Tekst: Anja Mihić
Fotografije: Arhiva autorke
Korišćenje dramske forme za podizanje svesti o nekoj društvenoodgovornoj temi nije strani koncept za glumicu Sandru Silađev. Ona je osmislila i, zajedno sa nekoliko kolega iz javne sfere, snimila dva polusatna dokumentarna filma, koji imaju za cilj podizanje svesti o nepristupačnosti javnih objekata i površina za slepe i slabovide osobe kao i za osobe u invalidskim kolicima.
Dokumentarci Rijaliti u invalidskim kolicima i Rijaliti sa belim štapom (pod zajedničkim nazivom Rijaliti) prate nekoliko ljudi iz javne sfere koji u invalidskim kolicima ili sa povezom preko očiju pokušavaju da obave „jednostavne” zadatke – uđu u gradski prevoz, kupe patike u prodavnici i kiflu u pekari, pređu ulicu na pešačkom prelazu, popiju kafu u kafiću ili uđu u zgradu suda. Učesnici ovog projekta kreću se kroz Beograd i prvi put se susreću sa svakodnevnim preprekama osoba sa invaliditetom. „Pružanje podrške i osnaživanje pripadnika marginalizovanih grupa ciljevi su ovog projekta, ali i senzibilisanje lokalne i šire zajednice za unapređenje njihovog položaja”, navodi se na YouTube kanalu Sandre Silađev, na kome su filmovi postavljeni.
„Preplavljeni smo raznim rijalitijima, pa sam htela da skrenem pažnju na ono što je ’rijaliti’, tj. realnost osoba sa invaliditetom i da na taj način nekako osvetlim njihove nedovoljno rešene probleme sa funkcionisanjem po gradovima. Sve to sam radila jer sam, u momentu kada me je neplanirano zatekla popularnost, još uvek bila zaposlena kao dramski facilitator i smatrala sam da je moja ljudska dužnost da popularnost iskoristim (između ostalog) da govorim o toj temi”, kaže Sandra Silađev. Manje je poznato da ova uspešna glumica ima višegodišnje iskustvo u radu sa osobama sa invaliditetom. Radila je u Centru za smeštaj i boravak dece i omladine sa autizmom i smetnjama u razvoju, a sarađivala je i sa Domom za stara lica i osobe sa invaliditetom u Zemunu. Kreirala je i inkluzivnu predstavu „Nada u Beogradu”, s ciljem da se skrene pažnja na potrebe osoba sa smetnjama u razvoju i osobe sa invaliditetom.
U filmu Rijaliti u kolicima korišćena su standardna mehanička kolica, koja se dobijaju od socijalnog osiguranja. Koliko je grad loše prilagođen osobama u invalidskim kolicima vidimo već u prvim kadrovima dokumentarca. Po izlasku iz Doma na Bežanijskoj kosi, ekipu Rijalitija na putu do autobuske stanice već usporavaju loša infrastruktura i nepropisno parkirana vozila. Ostatak puta do Merkatora na Novom Beogradu nije bio ništa manje izazovan – rupe na putevima, veliki broj nepristupačnih objekata, autobusi sa rampom, ali bez šrafcigera da se ista otvori… Jedino što nije razočaralo su ljudi, slučajni prolaznici koji su bili voljni da pomognu. „Ima divnih ljudi, ali i onih koji okrenu glavu”, kaže Sandra. Ona primećuje i da nema rampi na mnogim mestima na kojim bi trebalo da ih ima, da trotoari i ulice nisu prilagođeni za kolica niti gradski prevoz, kao i da je svest ljudi o parkiranju na mesta za osobe sa invaliditetom na niskom nivou. „Ako želi da vam na kafu dođe prijatelj u invalidskim kolicima, on ne može da uđe jer nema rampe i ulaz je mali, tako da morate da razmišljate o opciji iznajmljivanja krana, pa da ga kranom ubace kroz prozor.”
Rijaliti sa belim štapom počinje u Knez Mihajlovoj ulici. „Osećaš se kao da hodaš pustinjom koja je ujedno i dno mora. Usporeno se krećeš. Nemaš osećaj gde si i šta si”, opisuju učesnici šetnju centrom grada nakon stavljanja poveza preko očiju. Ovo, samo po sebi razoružavajuće, iskustvo dodatno je otežano neadekvatnim oznakama na pešačkim prelazima, slabom pokrivenošću taktilnim poljima bezbednosti, rupama na trotoaru, reklamama postavljenim gde ne bi smele da budu… U mnogim situacijama učesnici su morali u potpunosti da se oslone na pomoć stranaca. Takvo iskustvo Sandra opisuje kao „osećaj nemoći i ranjivosti, a zatim osećaj ogromne zahvalnosti i nade kada vidite koliko ima ljudi koji pritrče da pomognu.” Pokazalo se da je problem i u tome što među onima koji bi rado pomogli mnogi nisu dovoljno dobro informisani i edukovani o tome kako treba postupati sa slabovidim i slepim osobama.
Dokumentarac ne etiketira kompanije koje nisu prilagodile svoj prostor posetiocima u invalidskim kolicima, kao ni pojedince koji nisu reagovali na najbolji način, ali ističe članove iz zakona i pravilnika koji su prekršeni, kao što su Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom i Pravilnik o tehničkim standardima planiranja, projektovanja i izgradnje objekata, kojima se osigurava nesmetano kretanje i pristup osobama sa invaliditetom, deci i starim osobama.
Za kraj, Sandra ističe: „Svaka moja predstava, čak i serija ’Istine i laži’, ima priču o osobama sa invaliditetom. Kada sam radila stendap, govorila sam o autizmu. Sada, u monodrami ’Dejt’, takođe, govorim o osobama sa invaliditetom. Na moje stendapove i predstave dolaze osobe sa invaliditetom i roditelji dece sa autizmom, kao i slepe i slabovode osobe. Objavila sam tri stripa i u sva tri sam uvela temu o osobama sa invaliditetom. I dalje sam u kontaktu sa roditeljima nekih korisnika iz centra u kojem sam radila i uvek se konsultujem sa njima. Ja sam sa tom decom provodila dane, ali tokom dežurstva i noći. Hranila ih, presvlačila, umivala, češljala i uspavljivala. Videla sam sva njihova raspoloženja, ali su i oni videli moja. Taj posao mi je doneo uvid u najčistije delove ljudske psihe i duše. I ojačao mi je stav da gluma ume da hrani i leči dušu.”
Filmovi su snimljeni uz pomoć udruženja slepih i slabovidih ,,Gledamo srcem”, udruženja ,,Sve je moguće” i Doma za odrasla invalidna lica ,,Bežanijska kosa”. Pored Sandre Silađev, učesnici koji su seli u invalidska kolica ili stavili povez preko očiju su: osnivačica brenda „Lovers“ Marija Strajnić, muzičari Tijana Dapčević i Nikola Ćosić aka Bvana iz Lagune, glumci Srna Lango, Gorica Regodić i Vladimir Kovačević, novinarke Vesna Dedić i Miljana Nešković. Režiju, montažu i efekte radila je Marta Fiš, po scenariju Sandre Silađev.
