Svetlana Petrović - priča o jezicima i šećer deki - Liceulice

Svetlana Petrović – priča o jezicima i šećer deki

Svetlana Petrović je jedna od najvrednijih prodavačica magazina LICEULICE. Svaki put kada je pitate zašto joj je važno to što prodaje magazin, reći će vam niz svojih ličnih razloga, ali i jedan univerzalni i za čitavo društvo bitan – zato što je važno da što više žena radi i bude ekonomski samostalno. Ovo je njena priča. 

Ušla je u redakciju prilično natrontana slojevima jakni, u farmerkama podvrnutih nogavica, shodno terenskim uslovima. Ne zbog ljubičastog šeširića, već zbog nečeg iznutra, Svetlana Petrović je delovala kao prava dama. Pravilne crta lica i aristokratski nos samo su deo kolaža koji govori o zavidnoj lepoti iz mlađih dana. A lepa je i sada, kada su joj šezdeset dve godine.

Ako biste je upitali za životni moto, rekla bi – borba i stalno obrazovanje. Nekada je ta borba nežna, kao kada prodaje Liceulice, a mnogo češće teška, s nepredvidivim ishodima. Što se njenog obrazovanja tiče, stekla je diplomu Filozofskog fakulteta u Beogradu i nekoliko akreditovanih kurseva jezika. Svetlanino neformalno obrazovanje zapravo je deo njene neumorne borbe – pohađala je tečaj samoodbrane za žene. I sve vreme je gutala knjige, novine, magazine, zapravo sve što bi joj se našlo pod rukom. Tako je otkrila i naše novine.

Zadivljena sadržajem, poželela je da se priključi mreži prodavaca. Napisala je redakciji imejl i već pet meseci joj je prodaja magazina Liceulice glavna preokupacija.

„Nije u pitanju samo novac, premda je i on važan, jer žena treba da bude što nezavisnija, u tom poslu mi je najbitnija
komunikacija“, kaže Ceca, vadeći cigaretu iz kese za duvan. Jutros je bila kod pulmologa i dobila pumpicu za astmatičare,
te disciplinovano, nakon što cigareta dogori, odlaže duvan do sutra. Nije bolesna, pumpica je deo preventive, a još jedan Svetlanin moto je „bolje sprečiti nego lečiti“. Zato redovno ide na
kontrole, po preporuci lekara s televizije.
„Od smrti majke, 2008, živim sama u stanu na Dorćolu“, reči su kojima Svetlana započinje razgovor. Jedan deo rodbine rasuo se širom sveta, a drugi je, kako kaže, rasterala zbog pohlepe slične onoj iz Nušićevog „Pokojnika“. „Imam mnogo prijatelja i volim jednog šećer-deku“, kaže ovo kao važan deo svoje identifikacije.
Zašto „šećer“ – jer je sladak, a „deka“jer je znatno stariji od nje, što im ne smeta da se već dvadeset pet godina „zabavljaju“ i međusobno pomažu. Šećer-deka, naime, nije hteo da se ženi
nakon prvog braka, pa je sve ostalo na povremenim susretima i svakodnevnom telefonskom ćaskanju.

*Tekst u celosti možete pročitati u magazinu br. 36.