Rođen u Parizu, ipak se vratio u rodnu zemlju svoje majke, Srbiju, a nikada nije živeo u Grčkoj odakle je njegov otac. Stefan ima četrdeset sedam godina. U Liceulice je došao pre oko četiri godine. Drago mu je što je postao deo ovog tima pošto više nije besposlen i život mu više nije monoton.
Slučajno sam čuo za magazin i preporučili su me iz udruženja „Duša”, pa sam imao uvodni intervju i kratak kurs kada sam došao. Na početku sam mislio da će mi biti komplikovano, kako i izgleda na svakom novom poslu. Tada sam prodavao po nekoliko sati i dešavalo se da ne prodam nijedne novine, ali sam se brzo uklopio i sve je išlo lakše. Sada bih rekao za sebe da u svom poslu nisam ni uspešan, a nisam ni neuspešan. Radim koliko mogu i srećan sam.
Svakoga dana nešto naučim
Na primer, primetio sam da treba malo ranije ujutru da krenem sa prodajom, najbolje između osam i devet časova. Prodajem preko puta Dušanovačke pošte, tačno tamo gde staju busevi 25, 25P i 26. Kada krenu ljudi sa semafora na raskrsnici, ja odem do njih i ponudim im magazin, a onda kada vidim da stiže autobus, vratim se brzo do stanice.
Nekada mi daju novac, a ne uzimaju novine. Jednom je gospođa došla sa detetom i platila je hiljadu dinara magazin, a nije htela da uzme kusur, već me je častila i to mi je baš popravilo dan. Desilo mi se da je u tri minuta dvoje ljudi kupilo magazin, a nekada, za ceo dan koliko ostanem, prodam jedan ili dva. Rekord mi je pet ili šest za nekoliko sati. Primetio sam da časopise najviše kupuju mladi, posebno mlade devojke. Kupci uvek popričaju sa mnom i pitaju me kako sam.
Zadovoljan sam organizacijom Liceulice potpuno. Često nam nabavljaju odeću i ostale potrebne stvari. Organizuju nam bazare i novogodišnja okupljanja i druženja. Prvo upoznavanje sa grupom mi je bilo sada za Novu godinu. Čujem se sa Bojanom i Petrom od prodavaca, oni su takođe bili u „Duši”, i preko telefona se ispričamo o svemu.
Moja devojka me zove Medo Brundo, a ja nju Milkica Šargarepica
Pošto sam imao neka psihička oboljenja koja sam lečio, jedno vreme nisam izlazio u prodaju. Kada sam došao prvi dan u Kliniku za psihijatrijske bolesti „Dr Laza Lazarević”, upoznao sam svoju sadašnju devojku. Osmog marta sam joj, u dnevnoj bolnici, dan pred koronu, poklonio ružu i ona je prva uzela moj broj telefona, a odmah i ja njen. Tako smo počeli i do danas smo zajedno. Ona je trenutno na putovanju sa majkom, a kada se vrati, planiram da je zaprosim. Zove me Medo Brundo, a ja nju Milkica Šargarepica. Mnogo je volim i baš se lepo slažemo.
Znači mi dosta kada je lepo vreme jer onda mogu da prodajem magazin. Penzija mi ne pokriva sve što je potrebno tako da mi ovo baš dobro dođe. Zavšio sam Mašinsku školu i upisao Višu mašinsku i Šumarski fakultet, ali nisam nastavio zbog bolesti i posla. Odgovara mi ovakav sistem rada, nemam određeno radno vreme, nego radim kad ja želim i mogu. Imam sve mogućnosti za rad i ne moram ništa da ulažem dodatno. Znam da, iako ponovo ostanem u bolnici neko vreme, uvek posle mogu da se vratim ovde jer se oni brinu za nas. Ovaj posao mi je mnogo lakši nego bilo koji drugi jer neće da me prime u normalnim uslovima zbog bolesti od koje se lečim od devetnaeste godine.
Pozivam građane da kupe novine jer one nekome život znače
Pre nego što sam došao u Liceulice, lečio sam se u Dnevnoj bolnici u Pasterovoj, pa sam počeo da radim tako što sam posle bolnice prodavao kod Beograđanke nekoliko sati. Od kada sam sa devojkom, ne idem uopšte u bolnicu osim na kontrole, a ni ona. Jedno drugom smo velika podrška i napredujemo kada smo zajedno. Pijem redovno lekove i održavam to stanje više od tri godine.
Pozivam građane da kupe novine jer one nekome život znače. Ljudi treba da budu radoznali i da kupe prvi put magazin, a onda će sigurno stalno kupovati. Kada sam sa Milkicom Šargarepicom, ona nam čita, a ja je slušam i znam da ima mnogo zanimljivih tekstova.
Razgovarala: Kristina Rajić
Fotografija: Anja Mihić
