Dunja Karanović: Starosna i rodna diskriminacija na tržištu rada

Prijavi se na newsletter listu

Prijavljivanje na našu listu vam omogućava da primate redovna obaveštenja o našim aktivnostima, kao i drugim relevantnim LuL informacijama.


    Dunja Karanović: Starosna i rodna diskriminacija na tržištu rada

    Iako se nezaposlenost i prekarijat u Srbiji najčešće pominju u vezi s mladim i obrazovanim ljudima koji napuštaju zemlju, nepovoljni uslovi na tržištu rada poslednjih decenija najviše su pogodili starije radnike, a posebno radnice. Stotine hiljada žena koje su u vreme socijalizma bile zaposlene u industrijama poput tekstilne ostale su, usled propasti privrede i privatizacije krajem prošlog veka, bez posla i prava na penziju. O tome kako su žene preko 45 godina postale nevidljive na tržištu rada, i s kakvom vrstom diskriminacije se susreću, za Liceulice govore članice Udruženja „Žene na prekretnici“ i istraživačice Svenja Fišbah i Slađana Jeremić.

    Ekonomska kriza i početak deindustrijalizacije 1980-ih godina, te jugoslovenski ratovi i embargo 1990-ih doveli su do toga da žene starije od 45 godina postanu jedna od najugroženijih kategorija na tržištu rada. Radnice iz jugoslovenskih fabrika tekstila, odeće i obuće, kao i brojne administrativne radnice u drugim sektorima među prvima su bile otpuštane, proglašavane tehnološkim viškom i primoravane da prihvate znatno lošije pozicije u privatnim firmama i neformalnoj ekonomiji. Pored slabljenja sistema podrške i zdravstvene zaštite, (neo)liberalni kapitalizam je retradicionalizovao rodne uloge i doveo do feminizacije siromaštva. Žene preko 45 godina danas čine skoro polovinu nezaposlenih žena po evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje, i veliki broj njih na posao čeka i po deset godina.

    Prema publikaciji „Žene govore“, koju su 2017. godine priredile Milica Lupšor i Vesna Đorđević iz Udruženja za radna prava žena „ROZA“, diskriminacija žena starijih od 40 godina na tržištu rada prisutna je na svakom koraku. Žene pretežno rade na slabije plaćenim pozicijama, zarađuju manje i napreduju teže nego muškarci, a nepovoljni ekonomski uslovi i nedostatak radnih mesta otvaraju prostor za mobing i rad „na crno“. U mnogim slučajevima poslodavci otvoreno govore o tome kako „traže mlade“, pa žene zbog godina i ne stignu do razgovora za posao. Ženama iz osetljivih društvenih grupa – poput Romkinja, ženâ sa invaliditetom i onih iz ruralnih sredina – nalaženje posla je dodatno otežano, i najčešće podrazumeva prekarni rad u poljoprivredi i ostacima tekstilne industrije, brigu o starim licima ili održavanje higijene.

    Žene starije od 45 godina nevidljive na tržištu rada

    Udruženje „Žene na prekretnici“ je organizacija posvećena podršci ženama preko 45 godina i borbi protiv rodne i starosne diskriminacije na tržištu rada. Osim što organizuju brojne edukacije koje starijim ženama omogućavaju da se osnaže i lakše dođu do posla, Udruženje se bavi istraživačkim radom i zagovaranjem. Zahvaljujući njihovoj inicijativi, žene starije od 45 godina su prvi put prepoznate kao teže zapošljiva kategorija u javnim politikama o rodnoj ravnopravnosti, čime su im povećane šanse za pristup merama aktivne politike za zapošljavanje. 

    „Shvatile smo da su žene starije od 45 godina nevidljive na tržištu rada, o njima se ne govori dovoljno u javnosti, a u statistikama nisu bile prepoznate kao zasebna kategorija. To su žene koje imaju potencijal i iskustvo, ali su usled ekonomskih i političkih promena ostale van tržišta rada. Pričale su nam da se javljaju na konkurse i obraćaju poslodavcima, ali ne dobijaju nikakav odgovor. Ako neka i dođe do razgovora za posao, poslodavci ih gledaju sa čuđenjem; ili ih vide kao ’neupotrebljive’ zbog godina, ili su prekvalifikovane“, navodi Dragana Mladenović iz Udruženja „Žene na prekretnici“.

    Kako objašnjava Zorica Stevanović iz istog udruženja, veća vidljivost i mere aktivne politike ne bi pomogle samo starijim ženama koje godinama čekaju na birou već bi značile boljitak za čitavo društvo. Kad bi se zaposlilo oko 300.000 žena, bruto domaći proizvod bi se povećao za 4,8 odsto. Iako bi smanjenje rodnog jaza na tržištu rada predstavljalo dobitak od oko 1,8 milijardi evra na godišnjem nivou, istraživanja pokazuju da se razlika u zaposlenosti između muškaraca i žena sa godinama povećava. 

    Rodna diskriminacija na tržištu rada

    Statistike pokazuju da su žene starosti preko 45 godina najugroženija grupa na tržištu rada, i da su žrtve dvostruke diskriminacije, na osnovu i roda i godina. Kod muškaraca je zrelo doba povezano s višom stopom zaposlenosti, dok se ženama šanse da nađu posao smanjuju. Prema podacima iz 2017. godine, rodni jaz u zaposlenosti između žena i muškaraca u ovom dobu bio je 18 procentnih poena. Žene na početku karijere nemaju iskustva i očekuje se da će zasnivati porodicu, a na kraju karijere opet gube poziciju, bivaju naterane da prihvate lošije uslove rada, dobijaju otkaz, ne ostvare pravo na penziju i ugroze svoje dostojanstvo u smislu ekonomske egzistencije“, objašnjava Stevanović. 

    Prema rečima predsednice Udruženja „Žene na prekretnici“, Mime Perišić, mogućnost prekvalifikacija i dokvalifikacija je ključna kako bi starije žene mogle lakše da dođu do posla. Više od 80 odsto žena, po evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje, ima samo osnovno ili srednje stručno obrazovanje, a veliki broj poslova za koje su se školovale ili više ne postoji, ili zahteva drugačije veštine. Posebno su ugrožene žene u manjim sredinama, u kojima ne postoje neophodni kursevi. Povećanje stope zaposlenosti žena starijih od 45 godina imalo bi, kako kaže Perišić, direktan efekat na smanjenje siromaštva.

    „Veliki broj žena radi neformalno, i samim tim ne uspeva da ostvari zakonsko pravo na penziju. Oko 14 odsto žena preko 65 godina – njih 144.000 – nema penziju, u odnosu na oko 25.000 muškaraca, što je četiri odsto. Dakle ogroman rodni jaz postoji i kad je u pitanju ostvarivanje prava na penziju, ne samo na tržištu rada. Pošto znamo da će veliki broj žena koje danas ne mogu da se zaposle imati istu sudbinu, naš sledeći zadatak je borba za socijalnu penziju“, navodi Perišić.

    Pored uvođenja koncepta socijalnih penzija, neke od preporuka za koje se zalažu aktivistkinje Udruženja „Žene na prekretnici“ jesu i povećanje novčanih sredstava koja se izdvajaju za aktivne mere zapošljavanja, veće učešće žena u finansijskim aspektima ovih politika, smanjenje poreza i doprinosa za niske plate, i unapređenje sistema kurseva pri Nacionalnoj službi za zapošljavanje.

    Između prekarnog i neplaćenog rada: „dvostruki život“ negovateljica u inostranstvu

    Kako većina poslova trenutno dostupnih starijim ženama ni izbliza ne garantuje sigurnost, adekvatne prihode i dostojanstven rad, sve više njih se odlučuje za odlazak u inostranstvo. O uslovima u kojima rade negovateljice u Nemačkoj govori istraživanje Svenje Fišbah (Svenja Fischbach), socijalne radnice i doktorantkinje Univerziteta u Ljubljani, sprovedeno u saradnji sa Slađanom Jeremić, doktorantkinjom Fakulteta političkih nauka i članicom operativnog tima Centra za ženske studije. Istraživanje koje su započele 2022. godine dosad je obuhvatilo intervjue sa sedamnaest žena iz Vojvodine koje odlaze u Nemačku na po tri meseca da bi se starale o starim licima, bez ugovora o zaposlenju. Reč je uglavnom o ženama između 55 i 65 godina, mada postoje i slučajevi u kojima žene starije od 70 godina odlaze da brinu o još starijim licima, iako im je i samima potrebna podrška. 

    „Za razliku od mlađih žena, koje dolaze zvanično kao medicinske radnice, žene iz ove starosne kategorije u Nemačkoj rade nelegalno, što znači da primaju platu u kešu i nemaju regulisano radno vreme, a imaju veliku odgovornost jer brinu o osobi i po 24 sata dnevno. Ako imaju sreće, ostaje im dosta vremena za sebe, ali često se dešava i da su izolovane u manjim selima, da zavise od komšija i porodica kod kojih rade, a ne mogu da se sporazumeju zbog jezičke barijere“, objašnjava Svenja Fišbah.

    Mnogim ženama s kojima su autorke razgovarale je odlazak u Nemačku bio i prvo putovanje u inostranstvo, i ceo proces podrazumeva niz agencija i prevoznika koji zarađuju kao posrednici. Razlozi za prihvatanje ove vrste posla pretežno su nedostatak prilika za zaposlenje i nedovoljna primanja.

    Razlika u stopi nezaposlenosti između žena i muškaraca u Srbiji najveća je u starosnoj kategoriji 55–64 godina. Oko 80 odsto žena s kojima smo razgovarale su pre masovne privatizacije radile kao tekstilne i administrativne radnice sa srednjom stručnom spremom – a to su poslovi koji su prvi nestali kad su propala državna preduzeća iz perioda Jugoslavije. Danas su na tržištu rada potrebne drugačije veštine, tako da starijim ženama ostaje vrlo malo opcija. Neke od njih imaju male penzije koje nisu dovoljne za dostojanstven život, a druge nisu bile ispunile pravo na penziju kada su industrije propale“, ističe Slađana Jeremić. 

    Starosna i rodna diskriminacija na tržištu rada

    Ženama koje su nakon devedesetih izgubile posao najčešće preostaju slabo plaćene i neformalne pozicije. Jedna od učesnica u istraživanju je, kako navode sagovornice, u Nemačku otputovala zato što je u Srbiji penziju od 150 evra uspevala da dopuni sa svega 70 evra mesečno, radeći kao čistačica u banci. Ipak, kako većina njih nema obrazovni profil potreban da bi u inostranstvu radile puno radno vreme, starije žene moraju da putuju na svaka tri meseca, i rade manje plaćene poslove kad se vrate u Srbiju. Primorane su, kako kaže Svenja Fišbah, da žive jednu vrstu „dvostrukog“ života.  

    „Većina žena između 55 i 65 godina ima odraslu decu, pa su u mogućnosti da otputuju na tri meseca zbog posla. Za neke od njih briga o jednoj starijoj osobi znači da nekoliko nedelja ne moraju da se brinu o celoj porodici, da imaju više slobodnog vremena i da same odlučuju na šta će potrošiti svoj novac. Ali u oba slučaja o nekome moraju da se staraju“, ističe sagovornica.

    Dok kod kuće balansiraju između prekarnog i neplaćenog rada, starije radnice u inostranstvu uspevaju da zarade i uplaćuju sebi privatno penzijsko osiguranje, ali uza sve rizike koje donosi rad na crno. U oba slučaja, vrsta posla koja je starijim ženama dostupna spada u domen brige i reproduktivnog rada, koji se u postojećem sistemu nedovoljno vrednuje.

    „Kad je reč o brizi i zdravstvenoj zaštiti, danas je sve komodifikovano i privatizovano, a države se sve više povlače. U kapitalističkom sistemu sve mora da bude jasno merljivo i profitabilno, a brigu je teško vrednovati jer nije produktivna. S druge strane, briga se i dalje smatra poslom kojem su žene prirodno sklone, a ne veštinom koju treba adekvatno platiti“, navodi Slađana Jeremić i dodaje da, iako nekim ženama rad u inostranstvu znači da imaju više slobode i kontrole nad svojim novcem, ne treba mešati prekarijat i fleksibilizaciju rada sa autonomijom. 

    Za odlazak u inostranstvo, priseća se Jelena Stošić iz Udruženja „Žene na prekretnici“, opredeljivali su se i građani bivše Jugoslavije. Međutim, ratovi devedesetih, raspad države i sankcije doveli su do toga da danas mnogo ljudi ne uspeva da se snađe, tim pre što nisu odrastali u kapitalističkom sistemu. „Govori se o nekakvom preduzetništvu, a vi niste učeni da razmišljate na taj način. Nedostatak radne snage je možda upravo prilika da se ponovo aktiviraju žene starije od 45 godina. Ali mi smo i dalje jedno tradicionalno društvo, od mnogih žena se pre očekuje da ostanu kod kuće, vode domaćinstvo i čuvaju unuke, i njima je to onda najlakše da prihvate. Sa pedeset godina je ta borba mnogo teža, da tražite novo zaposlenje i neki prostor za sebe, pogotovo ako nemate podršku porodice i šire društvene zajednice.“

    tekst: Dunja Karanović
    ilustracije: Sanja Stojkov