba koja i dan-danas traje. Prvih pola godine ništa nismo uspeli da uradimo, menadžment je pokušavao da negira postojanje sindikata, ali bili smo istrajni i uporni, i izdejstvovali da se naša reč čuje. Nakon nešto malo više od godinu dana imali smo potpisan kolektivni ugovor.

Kad poredite situaciju pre i posle osnivanja sindikata, šta se sve promenilo?

Pre svega smo uspeli da taj problematični prekovremeni rad dovedemo u zakonski regulisan okvir. U kolektivni ugovor, na predlog sinidkata, uveli smo osam platnih razreda umesto prethodna tri. Ranije su postojale tri grupe – najniža je primala minimalac, a preostale dve grupe tek nešto malo iznad. Sa osam grupa smo uspeli da dobijemo povećanje plata, ali je razlika između grupa bila mala – pa radnice i radnici nisu bili motivisani da se trude da pređu u višu grupu. Uvidevši to, poslednjim aneksom kolektivnog ugovora, smanjili smo broj platnih razreda sa 8 na 4, ali je razlika u platama znatno veća. Pored toga, ove godine smo definisali zahtev za konkretnijim povećanjem plata. Naš je predlog da se, shodno mogućnostima, plate postepeno povećavaju kako bismo za tri godine dostigli nivo prosečne potrošačke korpe. Iako ovaj zahtev mnogima zvuči radikalno, radi se, suštinski, o iznosu koji je taman toliki da radnicama i radnicima obezbedi elementarno pristojan život i izlazak iz bede, a koliko znam, prema vašim proračunima taj iznos je ispod iznosa plate za život za Srbiju.

Koliko dugo ste na funkciji predsednika sindikata „Sloga“ za „Falc East“? I kako vaš sindikat na svakodnevnom nivou funkcioniše?

Predsednik sindikata sam nešto više od godinu i po dana, pre toga sam bio potpredsednik i već tada sam preuzimao dosta posla na sebe. Uloga predsednika je da, zajedno s glavnim odborom, zastupa radnike pred menadžmentom fabrike, a rad sindikata je organizovan tako da na svakom od dvadeset pet odeljenja imamo predstavnika odeljenja. Zadatak predstavnika je da na svom odeljenju sasluša radnice i radnike ukoliko imaju neki problem. Kasnije se taj problem, kroz naše grupe prosledi dalje i onda se dogovaramo koje korake preduzimamo da se taj problem reši. Takođe imamo i vajber zajednicu, u kojoj je prisutan veliki broj članica i članova. Ta grupa nam takođe služi za ukazivanje na probleme, kao i za informisanje članstva. Ono što nam je dugo otežavalo rad jeste činjenica da nam poslodavac od starta nije obezbedio prostorije u krugu fabrike. Nuđen nam je prostor van fabrike, ali smo to odbijali. Stalnim insistiranjem uspeli smo ipak da ubedimo rukovodstvo, i trenutno se radi na sređivanju sindikalnih prostorija u fabričkom krugu.

Šta je ono na šta se sad radnice i radnici najviše žale?

Trenutno su najveći problem norme. Norme nisu pojedinačne, nego kolektivne, tako da je norma problem celog odeljenja, a s obzirom na to da je previsoka i neostvariva, radimo na rešavanju toga. Međutim, dosad smo kroz sindikalno delovanje uspeli svaki problem da rešimo, lakše ili teže, ali smo sve rešili. Imali smo recimo prošle godine problem kad su jednom odeljenju bile oduzete stolice – samo jednom od šest istih odeljenja. Žalili smo se po osovu diskriminacije i pretili našim osnovnim oružjem – štrajkom upozorenja, pa su nas saslušali i vratili stolice. Štrajk je ono što poslodavce boli zbog potencijalnog zastoja proizvodnje, naročito u firmama poput naše, koja proizvodi za druge kupce i vezana je ugovorima za rokove isporuka.

Međutim, najveći problem radnica i radnika ostaju plate. Plate su, i pored povećanja, mizerne. U prvo vreme delovanja sindikata borili smo se za popuste i mogućnosti plaćanja na rate kod raznih drugih firmi, što je radnicima i radnicima veoma važno s obzirom na to da su plate izrazito male, pa se i neke osnovne potrepštine kupuju na rate. Kad mi kao sindikat kažemo poslodavcu da smo svesni toga da svim radnicama i radnicima u „Falc Eastu“, u svakom trenutku, mogu povećati platu za recimo deset hiljada, oni kažu da je to nemoguće i da mi to ne razumemo. Mi onda kažemo ovako – maloprodajna cena nekog konkretnog para cipela je 250 evra, a mi ukupno proizvedemo na dnevnom nivou i do 4.000 pari obuće, pa je jasna računica da nam plata može biti mnogo veća. Neki od modela koje mi proizvodimo vrede 50 evra, a neki vrede 500 evra u maloprodaji.

Vi ste, osim što ste kao predsednik sindikata aktivni u svojoj firmi, takođe i pomažete u organizovanju ili rešavanju problema radništva iz drugih firmi.

Smatram da sindikalno delovanje ne prestaje kad izađeš iz kruga svoje fabrike. Mi smo imali tu sreću da od početka osnivanja sindikata imamo masovno članstvo i zbog masovnosti i snage sindikata smo uspeli da se izborimo, i borimo se i dalje, za radnička prava. „Falc East“ je za naše uslove veća firma, a od oko 700 zaposlenih 500 su članovi sindikata. Osnovati sindikat u manjim firmama i s manjim članstvom je znatno teže, i to su nastojanja koja treba podržavati. Za poslodavce, svi su radnici zamenjivi – ako ti nećeš da radiš, ima ko hoće, a preti se i premeštanjem proizvodnje u druge gradove ili čak u druge države.

I vama su tokom štrajka 2017. godine pretili izmeštanjem proizvodnje?

Da, čak i kad je 600 radnica i radnika bilo ispred firme u štrajku, pretili su da će da isele proizvodnju. Mi smo tad bili toliko besni i rešeni da ne pristajemo na dalje ponižavanje da je kolektivni odgovor bio: „Idite, mi ćemo vam pomoći da se spakujete!”. Kao što vidimo rezultat je suprotan, danas u „Falc Eastu“ imamo stabilan sindikat, koji poslodavac prihvata, i znatno poboljšan položaj radnica i radnika. Međutim, i dalje se menadžment, kad pregovaramo o važnim temama, trudi da ta pretnja lebdi u vazduhu, u smislu – ako i dalje insistirate na svojim zahtevima, mi ćemo otići u Ugandu ili Albaniju. Međutim, po svim informacijama koje mi imamo, njima nije racionalno ni isplativo da napuste Srbiju, i te pretnje nisu realne.

Srbija je puna primera u kojima su poslodavci zatvorili firme i ostavili radništvo bez zarađenih zarada. Pored toga, čini se da je većina sindikalnih borbi defanzivna – da se radništvo bori za mrvice, bez sindikalnog organizovanja, partikularno i uplašeno. Šta mislite da je uzrok toga i kako se treba dalje boriti?

Rešenje je, uvek, zajednička borba i masovnost. Ljudi se često individualno odlučuju za tužbe i sudske sporove, a ti procesi su mučni i dugotrajni i najčešće nisu delotvorni. Pored toga, vlada svest da poslodavac radnicama i radnicima nešto daje, a gubi se iz vida činjenica da su radnici ti koji poslodavcu stvaraju profit i zarađuju svoje plate. Mi smo u „Falc Eastu“ godinu dana radili na tome da se ljudima promeni svest, da počnu da veruju da može bolje i da treba tražiti više. Ljudi su od 2004. godine radili u tim nenormalnim uslovima, i tu su se pogubili parametri. Smatram da je ta promena svesti kod radništva u „Falc Eastu“ i naša najveća pobeda. Treba svi da se borimo za ono što nam pripada – poštovanje radnih prava i dostojanstvo radništva, a ono što je naše, što je zarađeno, niko nam ne sme oduzeti.

Ono što je takođe važno razumeti jeste i način poslovanja globalnih lanaca snabdevanja. Ako je vaša fabrika jedan od proizvođača za velike brendove, treba biti sestan da su brendovi, kao krajnji kupci, oni koji diktiraju uslove rada i zarade u celom lancu snabdevanja, bilo da je fabrika u Knjaževcu ili Bangladešu. U tom smislu, ukoliko neki problemi nisu rešivi na lokalu, sledeća adresa treba da bude centrala brendova.

Svi koji se bavimo ovom temom svesni smo da je nivo sindikalnog organizovanja u sektoru tekstila, kože i obuće posebno nizak, i u tom smislu vaš sindikat i još nekoliko izuzetaka predstavljaju svetle primere. Šta biste poručili svojim nesindikalizovanim, ali i sindikalizovanim kolegama u drugim firmama?

Prvenstveno, u startu je najvažnije poverenje među radnicama i radnicima, masovnost i vera u to što se radi. Treba osnivati sindikate, da l’ je to „Sloga”, „Nezavisnost”, „Samostalni” ili neki drugi sindikat nebitno je pitanje. Na kraju, situacija na lokalu i na republičkom nivou često nije uporediva. U svakoj fabrici postoje pojedinci koju su spremni da se, bez ličnih interesa, bore za sebe i sve ostale radnice i radnike. Važno je da sindikat radi u interesu radništva i tako jača poverenje i koheziju. Bilo je i u „Falc Eastu“ pokušaja osnivanja tzv. žutih sindikata, ali to nije prošlo. Jedna od bizarnosti je bio i plakat tog sindikata na oglasnoj tabli, na kome je pisalo „Borimo se da zaštitimo poslodavca”. Nakon tri meseca mukotrpnog rada uspeli su da skupe devet članova. Na kraju je potpredsednik tog sindikata prešao kod nas. Nije teško prepoznati ko radi u tvom interesu, i time radništvo u svim fabrikama i svim situacijam treba da se vodi.