Trocifren broj izdanja bilo kog glasila može se već shvatiti kao odraz dugovečnosti. U slučaju uličnog magazina Liceulice, koji upravo beleži stoti broj, ta dugovečnost ima različite nijanse. S jedne strane, utisak je da se potreba za ovako specifičnim formatom nije smanjila u poslednjih četrnaest godina. Iza svakog broja magazina koji držite u rukama stoje urednici, novinari, dizajneri i prevodioci čiji se mukotrpan rad nikada pak ne bi našao pred vama da nema – prodavaca tog magazina. Marginalizovanih, skrajnutih, izopštenih ljudi, raznovrsnih gubitnika vajne tranzicije koji u atomizovanom društvu, iz kojeg je država kriomice istupila, nemaju prilike za nešto što bi ličilo na dostojanstven život. Činjenica da prodavci zarađuju polovinu sredstava prikupljenih prodajom magazina sadrži element utilitarnosti – ali je među manje važnim. Mnogo više on služi kao povod za upoznavanje sa sugrađanima, za razgovor, razmenu reči, osmeha, iskustava kojih bez ovog kolporterskog pristupa prodaji ne bi bilo. U zajednici koja humanost sve više izmešta u domen deklarativnog i podrazumevanog, a zapravo zaboravljenog i izostavljenog, Liceulice uistinu sve više služi kao mobilno okupljalište i kao svojevrstan spomenik urbane solidarnosti. A spomenik kô spomenik – osim što podseća na prošlost, neretko je tu da podseti i čega manjka u sadašnjosti.
Liceulice mapira gde smo kao društvo bili, a gde smo sada
Tako dolazimo do druge strane medalje – Liceulice iz broja u broj neizostavno mapira gde smo kao društvo bili, a gde smo sada. Koje borbe još predstoje, a koje smo apsolvirali. Koje su lokalno specifične, a koje su globalne. U proteklih četrnaest godina bilo je obilje povoda za promišljanja, duboka i plitka, analitička i humoristička, hladna i veoma lična, od stvarnih bujičnih poplava reka i izlivanja nezadovoljnih ljudi na ulice širom Balkana, preko promena u konceptu obrazovanja, tržišta rada i uspona veštačke inteligencije, do pandemije korona virusa i tragedija kakva je ona iz maja prošle godine. Otuda se ovaj magazin već sada može čitati kao svojevrsna hronika društvenih mȍra i bojazni, a bude li sreće, dosadašnji brojevi će se u tom ključu čitati i u budućnosti – ali uz komentar: „Kako li je sve ovo uopšte bilo moguće…“ Neki sledeći možda će se baviti vedrijim temama, ko zna.
„Dosledna uređivačka politika učinila nas je jedinstvenim medijskim sadržajem u Srbiji, pa i šire, a prisutna je od prvog dana. Sećam se početnih sastanaka s novinarima, koji su tvrdili da je nemoguće da ovako koncipiran sadržaj naiđe na prihvatanje šire publike. Danas imamo dokaz da smo kao društveno angažovani proizvod prihvaćeni i kao magazin i kao projekat. Prvih godina su ljudi novine kupovali prvenstveno da bi pomogli prodavcima. Poslednjih godina oni taj magazin čitaju sa olovkom u ruci, čuvaju primerke i arhiviraju ih kako bi im se vratili“, kaže direktor i glavni i odgovorni urednik magazina Milosav Marinović.
Tiraž od hiljadu do 20.000 primeraka
Zanimljivo je da jedino ulične novine u kategoriji štampanih medija globalno imaju tendenciju rasta tiraža. Liceulice je dobar pokazatelj – od 1.000 primeraka, koliki je bio tiraž prvog broja, došlo se do 20.000 primeraka, koliko ih se u slučaju poslednjeg broja našlo na ulicama gradova u Srbiji. Beograda i Novog Sada pre svega, ali i drugih, gde se češće dobavljaju pretplatom. U planu je i povećanje digitalnog prisustva. Očekuje se da tekstovi iz broja u broj nastave da pokazuju i dokazuju isto što i dosad. Energetska tranzicija i dizanje minimalne cene rada razdvojivi su procesi, ali poteškoće njihovog ostvarivanja dele isti uzrok. Zastupanje javnog dijaloga je i više nego poželjno, kao uostalom i demokratizacija javnih resursa, ali to što učinkovita društvena debata izostaje, a o javnim resursima odlučuje šačica privilegovanih posledica je toga što sâm koncept zajednice nagriza crv nejednakosti. Pokrenuti promene znači zamisliti pravedniji svet. Otuda i čuveni moto magazina – „Kupujući Liceulice pomažete drugima, čitajući Liceulice pomažete sebi.“
„LUL sledi dobru praksu, poznatu iz Britanije, u kojem kvalitetno novinarstvo prodaju iz društva isključeni ljudi. Čitaoci imaju dvostruku satisfakciju – s jedne strane čini nešto dobro što ne predstavlja milostinju, a sa druge za taj svoj čin dobija ozbiljan sadržaj. Ova misija je naveliko prepoznatljiva, i to je njegov veliki uspeh. Specifičnost magazina je što je tokom poslednjih četrnaest godina pažljivo pratio nastajanje društvenih pokreta i progresivnih snaga koje zanimaju socijalna pravda i jednakost. Dvadeset godina takozvane tranzicije donelo nam je razmišljanja kako bi inkluzivnije društvo bilo moguće, i Liceulice je jedan od retkih medijskih promotera te teme. Kreće se od toga da na ulici prepoznate nejednakost, da se angažujete u odnosu na nju, da zauzvrat dobijete dobre tekstove koji će vas, na kraju, potaći na dalje promišljanje“, kaže pisac i profesor na Fakultetu za medije i komunikacije Igor Štiks.
Međutim, naš sagovornik smatra da to što LUL nije ostao na marginama osvešćenog građanstva ne znači da je njegova misija gotova, niti da njena realizacija zavisi samo od njega.
„Danas je izbor između toga treba li nastaviti sa obavljanjem svog posla bez obzira na to što konkretan uticaj ne može biti toliko veliki, ili svi mi, od pokreta preko inicijativa do pojedinaca koji se bavimo konkretnim problemima, treba nešto da radimo drugačije. To su sve društveni problemi, povezani su, i moraju se rešavati na nivou države. A mi danas na tim instancama vidimo apsolutnu neosetljivost prema onima koji ne uspevaju da ukradu, imaju, zadrže, pokažu se. U tom smislu su oni koji pišu i čitaju Liceulice u direktnom sukobu s dominantnom ideologijom. Moja je želja da taj sukob bude što produktivniji“, kaže Štiks.
Drugim rečima, ono što je magazinu uopšte obezbedilo prostor u kojem se izborio za slobodu da značajne teme obrađuje kontekstualno ujedno je i njegovo ograničenje. Činjenica da je učestvovao u povećanju društvene osetljivosti na nepravdu istovremeno ne znači da može da utiče na artikulaciju te osetljivosti i nezadovoljstva. Od demonstracija koje danas zovemo „Okupiraj Vol Strit“ i fenomena „arapskog proleća“, preko plenuma u Bosni i Hercegovini pre deset godina i brojnih protesta koji su se u Srbiji održavali od 2016. godine do danas, zaključno sa svim onim što nas je zadesilo u maju prošle godine – LUL je bio prisutan i trudio se da kolektivni osećaj indignacije artikuliše na višem nivou. Konkretne društvene posledice su mahom izostale, ali to je već političko pitanje – u domenu medija, prema rečima profesorke Fakulteta političkih nauka u Beogradu Snježane Milivojević, u zemlji koja nosi mnogo medijskih ožiljaka, Liceulice ipak ostaje posebna medijska pojava koja neguje niz specifičnosti.
Medij koji pripada svima
„Prvo, to je medij u najširem smislu civilnog društva koji pripada svima i koji nas podseća da naše ulice isto tako pripadaju svima i da bi u javnom prostoru trebalo da ima mesta za sve. Ljudi kojih društvo često neće da se seti, ne voli da ih vidi, trudi se da ih ne čuje, s magazinom Liceulice dobijaju platformu kroz koju mogu da se oglase. Drugo, u komercijalnim medijskim sistemima, gde sve mora da bude atraktivno, brzo i komercijalno, LUL neguje sporovozni ritam u kojem se cele novine posvećuju važnim temama o kojima takođe izbegavamo da razgovaramo. Podseća nas na ono što mediji zapravo jesu – tribine na kojima o temama od javnog značaja treba raspravljati inkluzivno. Nije to glas samo jedne društvene grupacije, nego je prostor za sve“, kaže Snježana Milivojević.
S treće strane, naša sagovornica podseća da javna sfera jeste virtuelni, a ne fizički prostor, a da Liceulice predstavlja područje u kojem je moguće okupiti se i podeliti šta o važnim temama mislimo i osećamo. Upoznati se. Povezati. Razumeti. Dakle, prisutna je aktivistička komponenta koju mediji izvorno i jesu sadržali pre no što su postali institucija za prodaju vesti. Drugim rečima, ulične novine podsećaju građane da grad u kojem žive zaista postoji, da su ulice zapravo tu, da su one njegov krvotok, mišići, skelet, da je reč o organizmu.
„Kada vidite prodavca i kada otvorite poslednji broj, nemoguće je ne setiti se da se po trotoarima kreću različiti ljudi i da je grad po sebi mesto raznovrsnosti i pluralizma. Ali, umesto da, poput nekih, podstiče strah i podozrivost, Liceulice kao medij predstavlja čvorište tolerancije, učionicu medijskog zajedništva i različitosti. Neke novine čitam jer treba, neke kupujem jer verujem u njih, a jedino Liceulice i čitam, i kupujem, i volim“, zaključuje Milivojevićeva.
Profesorka Fakulteta dramskih umetnosti Milena Dragićević Šešić smatra da je ovaj časopis jedinstven ne samo u regionalnim nego i u svetskim okvirima.
„Uslovno slične publikacije u svetu mnogo su više aktivističke nego analitičke i tematske. Takođe, mnogo ređe daju prostor umetničkom aktivizmu. Koliko mi se čini, Liceulice od prvog broja i naslovne strane Mladena Hrvanovića, koja prikazuje medu-igračku koji je fizički hendikepiran, daje prostor umetnicima da svoj doprinos daju u aktivističkom maniru. Istovremeno su prikazivani i primeri iz svetske umetničke prakse, do kojih ste mogli doći samo i specijalizovanim časopisima, a i to retko, jer će ti časopisi možda jednom u deset godina neki svoj temat posvetiti pitanjima inkluzije i solidarnosti, a više će se baviti autorstvom i za tržište atraktivnijim delima. Recimo, radovi Dejmijena Hirsta uvek će dobiti više prostora od dela umetnika koji deluju u lokalnim kontekstima, ili umetnika koji deluju globalno, ali obrađuju teme koje se tiču marginalizovanih grupa“, kaže Milena Dragićević Šešić.
Liceulice se, otuda, ukazuje kao „kreativno žarište medija, aktivizma, kulture, socijalnih pitanja“. Uz sadržaj koji stvara i teme koje obrađuje, njegova važna, ako ne i ključna dimenzija bila je i biće specifičan način distribucije.
Liceulice živi ono što pripoveda i propoveda
„Liceulice živi ono što pripoveda i propoveda. Danas je sve područje komunikacije, pa je i svaka kulturna ustanova istovremeno i spona između umetnika, umetnosti i najšire javnosti. Otuda i kulturu možemo sagledavati kao medij, a za mene je ovaj magazin više kulturno nego medijsko žarište. Pokazuje da je moguće napisati novinski tekst, kratak ili dug, bez senzacionalizma, vređanja, omalovažavanja i provokacija, koji su nažalost postali norma u novinskom pisanju i izveštavanju o praktično svemu. Mediji i novinari će uvek naći izgovor – ili nema dovoljno prostora za podrobnije bavljenje nekom temom, ili se sve mora reći u kratkom formatu, ili se mora biti privlačan što većem broju ljudi. Uz način na koji se piše, važan je i element vizuelnog materijala – fotografija, ilustracija, različitih dizajnerskih rešenja, što ga dodatno približava iskazu“, predočava naša sagovornica.
Komentarišući dugovečnost magazina, naša sagovornica dvema stranama medalje s početka teksta pridodaje i treći – ili njen rub, spojnicu. Naime, Liceulice možda ne bi postojalo da je odnos institucija prema marginalizovanim grupama bolji, možda bi sadržinski jurio sopstveni rep da nam je društvenopolitička i kulturna zbilja dosadnija, ali izvesno ne bi doživeo stoti broj da nema čitaoce.
„Retka su glasila s vernom publikom, a Liceulice to nesporno jeste. Njegovi prodavci imaju svoja komunikaciona mesta i takva distribucija raduje i njih i kupce, stvara poveznice i osvešćuje činjenicu da medij doslovno nekome može da pomogne u životu. Da se prodaje na kioscima ili u samoposlugama, možda bi imao veću publiku, mada sumnjam – progutali bi ga naslovi koji služe da bombarduju sadržajem – ali sa ovim sistemom prodaje, Liceulice postaje nešto više od medija“, zaključuje Milena Dragićević Šešić.
Ne treba zaboraviti da je pred izlazak tridesetog broja, u februaru 2016. godine, magazin praktično bio pred gašenjem. Iako je i u prvih šest godina izlaženja kao neprofitno glasilo plesao po ivici održivosti, tada je jednom nogom zakoračio u provaliju. Bilo je dovoljno da se poklope nezainteresovanost nadležnih institucija i nekoliko propalih grantova da bi se tadašnjih šezdesetak korisnika našlo u situaciji da izgubi priliku da ponešto zaradi i makar oseti mogućnost psihosocijalne integracije.
Liceulice — rasadnik solidarnosti
Međutim, LUL je tada kao rasadnik solidarnosti preživeo – upravo zahvaljujući solidarnosti koju je podsticao.
„Nije to bila jedina kriza, ali bila je najdramatičnija. Zahvaljujući poverenju koje smo stekli kod publike relativno lako smo, ne naročito intenzivnom kampanjom, pobudili interes za opstanak magazina. Kad je nastupila korona, bili smo spremniji i prihvaćeniji no ranije i uspeli smo bezbolno da je prebrodimo“, kaže Marinović i dodaje da od magazina trenutno zavisi između 150 i 180 prodavaca i korisnika programa.
Treba reći – u izvesnoj meri zavisi i medijsko tržište Srbije. Pa i dostojanstvo novinarskog rada. Veoma je mali broj medija u kojima je moguće pisati, istraživati i analizirati bez poniranja u partijskopolitičke trice koje, iako ponekad važne, neretko preusmere pažnju s pravih uzroka problema na njihove personalizovane avatare. Nije kriv proces, nego taj i taj. Nije važan kontekst, nego konkretna izjava nekog političara, koja će svakako otploviti u zaborav. Nismo odgovorni svi mi, nego prošli, sadašnji, budući donosioci odluka. U magazinu Liceulice je ne samo moguće nego i poželjno neki problem razložiti i postaviti ga na širu osnovu argumentacije. Uvek empatično, nikad ozlojeđeno. I to je glavna snaga magazina koji držite u rukama – nastoji da poveže i uspostavi odnose, ne da ih poruši.
tekst: Stefan Slavković
fotografije: Anja Mihić, Sara Ristić