Razgovor vodila: Dunja Karanović
Jubilarno 50. izdanje Festa ove godine otvoreno je domaćom premijerom filma „Banović Strahinja“ (As Far as I Can Walk) reditelja Stefana Arsenijevića. Osvojivši brojne prestižne svetske nagrade, uključujući i Kristalni globus na 55. međunarodnom filmskom festivalu u Karlovim Varima, Arsenijevićev film je oduševio i domaću publiku i zavredio dodatnu projekciju na Festu. Pored savremene (re)interpretacije narodne epske pesme „Banović Strahinja“ i univerzalnih tema ljubavi i praštanja kojima se ona bavi, film na autentičan način prikazuje iskustva migranata i migrantkinja na balkanskoj ruti i poziva na empatiju. O tome kako je došlo do ovakvog projekta, kako je izgledao rad sa glumcima na terenu i koje poruke možemo iščitavati iz filma u trenutnom kontekstu razgovarali smo s rediteljem Stefanom Arsenijevićem.
Za stranu publiku, „Banović Strahinja“ je dirljiva i slojevita ljubavna priča o dvoje ekonomskih migranata iz Gane, njihovim potrebama i ambicijama, te mogućnosti društva (i njih samih) da te potrebe prepozna i prizna. Za nas (premda je odnos mi/oni upravo ono što film problematizuje), ovaj film predstavlja i priliku da preispitamo tradicionalne narative, njihova značenja i vrednost. Epski narodni heroj u kolektivnoj svesti simbolizuje hrabrost i samilost, ali ovoga puta je ideja da bude simbol Drugosti, kroz lik afričkog migranta koji traži azil u Srbiji. Film poziva gledaoce i gledateljke da se poistovete s jednim novim Banović Strahinjom i realnim ljudima na čijim je iskustvima njegov lik baziran, ukazujući na slojevitost savremene migrantske krize i surove odnose pojednostavljivanja s kojima su migranti suočeni.
Narodna epska pesma „Banović Strahinja“ doživela je mnoga čitanja i učitavanja otkako je prestala da se prenosi usmenim putem, od Mihiza i Mimice do feminističkih kritika; otkud ideja da se postavi u kontekst migrantske krize?
Pre svega, ta pesma je fantastična. Ona je važan deo naše kulturne baštine. Kompleksna je, neočekivana, može da se čita na mnogo načina. I mislim da je važno da je stalno iznova iščitavamo i „ogledamo“ se u njoj u različitim kontekstima i vremenima.
Radio sam na savremenoj adaptaciji „Banović Strahinje“ kad je počela migrantska kriza. Angela Merkel je izjavila da su migranti novi Evropljani. U to neko vreme ja sam upoznao Ibrahima Išaka, migranta iz Gane koji je, za razliku od većine, želeo da ostane u Srbiji. Podneo je zahtev za azil, učio jezik, na sve načine se trudio da se uklopi u našu sredinu. I onda sam pomislio – a šta ako bi neko kao on bio savremeni Banović Strahinja? Ispričao sam to svojim prijateljima i kolegama, Bojanu Vuletiću i Nikoli Dukreju, i svima nam se učinilo da već tako postavljena stvar ima mnoštvo zanimljivih slojeva.
Likovi iz filma su fiktivni, ali scene prikazuju realnost života na balkanskoj ruti – kako su izgledale pripreme za film, i koliko su stvarna iskustva migranata u Srbiji uticala na scenario? Koliko su glumci bili u prilici da se upoznaju s kontekstom?
Pomenuo sam Ibrahima Išaka, od koga je sve počelo i on nam je zaista bio inspiracija za građenje Strahinjinog lika. Pa smo neka od njegovih iskustava dodelili našem glavnom liku: da želi da bude profesionalni fudbaler i trenira s lokalnim timom, ali ne može da igra zvanične mečeve dok ne dobije azil. Da volontira u Crvenom krstu kako bi mu aplikacija za azil bila što bolja. Da dobro zna naš jezik. Uopšte, tek nakon opsežnog istraživanja i razgovora s migrantima krenuli smo u pisanje scenarija. Želeli smo da budemo što autentičniji, da na pravi, istinit način predstavimo migrante i njihovu situaciju. A onda smo tokom snimanja angažovali migrante iz više izbegličkih kampova u Srbiji da budu statisti u filmu, tako da smo uvek na setu imali nekoga ko bi nam skrenuo pažnju ako nešto postavimo pogrešno. Film je pre svega ljubavna priča, ali rekao bih mirne duše da na istinit način prikazuje neka migrantska iskustva.
Jedna od prvih stvari koje smo shvatili jeste da među migrantima ima mnogo ljudi poput nas. Obrazovanih, iz srednje klase. Nama se čak jednom desilo kod Šida da su nam prišli volonteri, misleći da smo mi migranti i ponudili pomoć. To je ostavilo jak utisak na našeg Nikolu Dukreja, koji je rođeni Parižanin. Istina je, svi mi možemo sutra postati migranti. Pogledajte šta se dešava u Ukrajini. U filmu smo se trudili da likove prikažemo bez snishodljivosti, da ih ne svodimo samo na identitet žrtve. Oni su mladi, pametni, hrabri ljudi koji se bore za bolji život.
Što se glumaca tiče, i oni su razgovarali s migrantima kako bi što bolje izgradili likove. Ali nisam želeo da čitaju pesmu ili gledaju Mimičin film. Želeo sam da izgrade svoje, savremene, žive likove, bez tereta i ograničenja.
Svet kosovskog ciklusa relativno je jasno polarizovan na „nas“ i „njih“, i pesme nas kroz brojne epitete u startu usmeravaju za koga treba da navijamo. Tvoj film subvertira ove podele, pozivajući gledatelje i gledateljke da se identifikuju s Drugim. Može li umetnost da podstakne na empatiju? Da parafraziram pitanje iz publike, da li smo spremni za ovakvog Banović Strahinju?
Apsolutno. Empatija je najveća snaga filma kao umetničkog medija. Gledajući film, mi se prepoznajemo u drugima. Identifikujemo sa njima, saživljavamo, proživljavamo njihove sudbine i na taj način obogaćujemo sopstveno životno iskustvo. Zato je film važan i zato je odgovornost reditelja velika.
Da li smo spremni za ovakvog Banović Strahinju? Pa, mislim da jesmo. Ne zaboravite da smo još u srednjem veku imali ovakvu pesmu, koja govori o ženskom neverstvu, o multikulturalnim odnosima, o praštanju. Ako smo još tada bili spremni za Banović Strahinju, onda bismo danas morali biti spremni za ovakvog.
Radnja filma je smeštena u 2016. godinu, a u trenutku kada se film prikazuje na Festu pred domaćom publikom ušli smo u novu etapu migrantske krize, koja je sa sobom donela nove podele i nivoe diskriminacije – da li se položaj Banović Strahinje iz Gane promenio za šest godina?
Sećam se kad smo snimali, neki dobronamerni ljudi su mi sugerisali da je ta tema prošla, da nije više aktuelna. A ja sam imao utisak da će migrantska kriza trajati dugo iz prostog razloga što je, po meni, odgovor na vekovni kolonijalizam. Ali Ukrajinu nisam mogao da predvidim, jer nisam mogao da verujem u tako crn scenario budućnosti. Upravo sam se vratio iz Rumunije, gde su ukrajinske izbeglice na svakom koraku. Stigle su i u Srbiju. A stigla je i sveopšta zebnja da i mi sutra možemo postati izbeglice. To je sad jedna od realnih mogućnosti.
Tretman ukrajinskih izbeglica daleko je bolji od onog tokom prvih talasa izbegličke krize. Ali nažalost, naišao sam na više izveštaja o tome kako su studenti iz Afrike i Indije koji su se našli među ukrajinskim izbeglicama diskriminisani, vređani. Dakle, možemo da se identifikujemo s ljudima koji liče na nas. Ali ako su druge boje kože – to je druga priča. Banalnost zla.
Film se bavi i pitanjem „prioritetnih“, te „dobrih“ i „loših“ migranata; glavni junak svoju zemlju napušta iz ekonomskih razloga i odlučuje da ostane u Srbiji, dok drugi nastavljaju dalje. Protagonistkinja filma u jednom trenutku izgovara kako joj treba „makar iluzija nečeg većeg“. Šta je to nešto veće/više? Zašto smo u kontekstu (kršenja) osnovnih ljudskih prava često skloni da sudimo ko ima pravo na nešto više?
U medijima su izbeglice najčešće prikazane kao monolitna grupa koja ima zajednički cilj. Stvar je daleko kompleksnija. Kad smo se bolje upoznali sa situacijom, odlučili smo da u fokus filma stavimo ovu grupu izbeglica koja ima najmanje prava. Da njihovu priču pokušamo da približimo. Jer verujte, kad provedete s migrantima i samo pet minuta, shvatite da niko tu ne bi bio da ne mora. Prinuđeni su na to. Oni se bore kako znaju i umeju za bolji život. I ja se tome izuzetno divim. Meni su ti izazovi na koje su stavljeni, put koji prelaze, opasnosti, neizvesnost – u rangu junačkih podviga epskih pesama. Otud i poređenje s „Banović Strahinjom“.
A šta je to „veće“? Svaki migrant ima svoju priču. Mi smo se opredelili za junakinju koja želi da postane glumica. Dakle nije to samo borba za goli život, za preživljavanje. Ne završava se stvar time što je neko zbrinut i ima krov nad glavom. To je borba da se u najvećoj mogućoj meri ispuni ljudski kapacitet koji svako od njih ima.
Ljubav i praštanje su odlike koje Banović Strahinju kao junaka izdvajaju iz ostatka narodne epske poezije. Da li se u ovom čitanju i dalje radi o praštanju? Moramo li i dalje Anđi/Ababuo da oprostimo što želi nešto više?
Prilikom adaptacije smo dosta menjali narativ, pokušavajući da ga prilagodimo savremenom trenutku. Želeli smo da pitanja koja pesma pokreće budu relevantna i aktuelna danas. Možda više nije pitanje praštanja ljubavne nevere, već nečeg mnogo suštinskijeg. Cilj nam nije bio da dajemo odgovore, već da postavimo pitanja na, nadam se, zanimljiv način. I vidim da ljudi živo raspravljaju, imaju različita viđenja kad izađu posle filma. To me jako raduje. Nešto smo pokrenuli u publici.
*Ovaj tekst je objavljen u magazinu Liceulice br 081 koji možete kupiti kod naših uličnih prodavaca ili u našoj online prodavnici – OVDE.
