Put stripa kao umetničke forme dug je i trnovit, ali i beskrajno zanimljiv i raznovrstan. Dugo je smatran neozbiljnim i nižim oblikom umetničkog izražavanja, ali, čisto radi podsećanja i usputnog poređenja, sličan status dugo je imao i roman, koji je danas apsolutno dominantna književna forma. Međutim, brojni strip autori i autorke uspeli su svojom hrabrošću i maštovitošću da prošire mogućnosti ovog medija, kao i da ostave prostor za nova širenja i nove eksperimente. U tekstu Dunje Karanović čitajte o tome kako je strip od pučke zabave postao umetnička forma u kojoj se – na onoliko načina koliko ima različitih autora, a mnogo ih je! – mogu pričati velike i važne priče o vremenu u kojem živimo.
Pripovedanje kroz vizuelne sekvence staro je, u izvesnom smislu, koliko i sve drugi oblici likovnog izražavanja. Strip pre stripa mogao se „čitati“ još u drugom veku u formi Trajanovog stuba, trijumfalnog stuba na kome su u plitkom reljefu prikazane scene rimskog pohoda na Dačane. Premda stub visok dvesta metara nije organizovan u tzv. strip table, već se scene smenjuju na spiralnom frizu, sâm car Trajan pojavljuje se šezdesetak puta kao glavni junak među mnoštvom drugih „likova“ koji su učestvovali u dačkim ratovima. U jedanaestom veku na sličan način, ali u drugom mediju, prikazane su bitka kod Hejstingsa i normansko osvajanje Engleske. U čast Viljema Osvajača izrađen je sedamdeset metara dug vez, poznat i kao Tapiserija iz Bajea. Za razliku od Trajanovog stuba, scene prikazane na Tapiseriji iz Bajea propraćene su i tekstom. Ono što je posebno zanimljivo u vezi s potonjim primerom jeste i to što je priču o Viljemu Osvajaču vezlo mnoštvo ruku, što se ne razlikuje mnogo od savremenih strip izdanja, koji često potpisuje niz umetnika i umetnica – od crtača/ica, scenarista/kinja, do brojnih kolorista/kinja.
Dok su mnogi vladari i političari kroz istoriju evidentno prepoznavali moć vizuelnog prikazivanja istorije (makar one koje pišu pobednici), razvoj štampe je utvrdio hijerarhiju između gustog teksta kao „ozbiljnog“ štiva i slikâ kao sredstva informisanja za nepismene mase. Strip kakav danas znamo dugo je imao status jeftine literature za decu i neobrazovane čitaoce. Jedan od prvih stripova koji su koristili strip-oblačiće zvao se „Žuti dečak“ i izlazio je u njujorškim novinama krajem devetnaestog veka, a od njega potiče i pogrdni naziv „žuta štampa“.
„Strip je odavno bio prokažen i smatran nedostojnim. Slično se dešava i sa crtanim filmom – svi misle da je samo komičan i samo za decu, zato što nemaju prilike da vide ozbiljne domete. Umetničke stripove i crtane filmove gledate samo na festivalima, i to su umetnički dometi koji imaju svoja remek-dela. U specijalizovanim knjižarama za strip možete naći vrlo ozbiljna izdanja i ozbiljne stvari koje su kod nas izdate. Na Strip salonu u SKC-u može da se vidi šta je sve novo izašlo, i fascinantno je koliko ima novih naslova“, ističe Rastko Ćirić, animator i profesor Fakulteta primenjenih umetnosti u penziji.
S pojavom Supermena 1938, u SAD je započeto tzv. zlatno doba stripa, poznato po superherojima kuća „Marvel“ i „DC Comics“, koje i dan-danas dominiraju industrijom zabave. Arhetipski junaci u stalnoj borbi protiv zla za vreme Drugog svetskog rata obojeni su u boje američke zastave i prožeti patriotizmom, a čitalačka publika je obuhvatala kako decu i mlade, tako i vojnike i mlade žene. Tokom pedesetih godina strip počinje da obuhvata niz drugih žanrova, od ratnih priča, preko vesterna, do naučne fantastike i horora. Zlatno doba stripa u Jugoslaviji došlo je šezdesetih godina, kada su se na domaćem tržištu pojavila izdanja italijanske izdavačke kuće „Serđo Boneli“, poput „Zagora“ ili „Teksa Vilera“. Kako u svetu tako i kod nas, popularni stripovi često su gledani kao nepodobna literatura, pa je u Jugoslaviji čak bilo i spaljivanja stripova sedamdesetih godina. Ipak, fenomen stripa je preživeo, dobio status „devete umetnosti“, i kao mnoge zabranjivane forme postao polje bunta, slobode, pa i aktivizma.
„Može biti da moć stripa izvire iz njegovog nikad do kraja razrešenog statusa, i to ne samo kod nas: proglašavan je šundom, erzac-robom koja kvari mladež, da bi, skoro pa istovremeno, bio i propagandni materijal i vrlo jaka grana izdavačke industrije. Komično u stripu lako postaje subverzivno, pa i teške teme lakše prolaze kod publike, ne gubeći ništa na ozbiljnosti i značaju. Kao posebne grane izdvajaju se i alternativni, avangardni i autorski strip, pa i onaj isključivo na vebu, koje moćna mašinerija izdavačke industrije ne može da ukalupi u svoje matrice za komercijalni uspeh. Strip kao medij pruža mnogo prostora za eksperiment, i likovni i književni, pa mislim da zbog toga može da se nosi, na sebi svojstven način, i s najtežim temama“, objašnjava Goran Lakićević, suosnivač i urednik izdavačke kuće „Besna kobila“, koja se mahom bavi strip izdavaštvom.
Osamdesetih godina je obrađivanje kompleksnih i ličnih tema postalo učestalo s pojavom tzv. grafičkog romana. Poznati „Maus“ američkog strip autora Arta Špigelmana na originalan način je prikazao iskustva poljskih Jevreja za vreme Holokausta, brišući granicu između stripa i „ozbiljnih“ formata poput memoara i istorijskog romana. Drugi tom „Mausa“ dugo je bio jedini grafički roman kome je dodeljena Pulicerova nagrada. Dok je Špigelman obradio temu Drugog svetskog rata na osnovu sećanja svoga oca, francuski strip crtač Žak Tardi bavio se užasima Prvog svetskog rata na osnovu iskustava svog dede, ovekovečenih u delima „Bio je to rovovski rat“ iz 1993. i „Prokleti rat“ iz 2008.
Jedan od najautentičnijih primera autobiografskog grafičkog romana svakako je „Persepolis“ francuske autorke iranskog porekla Marđan Satrapi. Inspirisana Špigelmanovim delom, Satrapi je u „Persepolisu“ podelila lično iskustvo odrastanja za vreme Islamske revolucije u Iranu. Kao izvanredno umetničko delo koje osvetljuje uticaj rata i verskog ekstremizma na svakodnevni život u Iranu osamdesetih godina, „Persepolis“ je svojoj autorki doneo svetsku slavu, ali i postao jedan od najčešće zabranjivanih stripova u Iranu i brojnim školama i bibliotekama širom sveta. Strah od ideja i iskustava predstavljenih u formi stripa ukazuje upravo na potencijal ovog medija da pokrene važna pitanja, istakne društvene probleme i podstakne kritičko mišljenje kod čitaoca i čitateljki.
„Društveni i politički angažman u stripu s vremenom je postajao sve veći kako je strip prelazio put od skoro pa isključivo zabavnog štiva namenjenog širokim narodnim masama ka sve ličnijim doživljajima ispričanim iz ugla samih autora. Na tom putu je strip često bio i napadno angažovan da bi bio iskorišćen u propagadne svrhe. Iako u čuvenom grafičkom romanu ’V kao Vendeta’ glavni junak kaže da su ’ideje otporne na metke’, ideologija ili namera da nam se poturi određena ideja kao jedino ispravna obično upropasti strip (a i još ponešto)… Ono što važi za druge umetnosti važi i za ovu, devetu: dobar je, a samim tim i angažovan, onaj strip koji otvara pitanja, razgovara s čitaocem, ne nudeći nužno neke odgovore i rešenja. Takav je, da spomenem samo jedan koji se tiče i ovih naših prostora, ’Otadžbina’ Nine Bunjevac“, ističe Lakićević za LUL.
Autobiografski strip „Otadžbina“ bavi se sudbinom autorkinog oca i porodice nakon Drugog svetskog rata, prožet je temama progona, ekstremnog nacionalizma i migracija. Priču o početku ratova u Jugoslaviji i izbeglištvu 1991. godine zabeležila je i umetnica Helena Klakočar u svom stripu „Nemirno more“. Iako bi ovakva izdanja bila važno didaktičko sredstvo da se mlađim generacijama približe istorijski događaji, posebno kada je u pitanju regionalna istorija, često iskrivljena nacionalističkim narativima, realnost je da kvalitetni grafički romani ne dolaze do šire čitalačke publike. Naprotiv, u poslednje vreme jenjava i interesovanje za nekad najpopularnije stripove koji su se masovno prodavali na uličnim kioscima.
„Čitalačka publika angažovanih grafičkih romana pre svega je ona naklonjena umetnosti i dobroj literaturi, a budući da se s publikom ponajviše srećem na sajmovima knjiga i festivalima stripa, mogu da kažem i da žene čine barem polovinu te publike, što odudara od ustaljenog mišljenja da je strip muška razonoda. U Srbiji postoji jedno tvrdo jezgro stripofila, od kojih su mnogi i kolekcionari, ali i još deset, možda i dvadeset puta veći broj čitalaca koji biraju isključivo određene stripove, uglavnom one čija ih tema dotiče i čija im se likovnost dopada. Uz sve veće prisustvo mangi na domaćem tržištu, i mnogo veći broj mladih čitalaca otkriva strip, što je dobar znak da će se, kasnije u životu, mnogi međi njima okrenuti i angažovanom stripu. Što se odjeka tiče, on svakako postoji, postoje i domaći autori koji se bave angažovanim stripom. Mislim da će tek nove generacije autora i autorki imati više hrabrosti da se upuste u beskompromisniji obračun s temama koje pritiskaju naše društvo“, nada se Lakićević.
Iako budžeti za kulturu retko namenjuju sredstva za strip izdanja, ove godine je osnovano Srpsko udruženje izdavača stripa, a mnogi domaći strip autori i autorke posvećeno rade na popularizaciji angažovanog stripa, posebno posredstvom društvenih mreža. Tako se odskora mogu čitati feministički strip „Tačka ključanja: ka feminističkoj utopiji“, nastao na inicijativu Centra za ženske studije, kao i antologija „Kod kuće“, o ženskom reproduktivnom radu i radu „od kuće“ autorki iz udruženja „Stripotetke“. Na ovogodišnjem Beogradskom sajmu knjiga predstavljen je i autorski strip „Dosta je sa ćutanjem“, o iskustvima interseks osoba. Koscenaristi ovog dela su Pavle Zelić i Kristian Ranđelović, predsednik Udruženja „XY Spektrum“, a autorke strip-tabli umetnice Jana Adamović, Dragana Radanović, Danica Jevđović i Ana Milojković.
Od pitanja predstavljanja strip autorki na domaćoj sceni, preko feminističke borbe, do prava i vidljivosti marginalizovanih grupa, strip postaje jedna od vodećih umetničkih formi za približavanje važnih društveno-političkih tema široj publici. Uprkos ograničenim ekonomskim uslovima i manjku medijske vidljivosti, stripovi ipak ne gore i ideje ostaju otporne na metke.
tekst: Dunja Karanović
