Od početka ove godine, u Srbiji je počinjeno sedamnaest femicida – za samo pet meseci, ubijeno je petnaest žena i dve maloletne devojčice. Prema podacima Autonomnog ženskog centra, u godini iza nas zabeleženo je 26 rodno zasnovanih ubistava, pet više u odnosu na 2021. godinu. U protekloj deceniji, tokom koje je usvojen Zakon o sprečavanju nasilja u porodici (2017), ubijeno je 313 žena i devojčica. U većini slučajeva počinioci su bili njihovi partneri, bivši partneri i bliski članovi porodice. Veliki broj žena i devojčica ubijen je u svom domu, i ubistvu je prethodilo nasilje koje je deo njih prijavljivao institucijama. Iako je nasilje u porodici prepoznato kao krivično delo pre više od dvadeset godina, a Zakon o sprečavanju nasilja u porodici predviđa koordinisani rad institucija (policije, tužilaštava i centara za socijalni rad), kao i niz mera koje je potrebno preduzeti povodom prijava, analize pokazuju da se nasilje u praksi ne shvata ozbiljno. Kada dođe do femicida, krajnjeg i najtežeg oblika rodno zasnovanog nasilja, počinioci se najčešće ne terete za teško ubistvo.
Istraživanje koje su ove godine sprovele Teodora Ćurčić i Jovana Tomić, novinarke CINS-a, pokazuje da je više od polovine analiziranih slučajeva femicida koji su od 2014. do kraja 2022. godine došli do suda označeni kao „obično“ ubistvo – delo za koje Krivični zakonik predviđa između pet i petnaest godina zatvora. Da bi krivično delo bilo okarakterisano kao teško ubistvo, za koje se kazne kreću od deset godina do doživotne kazne zatvora, potrebno je da se utvrdi da je ubistvo počinjeno u svirepim okolnostima, da mu je prethodilo nasilje u porodici, te da je postojala namera da se žrtva liši života. Prema analizi CINS-a, koja je obuhvatila 117 slučajeva femicida, sudovi u Srbiji često uzimaju u obzir niz olakšavajućih okolnosti pri izricanju kazni za ova krivična dela, pa se tako na femicid često gleda kao na nasilje u porodici koje je imalo smrt kao posledicu. U 70% slučajeva nasilnicima su izrečene kazne do petnaest godina zatvora. Iz pravne perspektive, počiniocima ubistvo nije bila namera, a manje kazne izricane su i zato što su „porodični ljudi“, cenjeni u zajednici, ili pak zato što ih je ponašanje žrtve navelo na to da počine ubistvo.
Prema rečima Vanje Macanović, advokatkinje i koordinatorke pravnog tima Autonomnog ženskog centra, deo problema je u tome što tužilaštva ne žele da se upuštaju u dublje analize slučajeva i prikupljaju dodatne dokaze kako bi utvrdili da je došlo do teškog ubistva. „Kao i za sva krivična dela, treba da imamo zainteresovane tužioce koji hoće da skupljaju dokaze. Tužitelju bude jednostavno kad neko prizna krivicu i bude pronađen na mestu događaja da ide na ’obično’ ubistvo, jer je to rešen slučaj. Kod teškog ubistva potrebno je da se tužioci više bave tim slučajem i da dokazuju da je bilo nasilja koje je prethodilo ubistvu“, objašnjava Vanja Macanović. Pored toga što postoji veliki broj predmeta i manjak tužilaca koji bi se ovim slučajevima bavili, sagovornica naglašava i to da deo tužilaca koji rade pri višim javnim tužilaštvima nedovoljno poznaje nasilje u porodici, koje u Srbiji ima status „manje vrednog“ krivičnog dela.
Deo nevladinih organizacija koje se godinama unazad bave praćenjem femicida i rodno zasnovanog nasilja u Srbiji zalaže se za to da se femicid prepozna kao zasebno krivično delo, te da se svaki slučaj ubistva žene zato što je žena tereti kao teško ubistvo. Kampanja „Koja je sledeća?“ – koju su ove godine pokrenule Udruženje građanki Femplatz, Ženski istraživački centar za edukaciju i komunikaciju i feministički kolektiv Ženska solidarnost – zahteva od nadležnih organa inkriminaciju femicida kao teškog ubistva, pooštravanje uslova za dobijanje oružja i uspostavljanje nezavisnog tela za praćenje femicida.
Uspostavljanje nadzornog tela za praćenje femicida – Femicide Watch – preporuka je specijalne izveštačice Ujedinjenih nacija za nasilje prema ženama još od 2015. godine. Bez obzira na to da li se izmenama Krivičnog zakonika femicid prepozna kao zasebno krivično delo, potrebno je praćenje femicida na nivou države kako bi postojala odgovornost kako počinioca zločina, tako i nadležnih institucija.
„Telo za praćenje ne služi samo da bi se sakupljaji statistički podaci koje sad sakupljaju nevladine organizacije, već da bi se istraživalo šta se desilo kad do femicida dođe, a ne da informacije dobijamo od novinara, da postoji zid ćutanja i da nema nikakve odgovornosti“, upozorava Vanja Macanović.
Autonomni ženski centar vodi evidenciju o femicidu od 2010. godine; nakon uvođenja Zakona o sprečavanju nasilja u porodici zabeležen je pad femicida kada su u pitanju žene koje su prijavljivale nasilje. Uprkos porastu prijava nasilja u porodici, u poslednjih nekoliko godina svedočimo i porastu broja ubistava žena koje nasilje nikad nisu prijavile. Od 26 slučajeva femicida zabeleženih 2022. godine, sedam žena je prethodno prijavljivalo nasilje; od 15 punoletnih žena koje su ubijene od početka ove godine, svega tri su prijavljivale nasilje. Prijave nasilja povezuju se sa nivoom poverenja u institucije, i stoga su ovi podaci vrlo zabrinjavajući.
Kako u institucijama ne postoji dovoljno razumevanja rodno zasnovanog nasilja, niti ima zvaničnih podataka vezanih za femicide, javnost o ovim slučajevima najčešće saznaje iz medija. Medijsko izveštavanje o femicidu i rodno zasnovanom nasilju u Srbiji i regionu najčešće je tabloidnog karaktera – naglasak se stavlja na pojedinačne slučajeve, senzacionalističke opise nasilja, lični karakter nasilnika, a neretko se otkrivaju i identiteti žrtava i njihovih članova porodice. Intervjuisanjem poznanika i komšija počinilaca krivičnih dela i žrtava često se romantizuje femicid praćen samoubistvom, pa i pravda zločin. Ovakva medijska atmosfera ne samo da utiče na odnos društva prema rodno zasnovanom nasilju već i retraumatizuje žene i devojčice sa iskustvom porodičnog nasilja, i smanjuje poverenje u institucije.
„Mediji imaju ogromnu ulogu u savremenom svetu u kreiranju stavova i vrednosti u društvu, oni posreduju ali kreiraju stvarnost, pa tako u slučaju nasilja prema ženama neretko svojim izveštavanjem produbljuju nejednakosti između muškaraca i žena, podstiču i inspirišu još više nasilja prema ženama. Poslednjih dana se u javnosti više govori o posledicama takvog medijskog izveštavanja, ali feministkinje o tome govore decenijama, a to što njihove inicijative ne stižu do javnosti ili do medija govori upravo o tome koliko je ženski život nevažan ovom društvu“, kaže za LUL novinarka Aleksandra Mališić iz feminističkog kulturnog centra Befem.
Kao pozitivne primere sagovornica navodi zahteve feminističkih organizacija za inkriminaciju femicida kao zasebnog krivičnog dela, kao i angažman grupe Novinarke protiv nasilja na izradi Smernica za medijsko izveštavanje o nasilju prema ženama. Smernice, koje su osmišljene u skladu s Kodeksom novinara Srbije, imaju za cilj da pomognu novinarkama i novinarima u izveštavanju o rodno zasnovanom nasilju, odnosu prema žrtvama, i izboru reči i adekvatnih sagovornika i sagovornica, kako bi se izbegla traumatizacija žena i poboljšao kvalitet izveštavanja.
„Pre svega, feministkinje insistiraju na poštovanju novinarskog etičkog kodeksa, što se često u našem kontekstu odnosi na poštovanje dostojanstva i integriteta žrtve, zaštitu identiteta, izbegavanje senzacionalističkih naslova i nepotrebnih eksplicitnih detalja koji traumatizuju sve žrtve i publiku uopšte. Pored toga, za medijsko izveštavanje o femicidu i nasilju nad ženama uopšte važno je izveštavati sveobuhvatno o fenomenu nasilja, a ne samo prepričavati pojedinačne slučajeve, važno je da u skladu sa svojom ulogom mediji preispituju odgovornost institucija, a u interesu javnosti i posebno žrtava, te da se oslanjaju isključivo na relevantne izvore“, objašnjava Mališić.
Ona dodaje i to da važnu ulogu danas igraju i fotografije koje prate tekstove o nasilju, kao i sekcije za komentare na onlajn portalima u kojima se često žrtve stigmatizuju i nasilnici opravdavaju. Istraživanje „Kako vas žene čitaju“, koje je objavio Autonomni ženski centar 2017. godine, pokazalo je da izveštaji o rodno zasnovanom nasilju praćeni eksplicitnim fotografijama nasilja i/ili oružja zastrašuju čitateljke, a da romantizacija femicida i prikazi nasilnika kao „dobrog komšije“ i „porodičnog čoveka“ šalju žrtvama poruku da im društvo i institucije ne veruju.
Tokom maja 2023. godine u Srbiji je došlo je do nezabeležene eskalacije nasilja koja je duboko uzdrmala javnost i dovela u pitanje dugogodišnju praksu medija kada je u pitanju zastupljenost oružja i scena nasilja u medijskim sadržajima. Desetine hiljada građana i građanki okupljenih oko protesta „Srbija protiv nasilja“ u Beogradu pozivaju na odgovornost medije s nacionalnim frekvencijama, državne institucije i Regulatorno telo za elektronske medije, skrećući pažnju na razliku između senzacionalizma i informacija od javnog značaja. Kada je u pitanju rodno zasnovano nasilje i femicid kao njegov najekstremniji oblik, svi podaci ukazuju na to da u društvu postoje duboko ukorenjene rodne nejednakosti koje dovode do toga da je za ogroman broj žena i devojčica dom najnesigurnije mesto. Pored koordinisanog rada policije, tužilaštava, centara za socijalni rad i nevladinog sektora, kao i etičkog izveštavanja o femicidu, potrebno je sistemski graditi atmosferu odgovornosti i poverenja između institucija i žrtava rodno zasnovanog nasilja.
Kontakti za prijavu nasilja u porodici:
Policija – Prijava nasilja u porodici: 0800-100-006
Nacionalni SOS broj za žene sa iskustvom nasilja: 0800-222-003
Nacionalna dečja linija – savetodavna podrška deci 116111 (24/7)
SOS telefon Autonomnog ženskog centra: 0800 100 007
SOS telefon Vojvodina: 0800 10 10 10
Tekst: Dunja Karanović
Ilustracije: Sanja Stojkov
