Svet je i lepo i užasno mesto - Oliver Nektarijević - Liceulice

Prijavi se na newsletter listu

Prijavljivanje na našu listu vam omogućava da primate redovna obaveštenja o našim aktivnostima, kao i drugim relevantnim LuL informacijama.


    Svet je i lepo i užasno mesto – Oliver Nektarijević

    Razgovarala: Marina Lučić

    Fotografija: Gonzo

     

    Bend Kanda, Kodža i Nebojša je tokom decenija svoga postojanja uvek beležio nestabilne društvene i političke okolnosti, a kroz njihov repertoar možemo sagledati čitav jedan životni vek proveden u velikom gradu. Deveti studijski album „Beton“, koji predstavlja bend u punoj sviračkoj i autorskoj snazi, i velika beogradska promocija 3. marta u Domu omladine povod su za razgovor s tekstopiscem i pevačem ovog benda, Oliverom Nektarijevićem. 

    Kako je nastao vaš poslednji album „Beton“? I zašto baš beton u naslovu – Tomas Bernhard, gradske ulice ili alkohol?

    Volim Bernharda, volim i njegov „Beton,” ali ne bi trebalo da ima direktne veze. Mada, otkud znam, spajamo se negde, u nekoj tački, to je sigurno. Gradske ulice, da, u potpunosti. Ako govorimo o materijalnom svetu, najviše smo okruženi vazduhom, svetlošću i betonom. Ali materijalni svet prodire u ono nematerijalno u nama, i verovatno odatle potreba da se nekim njegovim aspektima bavimo na ovaj način. Alkohol, da. Betoniramo se, tu i tamo, tamo…

    Da ostanemo i dalje kod betona, na koji način prostori koji nas okružuju utiču na naš pogled na svet? I u kreativnom smislu, i lično?

    Siguran sam da utiču na mnogo načina. Uzmimo za primer vekovnu potrebu slikara da se bave pejzažima. I u muzici postoji termin soundscape, koji bi na srpski mogao da se prevede kao „zvučni pejzaž”. Sama čovekova potreba da kreira okolinu u kojoj boravi na određen način, valjda tako da se u njoj oseća što bolje, takođe govori o značaju i uticaju prostora na psihu i verovatno na sve ostalo.

    Oprobali ste se u raznim žanrovima, od regea, preko daba, do rokenrola. Kakav je novi album u muzičkom smislu, koji su uticaji prevladali?

    Samo bih mogao da ga okarakterišem kao rokenrol album. 

    U svojim stihovima od samog početka promatraš i kritikuješ odnose u društvu. Kakva je situacija danas? Da li se više okrećeš intimnim pričama, ili teme nalaziš i u svemu što vidiš oko sebe?

    Mislim da su oni uvek bili o životu. O svemu. Ne bih mogao nešto posebno da izdvojim, mislim da nikada nisam bio isključiv, a tekstovi mi nikada nisu bili eksplicitno angažovani ili eksplicitno ljubavni, na primer. Čini mi se da uvek imam tendenciju da obuhvatim neki spektar emocija, doživljaja, zapažanja, događaja… 

    Pesma „Muzika, mir i ljubav“ s novog albuma obuhvata taj spektar emocija koji pominješ, istovremeno je i angažovana i ljubavna. Kako pronaći mir i ljubav u svetu punom nasilja i nepravde, i o tome napisati pesmu? 


    Svet jeste pun nasilja, nepravde, mržnje, ali je isto tako pun ljubavi, nežnosti i razumevanja. Onako kako možemo da pronađemo nasilje i nepravdu, tako možemo i mir i ljubav. Svuda oko nas i u nama. Nadam se. Jedino što u ovoj pesmi mir i ljubav stoje istovremeno bez ironije i sa trunkom ironije, možda baš zato što ih je, uprkos njihovom prisustvu, često teško pronaći. Treba imati i sreće. Na nekim mestima ih ima više, na nekim manje, na nekim se nađu lakše, na nekim teže. Treba biti na boljem mestu, ako je moguće. Nažalost, većinu ljudi niko ne pita na kom mestu žele da budu.

    Mnoge pesme KKN posvećene su životu u gradu, sunčanim danima, noći, lutanju… Šta ti je ulica dala, a šta oduzela?

    Ulica mi je uglavnom dala sve najbolje, zato što sam oduvek bio u mogućnosti da je doziram. Nikada nisam bio beskućnik, na primer. Jesam kao mlađi, uslovno rečeno, na po dva-tri dana, ali to ne računam. Nikada nisam živeo na ulici, tako da sam retko video njene loše strane. Mislim, svašta sam video na ulici i svašta mi se dešavalo, ali mnogo više dobrog nego lošeg. Ulica je sigurno teško mesto za život, nije ni predviđena za život, nikome ulica ne bi trebalo da bude dom. U redu je ako se neko na ulici oseća kao kod kuće, ali pod uslovom da mu ulica nije kuća. U skladu sa svim ovim, ne mogu da kažem da mi je ulica nešto oduzela. 

    „Proći će njihovo” nudila je ohrabrenje generacijama koje su se borile protiv Slobe, nadu da ćemo jednog dana živeti u normalnom društvu. Odakle danas crpeti snagu da se istraje uprkos lošim vremenima, i da se bude dobro?

    Mislim da bi ljubav, vera, nada, razumevanje trebalo da budu neki nepresušni resursi, ali da je čovek često u situacijama u kojima mu se čini da ne može da ih dobije u meri u kojoj mu je to potrebno, da ne može da ih pronađe, da ih nema, ili da nije svestan da su u njemu ili oko njega. Mora se potruditi da dođe do nečega što bi mu dalo snagu. Da ustanovi šta je to i da do toga dođe. Znam, ponekad je sve teško, život je i lep i ružan, i lak i težak, svet je i lepo i užasno mesto, ali stvarno svašta može da se prevaziđe. Koliko mi je lako da kažem sve ovo, a teško da realizujem u životu.

    Šta slušaš /čitaš /gledaš u poslednje vreme, šta te inspiriše i pokreće?

    Uobičajeno. Muziku, knjige, stripove, filmove. Upravo sam se setio nečega što trenutno osećam da je baš važno i nasmejao se: kragujevački gitarista Zdenko Martić je jednom rekao: „Ljubav, bre, kad nemaš – nemaš ništa.”