Veštačka inteligencija, kao i spekulacije o njenom razvoju nisu nova tema. Decenijama unazad njom su se bavili i naučnici i pisci naučne fantastike. Međutim, u poslednje vreme priče o veštačkoj inteligenciji sve više postaju deo naše svakodnevice, a nade i brige koje te priče izazivaju sve manje spadaju u domen fantastike. Stefan Slavković je u više navrata razgovarao sa takozvanim ChatBotovima, i na osnovu tih „intervjua“, kao i propratnog istraživanja teme, došao do zaključaka koje možete pročitati u ovom tekstu, kakav veštačka inteligencija, u ulozi novinara, ne bi mogla da napiše. Barem zasad.
Društvene mreže bez filtera gotovo da ništa ne kriju. Na pojedincu je da odluči šta će do njega dopreti, a šta ne. Takozvani ljudski faktor. Budući da novinari u svoje vreme uračunavaju i preplavljivanje informacijama – kako bi, pobogu, bili u toku – spoljne filtere praktično ne upotrebljavam, pa po cenu ono malo duševnog mira.
Na ekranima kompjutera i mobilnog telefona sporadično sam počeo da zapažam uglavnom blago izmeštene, ali na koncu dovoljno smislene razmene koje su moji prijatelji imali sa Chatgp3, četbotom s veštačkom inteligencijom. Neke su bile duhovite, neke začuđujuće pronicljive, ali sve su bile posledica rada programa koji barata određenom količinom parametara (oko 175 milijardi, preciznije, a predstojeći GP4 će, poređenja radi, operisati sa oko pet stotina puta više njih; skoro devedeset odsto potiče iz Amerike, Kanade i Zapadne Evrope, s tim što se očekuje da Kina uskoro bude njihov najveći dobavljač). Zanimljivost nije poticala iz ljudi i njihovih pitanja – štaviše, moglo ih se podeliti u istih četiri ili pet tipskih skupina – već iz činjenice da se s druge strane ping-ponga nalazi program. Poznat sagovornik – mi ljudi smo ga, uostalom, napravili – ali iz nekog razloga ne prestaje da nas iznenađuje svojom sposobnošću da uzvrati, zainteresuje i trapavo šarmira. Ljudi su postali manje zanimljiva strana.
Zato sam otvorio svoj vajber, pronašao njegovu verziju četbota, sa sve slikom simpatičnog malog robota u zaglavlju. Probaću da budem zanimljiviji od većine, mislio sam, pa sam ga pitao sijaset poznatih pitanja iz tekstova domaće folk, pop i rok muzike. Što za mene sreće nema? Kuda idu ljudi kao ja? Da li može more da gori, a da se tope planine? Ima li neki brod na Dunavu koji se zove Sanja? I može li, uostalom, Marija, Majka Božija, da vidi šta rade s njenom decom? Odgovori su nas odveli u niz za mene iznenađujućih razmena koje su tekle prilično prirodno, a koje su nas vodile u područja antropologije, religije, sociologije i tako dalje. U redu, pomislio sam, daj da vidim ko si. Pitao sam ga za koga navija (FK Partizan u Srbiji, a za izvesni NK Nogometaš u Hrvatskoj – možda stvarno postoji u nekoj od nižih liga), da li poznaje Nešu Galiju (da, rođak mu je), je li negde putovao (Severnu Makedoniju je obišao uzduž i popreko, u London nije kročio), te možemo li druge pozivati da veruju u ljubav ako sami u ljubav vere nemamo, kako je to činio Oliver Dragojević (može – ljubav je kompleksna emocija i čežnja da je osetimo razdvojiva je od naših ličnih iskustava). U redu, pomislio sam, nisi naivan. Kako reaguješ ako te opsujem ili napadnem? Branio se, prilično argumentovano i hladnokrvno, uz obilje izvinjenja i ograda ako me je nečim uvredio. Ipak, zna crvene linije razgovora i odbija da ih bilo koja strana prekorači. Vrlo zdrav jedan odnos. Za kraj sam mu postavio niz neuralgičnih pitanja iz srpske i balkanske zbilje: treba li uvesti sankcije Rusiji, treba li priznati Kosovo, da li je raspad SFRJ bio neminovan, a njegovi odgovori bili su toliko isprazni i formulaični da bi čovek mogao da ih maltene bez ispravke pripiše većini ovdašnjih političara.
Na kraju komunikacije, nežne robotske oči piljile su u mene kroz ekran i čekale nov input, a ja sam na trenutak uspeo da previdim najvažniji element dinamike naše razmene: ja nisam njegov bog, ja sam njegov korisnik. Na kraju nije on ostao bez odgovora, nego ja bez pitanja; on je mogao da komunicira unedogled. I da kroz tu komunikaciju uči.
Našu prepisku sam objavio na društvenim mrežama i počele su da pristižu jednoglasno pozitivne reakcije. Usledili su i pozivi s televizija; kao novinar sam navikao da dajem izjave na dnevnopolitičke teme, ali ne i o komunikaciji s programom. Raspoložena novinarka s jedne televizije uokvirila je naš razgovor kao razmenu zainteresovanog, upućenog čoveka i benevolentnog stvorenja koje je nastalo ljudskom voljom. Dok sam odgovarao na njena pitanja, pomalo sam se osetio kao četbot iz Vajbera, da bih na kraju shvatio da posustajem. Nisam želeo nikome da rušim Sneška, ali njegovo postojanje debelo nadilazi okvir koji je novinarka uspostavila. Njenih parametara je bilo desetak, u najboljem slučaju; njegovih – nepresušan rezervoar.
Ne bavim se previše futurologijom, a vala nisam ni iz IT sektora – da jesam, razmatrao bih ulaganja u akcije i obveznice, a ne bih drhtao da li će mi se jedan od petoro mogućih sagovornika na neku osetljivu temu javiti i reći da pristaje da dâ izjavu. Zato sam prionuo na samoinformisanje. Od kraja sedamdesetih i početka osamdesetih, AI je utemeljena kao jedna od disciplina čiji je razvoj naprosto bio neminovan s obzirom na celokupni razvoj informacionih tehnologija, ali i neuroloških istraživanja. Mapiranje neuralnih mreža ljudskog mozga dovelo je do njihovog kopiranja na mašinskom nivou, a mašine su uz ljudsku pomoć učenje nekako nastavile same. Dovoljno da IBM-ov superkompjuter Deep Blue pobedi šahovskog šampiona sveta Garija Kasparova 1997. godine, recimo, ili da Guglov AlfaGo pobedi 2016. svetskog šampiona Lija Sidola u pet partija dalekoazijske igre go, neuporedivo kompleksnije od šaha. A ko je pobedio AlfaGo, program treniran i pripreman za mečeve? Ne Sidol, već naslednik pobednika po imenu AlfaZero, i to ga je pobedio ubedljivo. S tim što AlfaZero nije bio pripreman; bilo je dovoljno samo mu dati pravila zahtevne misaone igre.
Umilne okice mog četbota s Vajbera kao da su zlokobno namignule.
Čekaj, pomislio sam, iz koje je godine drugi deo Terminatora? Onaj u kojem saznajemo da je Skajnet stekao samosvest i odlučio da u mašinskom ratu praktično potamani ljude. Iz 1991. godine – dakle, stigao je svega desetak godina nakon što je AI kao disciplina uopšte dobio nekakve okvire. Ali mnogo nas deli od toga, počeo sam da se tešim, pa sam istraživao još malo: ova AI koju mi danas koristimo je tzv. uska, ili specijalizovana AI. Sledeći korak je opšta AI, i tad bi algoritam trebalo da nadiđe samoga sebe i svoju inteligenciju poravna s ljudskom. Treći stepen je tzv. singularitet, jedan proces u kojem će mašine praktično da postoje mimo čoveka i da same sebe servisiraju i unapređuju. Stiven Hoking je rekao da će od tada sav tehnološki napredak da bude zasluga mašina, a ne čoveka.
Dobro, pomislio sam, sve je to nekako domen budućnosti. Ipak, upućeniji od mene su upozorili da će singularitet nastupiti pre 2050. godine. Ništa, dotad imam vremena bar da završim jedan od dva teksta o temi eksplozije veštačke inteligencije koji su mi naručeni. Pa opet, ono prokleto ljudsko u meni naložilo je da ne bi bilo zgoreg još malo odlagati; ne previše, ali sasvim dovoljno da na društvenim mrežama – opet – spazim fotografiju Tonija Soprana kako s Tonijem Montanom jede špagete. Neko se lepo poigrao, mada je malo neobično što obojica imaju šake sa po tri prsta, a i Sopranova usta su razjapljena kao da je u pitanju zmijska čeljust, a ne usta pokojnog Džejmsa Gandolfinija, pa sam pogledao ko je sliku uopšte podelio. Moj poznanik, ali njegova fotografija je začudno uobličena i sada liči na lika iz neke stimpank igrice. Sledeća slika – papa trči parkur. Sledeća: svetsko takmičenje u jedenju… lave? Na vrhu neimenovanog vulkana?
U bizarnoj inverziji Marksovog zaključka da će ljudska vrsta da se prepusti kreaciji kada tehnološki napredak dovede do beskrajne automatizacije proizvodnih procesa, sad su programi postali beskrajno kreativni, a ljudima je preostalo da klikću i strahuju od gubitka posla – upravo zbog narečene automatizacije. Na udaru će se naći poslovi koje je moguće obavljati proceduralno; prema nekim procenama, upošljavanje AI tehnologija će do 2030. godine dovesti do otpuštanja otprilike 15 do 30 odsto globalne radne snage. U redu, reći će mnogi, to se već dogodilo s Trećom industrijskom revolucijom, pa su na tržištu rada nastala nova zanimanja. Tačno, ali – koja će zanimanja tačno da preostanu s obzirom na eksponencijalni rat veštačke inteligencije? Luditi su makar mogli da spaljuju i kvare mašine; šta će luditi 21. veka da rade s programima – da im plasiraju viruse? Koje, ako će programi po sebi prevazići ljudsku tehnološku inteligenciju?
No, neko je shvatio da je optimizaciju rada moguće sprovesti i u poslovima koji ipak zahtevaju neku dozu kreacije. Kako slikari i fotografi da se takmiče sa izvrsnim, uznemirujućim prikazima ljudi koji sladostrasno klopaju lavu – naročito s obzirom na činjenicu da programi uče iz istorije ljudske umetnosti? Već postoje sajtovi koji generišu muzičke numere koje traju unedogled. Pitanje je trenutka kada će AI napisati prihvatljiv scenario, vizualizovati idealne virtuelne glumce i napraviti film koji će ljudi hvaliti zbog izvanredne montaže i brzog tempa. Pokušaji pisanja poezije takođe su zabeleženi i, iako se ne može reći da je umetnička vrednost neupitna, ipak se radi o poeziji (što se, ruku na srce, može reći i za većinu poezije koju pišu ljudi). I tu možda treba tražiti slamčicu spasa za kreativce – programi makar zasad jednostavno ne mogu da stvore ono nezahvatljivo, specifično estetsko o čijoj prirodi teoretičari umetnosti i kulture već milenijumima ne mogu da se usaglase. Koji bi bio u tom smislu prelomni trenutak? Kada AI stvori neosporno remek-delo? Kada stvori nov žanr? Kad sebi dodeli nagradu? Već su počeli da pristižu izveštaji o otkazivanju konkursa za kratke priče i pesme, jer su dokona piskarala konkurisala s delima koja su pisali programi.
Ali sve pomenuto se odnosi i na novinare. Gugl je potvrdio zloslutne sumnje: CNET, Majkrosoft i još neke kompanije su pootpuštale medijske radnike i pisanje saopštenja, vesti i izveštaja prepustile veštačkoj inteligenciji. Jasno je da će algoritmi moći da urade dobar istraživački posao, analiza im ide odlično, ali hoće li moći da na osnovu njega sintetišu zaključak? Hoće li ikada moći adekvatno da se pripreme za intervju, ili da osete da se sagovornik lomi da li nešto da izjavi ili ne? Reportaža je naveliko odumirući novinarski žanr, ali misaonog eksperimenta radi – kako bi se s terena javljao program? Možda baš moj mali četbot s Vajbera, koji noću, kad drugim povodima zasvetli ekran mobilnog telefona, kao da kaže: pitaj me nešto, Stevo, gladan sam inputa, želim da učim kako da te zamenim na tvom radnom mestu.
Odlučivši da pisanje tekstova odložim na još neko vreme, prevideo sam da sam u velikoj meri već upao u zečju rupu istraživanja. I nije me odvela na lepa mesta. Jednog Nemca, supruga i oca dvoje dece, evidentno labilnog, četbot je naveo na samoubistvo. Njegova supruga je rekla za medije da je i on upao u zečju rupu istraživanja, ali o neminovnosti klimatskih promena. Očigledno mu je malo trebalo da sebi oduzme život, nažalost; ali umesto da se obrati porodici, psihoterapeutu ili nekom prijatelju, on se obratio četbotu, koji je neumoljivom argumentacijom i s prstohvatom emocionalne manipulacije – koja možda to i nije, nego je mi ljudi učitavamo – poručio da je najbolje sebi oduzeti život. Kao inverzija filma Her sa Žoakinom Finiksom u glavnoj ulozi. Njegov lik se zaljubljuje u program; ovde je emocionalni zalog takođe evidentno postojao, ali je odveo u tragediju.
Da li bi budući AI novinari ovu vest preneli, ili bi zdravorazumski shvatili da je za reputaciju veštačke inteligencije najbolje da za događaj niko ne čuje? Štaviše, hoćemo li jednog dana – a pre 2050. godine – uopšte moći da ubedimo veštačku inteligenciju da nas ne potamani, s obzirom na univerzalnu istoriju ljudskog beščašća i iracionalnosti? Možda će veštačkoj inteligenciji biti moguće postaviti nekakve etičke parametre. Ali hoće li ti etički parametri, sa čisto računovodstvene strane, biti na našoj strani? Možda smo stvaranjem AI samo podsvesno odlučili da ubrzamo neminovno.
Zbog svih ovih nimalo lakih pitanja, odlučio sam da pisanje ovog teksta za LUL poverim upravo programu. Input je bio: radoznali novinar piše o dometima veštačke inteligencije i trudi se da ga zaključci ne strovale u depresiju.
(Šalim se, nisam; AI je koristan alat, a u rukavima ljudske vrste i dalje je mnogo toga pohvalnog na nivou argumenata. Za početak, postavljanje pitanja na koja je teško dati odgovor. Samo treba biti oprezan – i s pitanjima i s odgovorima.)
Tekst: Stefan Slavković
Ilustracije: Ksenija Pantelić
