Svetlana Kalinov: Važno je da budemo tu za druge kada je teško – Liceulice

Svetlana Kalinov: Važno je da budemo tu za druge kada je teško

Ukoliko redovno pratite LICEULICE, već ste imali priliku da upoznate prodavačicu Svetlanu Kalinov iz Kikinde po jedinstvenoj akciji koju je inicirala početkom epidemije korona virusa, kada je podstakla svoje kikindske kolege da ušteđeni novac poklone novosadskim prodavcima koji su u tom trenutku bili u težoj situaciji. Ova tridesetšestogodišnja žena velikog srca, među prijateljima i poznanicima poznata po nadimku Ceca, druželjubiva je i uvek spremna da pomogne drugima. Prema njenim rečima, prodajući LICEULICE prvi put uspeva da zaradi za sebe, ali i da se oseti korisnom ovom svetu.

Kada sam čula priču o magazinu LICEULICE i saznala za mogućnost da se uključim u prodaju, jako sam se obradovala i zainteresovala. Odmah sam videla da bih volela to da radim, i rekla sam sebi, ali i drugima, da hoću da pokušam. Sam magazin mi se jako sviđa, ima puno zanimljivih tema, i drago mi je što mogu da ga proširim i u mom gradu.

Početak prodaje je posebno obradovao mlade ljude kojima je drago što sada mogu da ga nabave i na ulicama Kikinde. U početku sam ljudima koji kupuju časopis objašnjavala da pola zarade ide prodavcu, i da su prodavci ljudi koji imaju problem da pronađu zaposlenje, ali sada postajemo prepoznatljivi i dobijamo samo pozitivne komentare.

prodavci i prodavačice magazina u Kikindi

Imam svoju lokaciju u Kikindi, na trgu, u blizini Telenorove prodavnice. Ljudi su već navikli da me mogu naći tu. Nažalost, kada je počela korona, povukli smo se sa ulica. Nedavno sam se ponadala da se korona smirila i da ću moći da se vratim prodaji jer mi baš nedostaje da radim i da se osećam korisno.

Ranije nikada nisam imala zaposlenje; nije bilo nikakvog posla za mene. Završila sam osnovnu školu, a onda ostala kod kuće. Želela sam da radim u pošti, ali nije bilo mogućnosti da se tamo zaposlim. Uključila sam se u dnevni boravak (magazin LICEULICE pojavio se na ulicama Kikinde u partnerstvu sa lokalnim Centrom za pružanje usluga socijalne zaštite); tamo rado odlazim i vrlo sam aktivna.

Imamo razne aktivnosti – kulinarske i kreativne radionice, plastenik. Zajedno idemo i u prodavnicu u nabavku. Tako održavamo kontakt sa svetom. Ipak, to je drugačije od odlaska na posao.

Mislim da treba da se promeni pristup zaposlenju osoba sa invaliditetom. Imam nekoliko drugara koji su završili srednju školu i voleli bi da negde rade, ali ništa od toga. Nikada nisu imali prilike da nađu posao. I oni su se u dnevnom boravku aktivirali, i vide to kao neku vrstu zaposlenja. Svako bi trebalo da ima mogućnost da radi ono što voli. Tada je sve puno lakše. Ja bih volela da budem trgovac, zato toliko i uživam u ovom poslu.

Kada smo krenuli sa prodajom magazina, svi smo jako uživali u tome, interesovalo nas je kako će ljudi reagovati, ali i kako ćemo se mi snaći. Prvo smo u prodaju išli sa radnim terapeutima dok se nismo oslobodili da prodajemo i sami. Prvi put mogu da kažem da sam zarađivala za sebe i da sam mogla da osetim da sam korisna ovom svetu.

Lep je osećaj kada smo svi povezani kroz magazin, i prodavci i kupci. Važno je da pomažemo jedni drugima, da budemo prijatelji i tu jedni za druge kada je teško.

Kada je kriza počela, pratila sam LICEULICE fejsbuk stranu i videla da je ljudima potrebna pomoć, da su mnogi u nepovoljnijoj situaciji od mene. Razgovarala sam sa prijateljima koji takođe prodaju magazin – Zoranom, Adrijanom, Slobom i Damirom, i dogovorili smo se da novac koji smo zaradili od prodaje tokom dva meseca prosledimo onima kojima će zaista puno značiti. Mi smo tada sakupljali novac za ekskurziju u Novi Sad, a videla sam da ima puno ljudi koji nemaju ništa i kojima treba pomoć. Ja imam svoju kuću, svoj krevet, mnogi to nemaju. Zvala sam Jelenu, našu terapeutkinju, koja se složila.

I u boravku smo imali dosta humanitarnih akcija, priredbi i prodajnih izložbi. Rešili smo da pomažemo jer i nama dragi ljudi velikog srca pomognu, pa i mi želimo da budemo korisni. Pomagali smo deci lošeg materijalnog stanja, skupljali smo slatkiše, pravili smo paketiće za decu Kosova.

Mislim da imam potrebu da pomažem možda i zato što sam kao mala iskusila razne teške stvari. Često sam bila u bolnici. Zato sam danas tu kada nekome treba pomoć. Moji prsti su od rođenja bili slepljeni, imala sam osam operacija. Tako i na nogama imam slepljene prste, na oba stopala imam čvor koji mi smeta kad hodam. Ne mogu brzo da hodam, ali se borim. Zbog toga i uživam u svemu što radim. Volim da šetam u prirodi, da crtam, da slušam muziku. Volim izazove, volim da stalno učim nešto novo i verujem da je život lep. Oduvek sanjam da posetim Pariz i nadam se da ću jednog dana biti u prilici da više putujem.

Svetlana Kalinov, prodavačica magazina Liceulice u Kikindi

Tekst: Anđelka Prvulović

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *