Svet u kojem živimo obeležen je različitim manifestacijama nasilja. Ono se odigrava u porodici, školi, na ulici, u medijima, na internetu, a da stvari budu kompleksnije, mnoge od tih pojava su međusobno i prožete i uslovljene. Kako u takvom svetu biti dete i kako u takvom svetu odgajati decu – jedno je od najvažnijih pitanja koje možemo sebi postaviti, jer upravo će ta deca već sutra imati priliku da isti taj svet menjaju.
Dete je otac čoveka
rekao je davno jedan kontroverzni austrijski Jevrejin, rodonačelnik psihoanalize, koji je pre svega želeo da potcrta važnost prvih pet godina života za formiranje ličnosti. Oko vek kasnije, drugi kontroverzni Jevrejin, ovaj put rodom iz Meksika i obremenjen američkim iskustvom, rekao da je roditelji ne vaspitavaju decu, već odrasle ljude u nastajanju. Drugim rečima, slaganje mozaika ličnosti sistem je povratnih sprega u kojem starije generacije neguju mlađe, sve vreme obeležene sopstvenim iskustvom detinjstva, ali i svetom koji su nasledile. Frojdov svet bio je pozornica Prvog svetskog rata i njegovih užasnih posledica, a Luj Si-Kej je svoj lucidni uvid ponudio u deceniji koju su obeležile masovne pucnjave uzrokovane raznim identitetskim raskoracima. Tokom stotinu godina međuvremena smenjivali su se ratovi i sukobi, revolucije i prevrati, neravnopravnosti i nejednakosti, i neko s đozlucima podešenim za ciničnu vizuru mogao bi se zapitati kako ljudski rod uopšte i dalje postoji. Nasilje kao konstanta generiše konsekvence kao jednako stalne i nepromenljive, koje se pak u društvenoj interakciji neminovno urezuju u svest najmlađih. Istorija civilizacije mogla bi se sagledati kao vrzino kolo povađenih poslovičnih očiju i zuba.
Prebacimo li ovu planetarnu antropološku zakonomernost u društvenoistorijsku zbilju Balkana, a onda i Srbije, ne treba da čude rezultati istraživanja koje je u septembru prošle godine sprovela nevladina organizacija CRTA. Pored sveprisutnog uverenja da strukturno nasilje u svojim raznim oblicima postoji, čak 75 odsto ispitanika veruje da su nasilni zločini u Srbiji donekle ili veoma rasprostranjeni. 81 odsto ispitanih isto smatra za nasilne zločine, a po 83 odsto i za porodično i vršnjačko nasilje. Posledice su prilično nepovoljne – čak 77 odsto građana kaže da nikada ne možete biti dovoljno oprezni u odnosu s ljudima, dok zabrinjavajućih dvadesetak odsto pitanje poverenja radikalizuje živeći u uverenju da se većini ljudi ne može verovati. Slično tome, sedamdeset sedam odsto ispitanih đaka osnovnih i srednjih škola svesno je da se u školi dešava neka vrsta nasilja, a svega šest odsto se nikada nije susrelo niti sa jednim oblikom nasilnog ponašanja, pokazalo je istraživanje Zaštitnika građana i panela mladih savetnika u decembru prošle godine.
Srbija je tokom poslednje tri decenije postala duboko traumatizovano društvo
Sondaže mnjenja iz uzrasnih razloga ne postoje kada je o najmlađim naraštajima reč, ali socijalni psiholog i profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu Dragan Popadić veruje da ne treba zanemariti štetne obrasce koji nastaju njihovim izlaganjem nasilju u ma kojem njegovom vidu. Srbija je tokom poslednje tri decenije postala duboko traumatizovano društvo – ratom, društvenim konfliktima, tranzicijom – i te neprerađene traume ugrađuju se u šire, simboličko nasilje koje se preliva i sliva.
„Srbija jeste imala težak period istorije, mada je za neke susedne zemlje taj period bio i teži i dugotrajniji. Prošlost uopšte, pa i traume iz prošlosti, deluju ne samim tim što su postojale već preko onoga što su stvorile i što sada živi i deluje. Traume koje spominjete ne samo da nisu neprerađene već su vrlo sistematski prerađene u jednu ideološku matricu, sliku sveta koja se učvršćuje i sada postaje snažnija nego devedesetih. Kriminal i nasilje unutar društva videli su se tada kao prolazna bolest, kao posledica trenutnih teškoća u društvu zaokupljenom egzistencijalnim problemima i sukobom sa spoljašnjim svetom, ali već tada je stvarana sprega kriminala s društvenom moći i politikom koja će se s vremenom samo učvršćivati“, kaže Popadić za LUL.
Državne institucije kao garanti jednakosti prava i obaveza svih građana pred zakonom su zakržljale, dodaje on, što je dovelo do stvaranja elita neopterećenih regulama i kriminalnog miljea koji ne oseća potrebu za skrivanjem. Materijalni odnosi su potom diktirali promene u ideološkom i vrednosnom okviru, u kojem se pojedini narativi usvajaju poput truizama. Postoji nasilje koje je pohvalno, postoje neprijatelji koji postojanje nasilja pravdaju, a liberalno-demokratske vrednosti vredne su prezira…
„Nasilje postaje normalizovan oblik komunikacije, cenjen baš zato što ne može svako da ga priušti. Njegovo slobodno korišćenje pokazatelj je nečijeg visokog statusa, a mladim generacijama se ovakav poredak predstavlja kao prirodan i večit. Mladi onda lako uočavaju društvenu hipokriziju, a pretpostavljam da su svesni i da svojim uzrastom i društvenim položajem nisu stekli pravo na nasilje, makar ne još“, kaže naš sagovornik.
Nije zvrčka u tome šta se sme a šta se ne sme, nego ko šta sme a ko šta nipošto ne sme
Prema njegovim rečima, osnov nasilja u Srbiji veoma je retko nečija uskraćenost – čime se najčešće objašnjavaju socijalni nemiri – a daleko češće je mržnja koja se podgreva kao društvenopolitički potentno oruđe, i to neretko jačih prema slabijima. Na koncu dolazimo do loše postavljenog pitanja, kako deci tako i odraslima – nije zvrčka u tome šta se sme a šta se ne sme, nego ko šta sme a ko šta nipošto ne sme.
Taj simbolički okvir u kojem najmlađe generacije moraju da se snađu i razaznaju i puteve i znakove što stoje kraj njih temeljno je obeležen i savremenošću – nasilnim video-igricama koje su nadohvat ruke, beskrajnim satima problematičnog video-sadržaja dostupnog na Jutjubu i drugde, pa i podeljenom pažnjom roditeljskih figura koje, rastrzane između jednog ili više poslova, sopstvenih potreba i skromnog dvadesetčetvoročasovnog dana prisustvo dečurlije katkad uzmu zdravo za gotovo. Svako sa iskustvom vaspitanja dece se makar jednom našao u prilici da odgojni aspekt formiranja ličnosti delegira na mobilne telefone i daljinske upravljače, makar kratkotrajno. I to je, kažu upućeni, prihvatljivo pod uslovom da se slične eskapade inače uokviruju pažnjom i neumornim razgovorima.
Članice Ujedinjenih nacija su i same podstaknute mnogobrojnim debatama 1989. godine usvojile Konvenciju o pravima deteta, i to na tridesetu godišnjicu usvajanja prethodeće Deklaracije. U međuvremenu su konvenciju ratifikovale sve potpisnice izuzev Sjedinjenih Američkih Država. Ovaj dokument podrazumeva da sve parafom obavezane strane učestvuju u radu Komiteta za prava deteta UN, pred kojim se podnose nacionalni izveštaji o napretku u ovom polju. Dve stvari valja potcrtati: niti su sve države istovremeno ratifikovale konvenciju – Somalija je bila među poslednjima i morala je da se izuzme iz nekoliko članova koji se „suprotstavljaju somalijskoj kulturi i tradiciji“, niti su prava deteta izvorno bila urečena kao skup principa koji pretenduje na univerzalnu primenjivost. Uobličene su četiri stožerne teze: deca ne smeju da trpe diskriminaciju, njihovo blagostanje se mora braniti, imaju pravo na život i razvitak i imaju prava da se njihov unutrašnji svet sasluša i uvaži kao legitiman.
Opet, neko podešen na cinično sagledavanje stvarnosti mogao bi ga kaže: izem ti civilizaciju koja mora da obavezuje državne sisteme represije na stvari koje bi trebalo da se podrazumevaju, i koja opet pojedinačnim državama dozvoljava izuzeće iz nekih od pobrojanih obaveza. Ali, realista će uvek moći da doda pitanje koliko je društvena svest u vreme, recimo, Sigmunda Frojda, bila zrela da se prava dece uopšte razmatraju na međudržavnom nivou?
Svaka nova generacija liči na smak sveta
Pogledamo li četiri pobrojane oblasti zaštite prava deteta, uvidećemo da je na delu svojevrstan deridijanski différance: stavljene na papir, one deluju toliko zdravorazumsko da je pitanje kako bi neko mogao pomisliti da ih uopšte treba definisati u pravnom okviru, ali kad se sagledaju u kontekstu zbilje raznoraznih „somalijskih kultura i tradicija“, ispostavlja se da je bolje što su postale deo konvencija, jer se podrazumeva da bi njihovo nepoštovanje poprimilo različite oblike nasilja.
O tome najbolje svedoči činjenica da je Konvencija od usvajanja dobila tri opciona protokola – deca ne smeju da učestvuju u oružanim sukobima, njihova kupoprodaja temeljno je zabranjena, kao i izlaganje prostituciji i proizvodnji pornografije. Poslednji protokol odnosi se, pomalo birokratski, na komunikaciju žalbi. Opet, cinik i realista nalaze se u klinču. Prvi veli da i treba da kao vrsta propadnemo ako decu od užasnog života dele konvencije koje neće svi ratifikovati, a drugi poručuje: baš zato što potpisujemo konvencije i radimo na istorijskom unapređenju ljudskih prava predaja ne sme da bude uzeta u razmatranje.
„Duško Radović je rekao da svaka nova generacija liči na smak sveta. Prirodne i društvene opasnosti menjaju se tokom vremena pod uticajem tehnološkog napretka, urbanizacije, promene društvenih sistema i načina života, ali nemam utisak da su prethodne generacije odrastale u manje opasnom svetu. Danas je manja verovatnoća da vas napadne divlja životinja ili da izbije pandemija neizlečive bolesti, ali zato postoji sajber nasilje koje je nusprodukt tehnološkog napretka i još uvek je nešto sa čime ne znamo kako da se nosimo“, kaže za LUL Marija Kulović, psihološkinja i dečja psihoterapeutkinja.
Prema njenim rečima, Frojdova sentenca je nespretnim interpretacijama redukovana. Savremeni psihoanalitičari ne zastupaju stav da je ličnost zauvek zacementirana u prvih pet godina života – psihoterapeuti bi u suprotnom imali vrlo malo posla – mada je tačno da se neke traume nastale u tom periodu tokom kojeg se dete brani primitivnim mehanizmima na terapiji teže obrađuju.
Posledice će i te kako ostati
„Čovek se ne seća dobro, ali telo pamti. A ono što je smešteno u telo, a nema reči, jednostavno je dublje i dalje od svesti i samim tim je komplikovanije za rad. Ipak, ne mogu da se setim ničega što je decidirano zaključeno, dato i nepromenjivo. Dete koje je doživelo nasilje u porodici može da izraste u zdravu individuu sposobnu i da prevlada loše doživljaje ukoliko je imalo neku osobu koja ga je negovala i volela i bila stabilna za njega. Ljudi su rezilijentna bića, imaju urođenu sposobnost da iznova izgrade veze između bioloških, psiholoških i socijalnih aspekata nakon teškog iskustva“, kaže naša sagovornica.
To, naravno, ne znači da žilavost ljudskog dostojanstva i (samo)razumevanja treba izlagati iskušenjima. Posledice će i te kako ostati. Savremeni društveni trenutak generiše visoke nivoe stresa i frustracije koja rađa agresiju, a agresija izraz nalazi u nasilju koje nije sankcionisano; makar ne uvek. Odsustvo jasne zabrane podstiče njegov razvoj, a osobe koje trpe nasilje – uključujući najmlađe i najosetljivije – neretko i same posegnu za njim jer dobijaju poruku, implicitno i eksplicitno, da je svet nebezbedno mesto i da stalno moraju biti spremni na borbu ili beg. Što stvara stres i frustraciju, a posledično i agresiju, pa… obrazac je jasan.
No, još je zlokobnije što deca odmalena nezdravu dinamiku usvajaju kao poznatu i uobičajenu. U odraslom dobu to može da dovede do različitih pogrešnih izbora – primerice, izbora opasnog partnera koji će pobuditi nervni sistem na u detinjstvu usvojeni način i koji će svojom agresijom ponovo pobuditi uzbuđenje. Dalje, dete koje doživljava snažne emocije straha i bespomoćnosti instinktivno će tražiti način da razume situaciju u kojoj se ni krivo ni dužno obrelo i uspostavi doživljaj kontrole nad svojim iskustvom. Jedan od mehanizama odbrane i preživljavanja je identifikacija sa agresorom, opravdavanje njegovog ponašanja s ciljem umanjenja osećanja straha i nemoći. Ovo može biti pokušaj da se izbegne dodatno zlostavljanje i izgradi privid sigurnosti kojim bi se dete distanciralo od sopstvenog osećanja žrtve.
„Mnogo puta sam čula od odraslih ljudi koji su trpeli nasilje u porodici da zapravo nisu imali svest o tome da postoje roditelji koji ne tuku ili ne zanemaruju svoju decu, koji se njima bave i puni su ljubavi, posvećeni su i nežni. Tek kada bi upoznali roditelje svojih prijatelja i videli da postoje drugačiji odnosi od onih u kojima su se oni nalazili postali bi svesni da nasilje nije deo paketa odnosa roditelj–dete, i da strah, tuga i osećaj ugroženosti nisu i ne moraju biti dominantna osećanja“, zaključuje Kulović.
Svakoj desetoj mami – a samim tim i detetu – partner ograničava pristup novcu
No, nisu ni svi štetni obrasci u nezdravim porodičnim dinamikama uvek očigledni. Recimo, da nevladina organizacija Centar za mame nije prošle godine sprovela istraživanje „Finansijska nezavisnost mama u Srbiji“, ovdašnja javnost ne bi znala da svakoj desetoj mami – a samim tim i detetu, makar i posredno – partner ograničava pristup novcu, a da čak 14,2 odsto očeva veruje da ima pravo da svojim partnerkama određuje koliko im je novca dovoljno. Čak sedam stotina ispitanica je priznalo da mora svojim izabranicima da pokazuje račune iz takozvanih malih nabavki – trend koji se pojačao s rastom inflacije. Svakako grozomorna ponašanja koja se suštinski ne promene po eventualnom okončanju braka – više od četrdeset odsto očeva ne plaća alimentaciju ili je ne plaća redovno, a jedna žena koja je od bivšeg supružnika dobijala šest hiljada dinara mesečno za izdržavanje troje dece morala je na sudu da se pravda zašto je pored primarnog morala da nađe još jedan posao, što je, očekivano, povećalo njen stres i frustraciju, ali i smanjilo količinu vremena koje je inače provodila s decom.
Što čitav tekst možda vraća na sentence s početka teksta – prvih pet godina u vaspitanju odraslih ljudi beskrajno je važno, i baš je zato ključno podrediti im svoju pažnju u meri u kojoj je moguće. A uvek može malo više…
tekst: Stefan Slavković
ilustracije: Anna Dial