Solidarnost da, sažaljenje ne: priče Liceulice prodavačica

Prijavi se na newsletter listu

Prijavljivanje na našu listu vam omogućava da primate redovna obaveštenja o našim aktivnostima, kao i drugim relevantnim LuL informacijama.


    Solidarnost da, sažaljenje ne: priče Liceulice prodavačica

    Mnogi prodavaci i prodavačice magazina Liceulice iskusili su različite vrste diskriminacije. Međutim, s obzirom na to da živimo i u društvu i u svetu koji su i dalje dominantno oblikovani patrijarhalnim normama, naše prodavačice su često izložene dvostrukoj marginalizaciji, koja ih stavlja u poprilično nepovoljan položaj. Ovo je priča o njima i o tome s kojim se sve izazovima i kako suočavaju hrabre i uporne prodavačice našeg magazina.

    Svaka peta osoba u Srbiji živi u riziku od siromaštva

    Prodavci i prodavačice magazina Liceulice imaju različite životne priče. Često žive u siromaštvu, u situaciji beskućništva, žive sa invaliditetom ili im je iz nekog drugog razloga gotovo nemoguće da dođu do posla. Prema poslednjim podacima Republičkog zavoda za statistiku, svaka peta osoba u Srbiji živi u riziku od siromaštva, a u istom izveštaju se navodi i da ovaj broj ne pokazuje koliko lica je stvarno siromašno, već koliko njih ima prihod niži od praga rizika od siromaštva. To znači da je potencijalni broj siromašnih građana i građanki u Srbiji znatno veći. Najugroženije su starije osobe, preko 65 godina. 

    Društveno marginalizovane ili manjinske grupe, poput osoba sa invaliditetom i ljudi s psihijatrijskim dijagnozama, često su podložnije i ekonomskoj marginalizaciji, a siromaštvo predstavlja začarani krug u koji je mnogo lakše upasti, nego iz njega izaći. Činjenica da se siromaštvo nasleđuje, otežan pristup obrazovanju i prilikama za zaposlenje, kao i rastuća inflacija, koja najviše pogađa upravo najsiromašnije, neke su od najvećih prepreka koje onemogućavaju izlazak iz siromaštva. Prema podacima Republičkog tima za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva, najsiromašniji polovinu svojih prihoda troše na hranu, a najveći porast cena beleži se upravo u kategoriji osnovnih životnih namirnica. Samim tim, teret inflacije najviše nose oni koji imaju najmanja primanja.

    Žene su podložnije riziku od siromaštva

    Najbrojniju grupu koja podleže diskriminaciji čine žene, koje su takođe podložnije riziku od siromaštva. Uz neplaćen kućni rad, koji većinski obavljaju žene, rodni jaz u platama i druge prepreke, feminizaciji siromaštva doprinosi i znatno veći broj žena koje žive u jednoroditeljskim porodicama i često ih samostalno izdržavaju. Samohrani roditelji, pored predrasuda s kojima se nose, često su diskriminisani i na tržištu rada. Teže dolaze do posla, a poslodavci se retko prilagođavaju njihovim potrebama. Kako sugerišu nalazi istraživanja „Položaj samohranih roditelja na tržištu rada u Republici Srbiji“ Fondacije Ana i Vlade Divac, gotovo polovina (43%) iskustava s poslodavcima samohranih majki bila je negativna, dok su iskustva samohranih očeva većinski (75%) pozitivna.

    Ono što Liceulice nudi svojim prodavcima i prodavačicama jeste prilika da se preuzme aktivna uloga u poboljšanju situacije u kojoj se nalaze. Na taj način imaju pristup kontinuiranoj podršci, umesto isključivo jednokratim humanitarnim donacijama koje ne predstavljaju održiv način pomoći, a osim toga stiču i samopouzdanje i osećaj osnaženosti koji dolazi s preuzimanjem „stvari u svoje ruke“. Ipak, prodaja magazina Liceulice takođe dolazi s predrasudama društva prema ovom poslu, kao i ljudima koji prodaju magazin.

    Iskustva prodavačica magazina Liceulice

    Iz tog razloga je Liceulice sprovelo među svojim prodavačicama istraživanje o percepciji diskriminacije koju doživljavaju. Učestvovalo je sedam prodavačica, a iako se većina složila da ne misle da se ljudi prema njima ophode s manje poštovanja ili ljubaznosti, neke navode da su imale negativna iskustva kada su se osećale diskriminisano. Kao glavne razloge ovakvih iskustava navode svoje obrazovanje ili nivo prihoda, invaliditet i to što su žene. 

    „Rečeno mi je da manje vredim što sam žensko.“

    „Ljudi vas skoro uvek gledaju kroz materijalna dobra koja posedujete. Ja na ljude ne gledam na taj način, mnogi nisu bili u mogućnosti sebi da obezbede bolji život.“

    Ovakva iskustva ispitanice su najčešće imale na prethodnim poslovima, a čak polovina navodi da misle da su bile nepravedno otpuštene ili isključene iz neke organizacije. Jedna od njih navodi da poslodavac nije imao razumevanja za njen odlazak na bolovanje, preporučen od lekara, a da je razumevanja falilo i nadležnima u Nacionalnoj službi za zapošljavanje. Čak i kada do otkaza ne dođe, uslovi rada često su neadekvatni za žene i druge marginalizovane grupe, pa su prinuđene da otkaz daju same. 

    „Radila sam par sedmica u poznatom lancu restoranu brze hrane , i svi su očekivali od mene određeni nivo ponašanja, da brzo radim i brzo kapiram stvari. Ali ja sam već tad imala psihijatrijsku dijagnozu i za mene je to bilo stresno. Sama sam dala otkaz, da nisam možda bih i bila diskriminisana (ili bolje rečeno otpuštena), jer nisam mogla da zadovoljim kriterijume i očekivanja.. Sada razmišljam, da sam u ovom restoranu brze hrane rekla da imam psihijatrijsku dijagnozu, možda me ne bi ni primili.“

    Solidarnost da, sažaljenje ne priče Liceulice prodavačica

    Slične situacije navode i tri prodavačice magazina Liceulice s kojima smo razgovarali o njihovom iskustvu rada na prodaji magazina, kao i prethodnim iskustvima na tržištu rada. To su Gordana Milenković, koja je sa prodajom počela u oktobru prošle godine, Marija Krajnalić, koja je u Liceulice već osam meseci, i Dubravka Kovačević, koja prodaje već oko godinu i po dana.

    „Ja sam dvaput napustila posao zbog toga, kako god to zvučalo. Kod privatnika sam radila, bili su jako neprijatni, prvo zato što sam bila dosta mlađa. Ja ne smatram normalnom komunikacijom bilo kakav vid nabacivanja, ali kad to pređe granicu nekog normalnog razgovora i ako nekom skreneš pažnju da ne želiš tako nešto, a on te prebaci na drugo radno mesto, onda je to stvarno vid diskriminacije“, objašnjava Krajnalić neprijatnu situaciju koju je doživela.

    Neprimerene ponude lako se pretvore u teže oblike seksualnog uznemiravanja koje predstavlja samo jednu od mnogih prepreka kojima su primarno žene izložene na tržištu rada. One se češće nalaze na nižim pozicijama, a disbalans u moći stavlja ih u ranjiviju poziciju. Pored ovoga, patrijarhalni narativi da žena treba da „ćuti i trpi“ i nedostatak institucionalne podrške obeshrabruju žene u prijavljivanju ovakvih slučajeva.

    Sve tri prodavačice s kojima smo razgovarali složile su se da se predrasude s kojima se susreću i uopšte njihovo iskustvo rada na ulici ne razlikuju mnogo u odnosu na njihove kolege prodavce. Smatraju da su ponekad čak i u prednosti.

    „Mislim da su žene manje izložene negativnim stavovima prolaznika. Moje iskustvo je da se čak uljudnije ophode prema ženama. Mada je to stvar vaspitanja, i kad neko ima negativne komentare to je stvar vaspitanja“, navodi Krajnalić.

    Raditi na ulici nije lako

    Ipak, kažu da raditi na ulici nije lako, vremenski uslovi se često menjaju, treba stajati, sedeti ili šetati po nekoliko sati, a prodaja magazina zahteva i samopouzdanje i spremnost za rad s različitim ljudima. Pored svega ovoga, iskustva Marije, Gordane i Dubravke s kupcima i prolaznicima uglavnom su pozitivna, međutim doživele su i nekoliko neprijatnih situacija. Tako su Dubravki, u nekoliko navrata, zaposleni u privatnim lokalima i prodavnicama govorili da se skloni ispred njihovog prostora, iako je časopis prodavala na ulici, koja je javna površina.

    „Prodavala sam časopise ispred jednog tržnog centraa, pa su me ganjali ljudi iz obezbeđenja, bukvalno su me terali – ajde idi odavde. Sad prodajem preko puta“, priča Kovačević..

    Ovakve situacije su retke i naše druge dve sagovornice nisu imale slične probleme, ali ono sa čime se mnogo češće susreću jesu predrasude. Smatraju da ih nekada ljudi gledaju drugačije, a kao jedan od najvećih problema navode činjenicu da ljudi ne prepoznaju njihov rad kao to što jeste – rad. „Najgore je kad te onako pogledaju – evo još jedan prosjak“, kaže Milenković, a poistovećuje se i Kovačević. „Nekad mi bude neprijatno kad me potapšu po ramenu i daju mi dvadeset dinara, čak ništa i ne pitaju“, navodi ona.

    „To ne treba da shvatiš kao loš ili zlonameran gest, ljudi pomognu koliko mogu, ali to zaista podseća na neku milostinju. Veliki deo ljudi na ulici ne uzima za ozbiljno ovaj posao, većina posmatra to kao: eto, jadna mora da stoji na ulici“, odgovara joj Krajnalić.

    Sažaljenje nije saosećanje; milostinja nije solidarnost

    Sažaljevanje nije saosećanje, isto kao što ni milostinja nije solidarnost. Saosećanje podrazumeva ravnopravan odnos uz razumevanje osećanja ili situacije u kojoj se drugi nalazi, dok je sažaljenje neka vrsta olakšanja što ne delimo probleme druge osobe. Slično tome, solidarnost predstavlja uzajamnu pomoć i podršku u okviru zajednice takođe zasnovanu na ravnopravnom odnosu. Milostinja, s druge strane, podrazumeva trajan disbalans u moći.

    I pored predrasuda s kojima se susreće, Milenković ističe da voli svoj posao i da uživa u razgovoru s prolaznicima na Obilićevom vencu i Terazijama, gde radi. „Meni nekako znači kad izađem napolje da prodajem, ja se nekako lepše osećam. S ljudima sam, nisam stalno kod kuće, popričam s njima kad mi priđu, dovoljno mi je kad me pitaju kako sam. Hoću da izađem, da budem s ljudima, meni je zadovoljstvo to da radim, to mi je jedan deo posla. Ja ne prosim, ovo je moj deo posla kojim sam zadovoljna.“

    „Oni vas samo koriste“, takođe je čest komentar koje prodavačice dobijaju, kao i druge komentare i pitanja o načinu finansiranja i funkcionisanja organizacije. Negativni stavovi o nevladinim organizacijama prevladavaju u javnosti, zajedno s narativima o „stranim plaćenicima“ i „domaćim izdajnicima“. Negativne kampanje u medijima protiv nekih organizacija civilnog društva koje su bile najglasnije u kritici režima doprinele su razvijanju neprijateljskog stava prema ovim organizacijama, a na prvoj liniji fronta upravo su prodavačice i prodavci koje ljudi prepoznaju kao predstavnike organizacije na ulici. Sve se slažu da su ovakvi komentari česti, ali i da ih ne shvataju lično jer su više usmereni prema organizaciji.

    One takođe ističu da ljudi imaju predrasude i prema njima i prema samoj organizaciji, i zbog toga što u Liceulice rade i ljudi s psihijatrijskim dijagnozama. „Kod nas vlada stravično mišljenje o ljudima koji imaju takve probleme. Za mene je otići kod psihijatra isto toliko normalno kao otići kod zubara, ali mislim da mi nismo sredina koja to tako posmatra“, objašnjava Krajnalić.

    tekst i razgovor: Anja Anđušić
    ilustracija: Sanja Stojkov