Epidemija je u vrlo kratkom roku u potpunosti promenila našu svakodnevicu, navike, odnos prema okolini, pa čak i najsitnije, gotovo nesvesne radnje kao što su rukovanje ili dodirivanje vlastitog lica. U takvim okolnostima, Stefan Slavković je za novi broj našeg magazina vodio dnevnik koji je istovremeno i dnevnik prilagođavanja i dnevnik otpora bolesti.
12. mart
Jučerašnje proglašenje pandemije me je zateklo kao sina roditelja koji zvanično pripadaju najugroženijoj grupi, kao brata medicinskog radnika, kao oca dvoipogodišnjeg dečaka i kao supruga divne žene čija je kontrola nad panikom nešto slabija od moje. Zateklo me je kao čoveka koji ima nekoliko razloga da bude ozbiljno zabrinut, ali koji ima iritantni, istrenirani mišić zahvaljujući kojem se načelno ne jedi. Pa ipak, zateklo me je, kao i mnoge druge ljude, zateklo me je i osećam da, prvi put posle dugo vremena, stupam na nepregledno polje tankog leda. Em je klizavo, em se zna šta je ispod.
Kroz dan me, kao ostaci bizarnog sna, prati utisak da živim u filmskoj scenografiji, na pozajmljenom vremenu i da svi oblici dosadašnje rutine služe tek da bih odagnao razmišljanje o najgorem. Svaki osmeh je napola groteska a od pola puki refleks – vri u meni i oko mene, a žabe iz lonca samo što ne poiskaču.
Konačno je krenulo lepo vreme. Klinci se igraju u dvorištu vrtića, a ja sam, zaigran, otišao na kafu s kolegom. Navukao sam rukavice i stavio masku, i najdalje što sam dobacio bilo je: osećam se kao gospodin. Ako je to cena pandemije, rado ću je platiti. Kolega i ja smo pričali o mnogo čemu pa i o virusu, ali o njemu samo prvih desetak minuta: nije strašno, ali nije ni da nije; čuvaćemo se, ali ko preživi – nagrabusio je; i tako dalje. Pominjali smo ljude iz prošlih života, o mnogima sam razmišljao prvi put posle dugo vremena, ali su svi za potrebe prisećanja nosili zaštitnu opremu.
Masku i rukavice sam bacio na putu do kuće jer sam pročitao da ih ne treba tokom nošenja skidati, budući da su jednokratne. Ja sam svoje skinuo dva puta – rukavice da bih izvadio pare iz džepa, masku da bih mogao da dišem. Oprao sam ruke, onda shvatio da se nisam izuo. Oribao sam pod, ponovo oprao ruke, a potom se sa suprugom raspravljao o tome da li je trebalo da dezinfikujem mleko koje sam kupio pre no što sam ga stavio u frižider. I dalje mislim da preteruje. Pod uslovom da je moguće preterati u uslovima pandemije nevidljivog virusa. Ipak sam dezinfikovao tetrapak, pa ponovo oprao ruke.
Supruga mi je rekla da je u vrtiću objavljen jelovnik za iduću nedelju.
20. mart
Danas je u Nišu od virusa preminula prva osoba. Muškarac. Do granične šezdeset pete mu je falilo šest godina, pa sam se bezmalo ljutnuo na njega što se nije strpeo. Tako su i 1999. govorili da će bombardovati samo vojne ciljeve, pa znamo kako je to ispalo. Doduše, imao je pregršt pridruženih bolesti. Stare i bolesne kao da smo već otpisali.
Svi smo znali da će biti umrlih, ali je svejedno tužno. Popio sam rakiju. Slava mu.
Komšinica iz parka, inače lekarka, rekla mi je da deca između druge i treće godine u odnosu na svoje motoričke sposobnosti imaju energije da istrče polumaraton. Ja nemam energije za polumaraton. Ne uspevam da to predočim detetu. Prvih nekoliko dana je po buđenju nabrajao imena drugara iz vrtića, onda bi spomenuo babu, dedu i njihovog psa, ali je prestao to da radi. S druge strane, sve češće ispaljuje naredbu: zagrli! I mi ga zagrlimo, šta ćemo. Gleda crtaće više nego što bismo supruga i ja voleli.
Danas sam na putu ka prodavnici popio kafu u bašti kafića. Bio sam sam. Prelistao sam nekoliko novina i shvatio da je zaista najbolje da se informišem onoliko koliko moram zbog posla – ni za jedan redak više. Dozvolim li Italiji i Španiji da mi se usele u glavu, izložim li se neprekidnom nizu slika bolesnika, uplakanih doktora i crnih statistika, biću neupotrebljiv. Rim i Madrid, Napulj i Barselona, to više nisu gradovi koje želim da posetim, nego takođe scenografija jedne bedne, nefilmične kataklizme. Čak je i pojmovno blisko kinematografskom žargonu – ne kaže se, recimo, „italijanska i španska tragedija“, već „italijanski i španski scenario“.
Ispred prodavnice je bio najduži red u kojem sam do sada čekao. Tip ispred mene je pokušao da uteši okolinu. Broj ljudi pred radnjom je, zapravo, isti kao i u regularnim okolnostima, govorio je drugima i sebi, razlika je u tome što nismo svi u istom prostoru, sve je do utiska.
Utisak je da će sve ovo da traje. Tako su i za bombardovanje rekli da će brzo da prođe, pa znamo kako je to ispalo.
Bio je divan i sunčan dan.
Valjda kraj marta
Znam da je petak jer počinje zabrana kretanja vikendom. Pokušavam da poput loše napisanog kompjuterskog programa ulovim logičku grešku koja me neprestano zbunjuje. Ako će virus umreti bez prenosnika, nije li bolje da nas se potpuno zatvori na dve nedelje; ako je to najbolje rešenje, zašto se to ne uradi i, još važnije, zašto bih bio van sebe od besa ako bi se to zaista uradilo; ako su životi važniji od ekonomije, zašto pojedini i dalje moraju da rade pod pređašnjim uslovima; ako je ekonomija važnija od života, zašto lepo odmah ne krenemo i na Trst, bez maski i rukavica, biće dovoljno da nam ga samovoljno predaju; šta radi jedan prijatelj, beskućnik, koji je, kako kaže, našao neku praznu udžericu u 27. marta; šta mu vredi udžerica ako je prazna; šta rade oni bez udžerice, i tako dalje.
Pritiska me osećanje da su sve te reči i fraze – ekonomija, zdravstveni sistem, vanredno stanje, policijski čas – puka stvar konvencije, dogovora, te da smo svi pristali na važnost jednog najobičnijeg koda koji smo nasledili. Sledstveno tome, veoma me plaši lakoća kojom smo se prepustili sadržini koda, sadržini poruke. S obzirom na okolnosti, i istovremeno bez obzira na njih, ljudi su ponovo pokazali prilagodljivost kao najveću vrlinu i najveću slabost. Ne uspevam da dokučim na šta ne bismo pristali.
Recimo, znam da bih raniije, da sam sam, bez problema pregurao tri dana u kući, s vrlo malo resursa. Na to bih pristao. Valjda je prisustvo klinca, tog nemirnog, šarmantnog dečaka, dovelo do toga da imam ozbiljan panični napad od straha da neću napuniti kuću namirnicama. Ne za mesec dana, već do ponedeljka. Potpuno iracionalno. Ideja manjkanja ne dolazi u obzir. Počeo sam da zamišljam da je malac gladan i to me užasava kao retko šta drugo; potom sam, mentalne vežbe radi, preraspodelio hranu tako da zbog supruge i njega opstanem na dvopeku i vodi. Nije neizvodljivo. Međutim, odmah sam počeo da osećam glad i nervozu. Njih sam ubio Jemenom, a onda sam se osećao loše što se smirujem tuđom nesrećom, i tako dalje.
Čovek zatvoren u prostoru zatvara se u misli, a misli je nemoguće zatvoriti.
Klinac ponekada zatraži da vidi babu i dedu preko video poziva. Moji matori su dobro, ali lovim svako nakašljavanje koje iz sebe izbace. Mislim da ćale ne poštuje sve odredbe, ali ne želim da pitam jer bismo se obojica naljutili. On, jer ga kontrolišem, a ja jer sam na to primoran. Vodili smo te razgovore, ali u obrnutim ulogama i znamo da nisu prijatni.
Supruga i ja smo odlučili da, nakon deset godina, konačno odgledamo ceo The Wire. Ne uspevamo. Zavidim ljudima kojima slobodno vreme ne zavisi od toga da li je klinac zaspao, ali sam najsrećniji kad sam s njim. Naučio je kako se zovem, ali suprugu zove istim imenom.
Bio je lep i sunčan dan.
Kraj marta, ili sredina aprila
Velika je sreća što klinac nema godinu ili dve više jer mi roditelji dece tog uzrasta govore da je nemoguće objasniti im šta se tačno dešava. Kako da im objasne ako ni njima nije jasno, mislim se. Kad razmišljam o tinejdžerima, tad se već stavljam u njihovu, a ne u roditeljsku kožu. Biti zakatančen sa svojim stvoriteljima ogromna je kazna. Tu nema vidljive krivice, kazna je volšebna, biblijska, eto tako. Jednog dana ću svom detetu morati da objašnjavam šta se sve desilo na početku 2020. i pretpostavljam da će mi prva istorijska referenca biti bombardovanje 1999. godine. Tad su isto govorili, a eto kako je ispalo…
Tad je, međutim, postavka bila drugačija. Opasnost je imala prepoznatljiv zvuk upozorenja, prepoznatljiv valjkasti oblik ispunjen paklom, ali se moglo napolje. Majku mu, moglo se napolje. Samo napolju se i bilo, manje-više. Mogao sam da se diram po licu. Po licu! Sad o svojim i tuđim obrazima, nosevima, ušima i usnama razmišljam kao o prljavim gumama koje treba oprati. Ljudsko lice je postalo kvalitativno istovetno kao i kobasica koju treba oribati pre stavljanja u frižider. Opasnost se ranije gotovo ljubazno najavljivala. Bila je spoljašnja, nije zadirala u doživljaj ekstremiteta, u osećanje lica kao glavnog izražajnog sredstva, nije se menjala kako sebe gledaš u ogledalu. Eto koliko smo uznapredovali u poslednjih tridesetak godina, makar mi, na Balkanu – umesto noževa, pušaka i bombi, konačno smo počeli da se plašimo jedni drugih, a na to nas je ohrabrio jedan virus koji je pobegao s kineske prehrambene pijace. Naravno, tome su prethodile decenije krčenja habitata, ugrožavanja životinja, klimatskih promena… svih onih pojava čiji nazivi potpadaju pod narečeni usvojeni kod i o kojima je nemoguće razmišljati drugačije, neposrednije, koliko god ostavljale užasne posledice.
Supruga i ja smo se sinoć osmelili da danas izađemo s malim maratoncem, u uzanu, a drvećem i rastinjem gustu, Banjičku šumu.
Međutim, dan je bio ružan i kišovit. Bar da nije.
Definitivno sredina aprila
Kažu da je ovaj vikend ključan. On, i nedelja pre njega, i nedelja posle njega. Razbijem li prethodnih mesec i po dana na presudne trenutke, dobiću jedan veliki dan ispunjen odgovornošću na koju apsolutno niko nije bio spreman. No, u nedelju je Uskrs. Dan kada neki slave uveseljavajući običaj farbanja jaja, a neki slave novi život Isusa Hrista koji simbolizuje novi život svih nas, grešnika. I to je velika odgovornost. Jedini drugi biblijski lik koji je vaskrsnuo je, koliko je meni poznato, gubavac Lazar. Po njemu su naziv dobili lazareti, primorske karantinske stanice za boleštinama zaražene mornare. Ne znam zašto i njega ne slavimo toliko slavodobitno.
U svetu je do danas virusom inficirano 2,5 miliona ljudi, oporavilo se 650.000, a borbu za život je izgubilo 170.000 ljudi. Tu je strana rashoda jasna. Rezurekcija nije zabeležena. Osim u Finskoj, gde se ispostavilo da je u statistici prvo zabeležen jedan preminuli, pa se ispostavilo da je još živ. Zato je u finskoj tabeli neko vreme pisalo „umrlih: -1“.
Iza zgrade u koju smo se doselili početkom novembra postoji jedna zavučena klupa koju komšije ne mogu da vide s prozora. Skuvao sam kafu, izašao i seo na nju. S maskom koju sam skidao zbog povremenih srkova. Rukavice nisam stavljao. Usred pandemije sam saznao da sam alergičan na gumu. Pocrvenela mi šaka, zasvrbela, zabolela, kao kugu da imam, pu pu. Nezgodan trenutak za to saznanje. A mislim se: ne ide ti, Stefane, to gospodstvo, telo se buni, batali.
Bio je lep i sunčan dan.
Autor teksta: Stefan Slavković
Autorka ilustracije: Milica Golubović
