Kako su stend-ap komičari u SAD prešli put od opasnih satiričara koji ispituju granice javnog govora zbog čega su često bivali prokazani, izolovani, pa i hapšeni, do toga da su mnogi od njih postali portparoli moćnika i podrugljivi zaljubljenici u autokrate? Zloupotreba ove forme leži i u tome što je politika postala farsa, a komedija tek njena strategija: kada se politički program zameni skečom, pobeđuje onaj sa efektnijim punchline-om. U tom smislu, stend-ap je privlačan jer simulira apsolutnu autentičnost i sirovu iskrenost, iako se ispod iluzije te autentičnosti i iskrenosti često krije puko siledžijstvo spram već obespravljenih. Dok su tradicionalni političari bili percipirani kao konzervativni i uštogljeni, populističke autokrate, podjednako kao i komičari koji ih ovako ili onako podržavaju, deluju kao neko ko “govori ono što svi misle”. Međutim, to što govore često se svodi na uvrede upućene marginalizovanim grupama koje se više i ne zaodevaju u ironiju. Što gadnije – to bolje, makar se većina smejala, a manjina plašila.
Legendarni američki komičar Leni Brus je na početku šezdesetih godina prošlog veka nekoliko puta hapšen zbog upotrebe lascivnog jezika u javnosti. Isto važi i za Ričarda Prajora i Džordža Karlina, koje su i magazin The Rolling Stone i televizijski kanal Comedy Central pre desetak godina u odvojenim listama naveli kao jedine stend-ap komičare koji su još od od Brusa izvršili veći uticaj, kako na relativno mladu formu zabave, koja levitira između umetnosti i zanata, tako i na američko društvo u celini. Zašto je tamošnjim kodifikatorima javnog mnjenja trebalo gotovo pola veka da nekako standardizuju svoje uticajne dvorske lude? Bilo je rangiranja pisaca, glumaca, muzičara, članova akademske zajednice… ali komičara baš i ne. S jedne strane, postavka u kojoj se osoba laća mikrofona sa svega jednim zadatkom – da kao reakciju proizvede smeh – istorijski je nova. S druge, međutim, svako objašnjavanje Karlinovog značaja podrazumevalo bi priznanje da je njega izgovaranje na televiziji prokazanih reči svojevremeno odvelo u bajbok. Ili da je Prajorov sirov, mahnit pripovedački dar takođe kažnjavan, iako je istovremeno milionima Amerikanaca pružio uvid u svakodnevicu najsiromašnijih slojeva crnačkog življa. Brus je toliko skakao po ganglijama dežurnim čuvarima pristojnosti da je zbog nekoliko psovki počeo da gubi tezge po klubovima, premda je njegova publika istovremeno rasla. Drugim rečima, stend-ap komičari su od početka svojevrstan test održivosti ideala američke demokratije. Granica dozvoljenog pomera se zajedno s granicama dozvoljivog, a glavne desante na javni moral izvodili su oni koji bi pre svega trebalo da nas nasmeju.
Smeh bez žaoke je jezička igra. Vic koji se prepriča i zaboravi. Smeh sa žaokom je duhovita pouka zbog koje se milioni ljudi vraćaju istim omiljenim specijalima. Ali šta je žaoka bez smeha? Bol koji, na koži nekoga drugog, možda može da bude smešan na nivou slepstika, na sekundu. Ako je uživanje u njemu duže, može se govoriti o sociopatiji. Ako je uz to i masovno, nesumnjivo je pokazatelj širih društvenopolitičkih problema.
Ako ceniš priče koje donosimo i veruješ u nezavisno, angažovano novinarstvo, tvoja podrška nam je važna. Liceulice omogućava direktnu zaradu, socijalno uključivanje i siguran oslonac za prodavce magazina. Da bismo opstali i nastavili da menjamo društvo, potrebna nam je stabilnost. Izaberi pretplatu ili nas podrži donacijom — tvoj doprinos čuva važne teme i izvor prihoda za najugroženije sugrađane.
Ruganje kao odraz snage
Prebacimo se na trenutak u oktobar 2024. godine i dupke punu salu Medison skver gardena. Donald Tramp je u svom drugom naletu na Belu kuću bio pametniji i bestidniji nego ranije, i shvativši da su dominantni vajari američkog javnog mnjenja poslednjih godina postali stend-ap komičari, kao gosta je pozvao enfant terriblea savremene scene Tonija Hinčklifa, specijalistu u oblasti prozivanja. Samozvani kralj ruganja je tokom kampanje jednog predsedničkog kandidata uspeo da uvredi čitavu državu, čiji status po sebi nije lako objašnjiv. I ne, ne mislimo na Ameriku spram koje bi podigao ogledalo, već Puerto Riko, koji se smatra „neinkorporiranom teritorijom Sjedinjenih Američkih Država“, nazvavši ga „plutajućim ostrvom smeća“. Sala je eksplodirala u kanonadama smeha, ali reč nije bila ni o vicu, ni o pouci, već o žaoci koja je, u političkom smislu, trebalo da podvuče superiornost SAD, pa makar i spram teritorija pod njenom jurisdikcijom. Great America first bila je poruka i, uz izvesne ograde, Hinčklifova opaska može se tumačiti kao diskurzivni uvod u bezobzirni intervencionizam kakav smo u međuvremenu mogli da vidimo u Venecueli, Iranu, Pojasu Gaze…
Usledile su oštre reakcije, kako javnosti tako i demokrata i republikanaca, ali popularnost ovog komičara nastavila je da raste, a Tramp je ponovo zaseo u Belu kuću. Pre toga je, opšta je procena, iskoristio promenu medijske paradigme i, umesto na televizijske debate, išao u potkaste popularnih komičara. Ako je Barak Obama prvi uvideo kampanjski potencijal društvenih mreža, aktuelni predsednik SAD je prvi shvatio da je neformalno ćaskanje s manje ili više duhovitim pojedincima koji neće postavljati dosadna novinarska pitanja o njegovim seksualnim zlostavljanjima, korupciji i, recimo, Epstinovim fajlovima, ali zato hoće podleći pritisku činjenice da preko puta sedi kandidat za jednu od najmoćnijih funkcija na svetu, zgodna formula za pridobijanje podrške najšire moguće javnosti.
Šta bi Endruu Šulcu, Džou Rogenu i Teu Vonu, komičarima koji su ugostili Trampa, rekli Prajor, Karlin i Brus? U redu, reći će neko, možda bi trojac velikana danas imao potkaste i ko zna kakvu bi odluku doneo u slučaju da im Tramp ponudi dolazak. Ali, čak i ako prihvatimo da istorijski perspektivizam briše razlike u karakterima, činjenica da je taj scenario slabo zamisliv govori nam ponešto i o promenama paradigme u komediji. Komičari su od satiričara postali ono protiv čega su, istorijski gledano, ratovali – (neosvešćene) alatke za odnose s javnošću, sve više senzibilisanom za desničarenje i fašizam pod okriljem humora.
Naime, u sistemu povratnih sprega, rast desnih narativa u komediji gotovo isključivo se brani svojevremenom vanbračnom zajednicom identitetskih politika i političke korektnosti, koji se pak tendenciozno tumače kao liberalna agenda globalista, ili satanista, ili mrzitelja svega porodičnog, ili vanzemaljaca… lista potencijalnih zaverenika je beskrajna i dopunjuje se iz godine u godinu. Za Džona Stjuarta i Stivena Kolbera, komičare koji su u najvećoj meri utrli put tzv. infotejnmentu – formi televizijske zabave koja u jednosatnoj emisiji treba da uputi u svetska i domaća zbivanja, ali i da nasmeje – reč je bila o potrebi da se razvije empatija i izvesti medijski tradicionalno slabo pismena publika. Da se zbivanja uokvire na način koji konzumente medija neće pretvoriti u rezervnu armiju mržnje. I dok su pojedini komičari, poput Džerija Sajnfelda, tvrdili da nema nedozvoljenih tema, već samo lenjih komičara koji će radije izreći uvredu nego razraditi šalu tako da joj niko ništa ne može prigovoriti, ljudi poput Hinčklifa prigrlili su tobožnji ukus zabranjenog voća i komediju sveli na nisku niskih strasti, potencijalno opasnih.
Njegov putujući frik šou Ubiti Tonija napunio je tokom prethodnih godina svaku prekobarsku salu makar jednom. Na stotine pojedinaca i pojedinki, katkad neuračunljivih, prijavljuju se za jedan minut pažnje publike i žirija, kojim Hinčklif predsedava, s namerom da prisutne nasmeju dovoljno da zasluže ponovni poziv na binu. A najbrži i najsigurniji vid proizvodnje reakcije je – poruga. Žaoka. Neko nije osoba homoseksualnog opredeljenja oko čijeg ponašanja je moguće razviti priču, nego derpe. Neobične životne odluke nisu prilika za duhovito poniranje u specifičnost ljudskog stanja, nego povod da se neko označi kao retard. Transrodni ljudi nisu osobe, već neočekivane đoke, i slično. (Reči u italiku preuzete iz emisija.) Što je najgore, prostora za posprdnu samorefleksiju, na kojoj su Lui Si-Kej i Bil Bur izgradili karijeru, ili za jezičke igre toliko svojstvene Normu Makdonaldu i Miču Hedbergu, ili autentičnu crnohumornu satiru na pragu Bila Hiksa i Frenkija Bojla – jednostavno nema. Poenta je u žaoci koja se više i ne ogrće u veo ironije.
Publika nema glavnu reč
U redu, reći će opet neko, ne bi Hinčklif bio popularan da nema prođu kod publike. I bio bi u pravu, na neki način. Ali, znači li to da je prihvatljivo i to što je, recimo, Minimaks kao rodonačelnik jugoslovenskog infotejnmenta, svojevremeno od benevolentnog kozera postao neko u čijim su emisijama pojedinci baljezgali kako su pripadnicima drugih nacionalnosti vadili unutrašnje organe, i to zarđalom kašikom? I tada se publika u studiju smejala, pruživši grotesknu pozadinsku buku za oko stotinu hiljada smrti u ratovima devedesetih. U zapetljanom klupku političkih, poslovnih i drugih interesa, tražila se krv, seks i smrt. Red kriminalca, red protostarleta, red ratnih zločinaca, pa u krug.
Irski komičar Ed O’Brajen je u tom smislu pre dvadesetak godina imao znakovitu opasku: „Politička korektnost zaista sve više uzima maha, ali mi nimalo ne smeta što me više ne zovu Pedi (’Irčetom‘)“. I u tom naizgled paradoksu krije se ključ – u trenutku kad podrugljivi humor postane sredstvo mobilizatorske demarkacije između nas i njih može se govoriti o zloupotrebi humora u mračnjačke svrhe. Ako šale ne osvetljavaju odnose moći, nego ih potvrđuju i očvršćuju, deo publike će se uplašiti. Ne toliko šale ili komičara, koliko činjenice da se mnogi drugi ipak smeju na nečiji račun. Rečima Marka Merona, namćorastog komičara koji je među retkima počeo da govori o skretanju komedije udesno: „Danas se u svakom klubu čuju šale na račun trans osoba. Ali, dokle? Mislim, pobedili ste. One su već u užasnom položaju.“ U takvoj postavci trpi i društvo, čiji se nivo empatije srozava, ali i komedija, koja se sve više oslanja na prvoloptaške fore ispred dragstora koje se ne smeju reći pred porodicom. Osim što je danas dragstor – čitav internet, a uvrede nisu nepoželjne, no su preduslov nečijeg uspeha.
U pomoć ćemo pozvati belgijskog istoričara Antona Jegera, koji skovao termin hiperpolitika. Naslanjajući se na kulturološko-informatički pojam hiperteksta – nelinearnog i izrešetanog linkovima ka drugim tekstovima, koji su, takođe, vazda prozor u druge napise – Jeger je ustvrdio da je sto pedeset godina liberalne demokratije, ugrubo govoreći, savremnu deliberaciju svelo na, u najboljem slučaju, formalnost koja potvrđuje materijalne odnose moći. Kad su ti odnosi uravnoteženi, takve su i rasprave. Kada su u stanju zakrvljene neravnoteže, rasprava klizi ka nasilju i transgresiji. Rečju, iza jedne političke tvrdnje, mere ili vrednosti uvek se krije sijaset drugih koje, ode li čovek dovoljno daleko, neizostavno završavaju u pitanjima prava jačeg. Komičarska subverzivnost koja je krasila Karlina, Prajora i Brusa s vremenom je kooptirana i razglobljena u niz kršenja bontona, a sam bonton je prokazan kao sredstvo tobožnje liberalne represije nad slobodnom mišlju. U takvom svetu, podrugljivci među komičarima prvi put će u istoriji biti percipirani kao opasni, ali ne zato što dovode u pitanje dominantni poredak, nego zato što ih poredak koristi kao surogat sopstvene demokratičnosti, subverzivnosti i, na koncu, privlačnosti. Ne bi demokratija bila toliko popustljiva da nema Hinčklifa, kažu nosioci uticaja i moći. Ali treba se, pred njima, zapitati – da li je odraz demokratije sloboda da se bude bezobziran?
S predsednikom o psihodelicima
Možda treba pitati Džoa Rogena, oca savremene potkast kulture. Bivši MMA borac, neuspešni glumac i komičar i kompetentan komentator borilačkih sportova izgradio je svoju platformu na tri noge: otvorenosti za sve vrste gostiju, zainteresovanosti za teme s kojima nije upoznat, te nešto dužem formatu samog razgovora. Doći kod Rogena u goste, ispred ikonične bordo zavese, za jedne je bilo stvar prestiža i pokazatelj uspeha, za druge prilika da s jednakom uverenošću govore o nauci, religiji i teorijama zavere. Iz perspektive publike, reč je o medijskom radniku koji je u skorijoj istoriji verovatno najviše promenio način na koji ljudi ubijaju slobodno vreme, uče nove stvari i grade sliku o svetu. Laže ko kaže da nije makar povremeno slušao njegove emisije – razlika je samo u nivou medijske pismenosti s kojom im se pristupalo.
Rogen je držao oreol zainteresovanog, samoobrazovanog polemičara do trenutka kada mu je u goste došao – Donald Tramp. Njegov običaj da sagovorniku postavi pitanje koje ni sam ne razume odjednom je nestao, ustupivši mesto udvorištvu koje nije promaklo ni njegovim najvećim obožavaocima. Koji mesec kasnije, Rogen će se naći u Beloj kući, odmah iza ponovo izabranog predsednika, a sam će govoriti o tome kako se čuju nekoliko puta nedeljno. Postao je njegov PR potrčko, a s time su, pomalo očekivano, usledili i njegovi pokušaji odbrane neodbranjivog. Vrhunac se desio nedavno, kada ga je jedan gost pitao da li je Trampa ikada pitao nešto o sve pogubnijoj spoljnoj politici. „Ne, ali sam mu govorio o psihodelicima“, uzvratio je Rogen, nadajući se da će makar deo publike odgovor shvatiti kao šalu.
Pa opet, Rogena je moguće videti i kao personifikaciju stare Benjaminove tvrdnje prema kojoj iza svakog fašizma stoji propala revolucija. Do pre koju godinu, voditelj je sebe video kao glasača Bernija Sandersa, višedecenijskog senatora iz Vermonta koji je, iako u dubokoj starosti, za mnoge predstavljao jedinu moguću alternativu rastućem populizmu desnice, odnosno satrvenosti liberala u Demokratskoj partiji. Neki su ga nazivali socijalistom. Neki komunistom. Džo ga je zvao razumnim i odmerenim. Sanders se u njegovoj emisiji nije trudio da bude duhovit ili kontroverzan. Jednostavno je tada možda i najveću globalnu platformu iskoristio za popularizaciju svojih ideja, zamisli i programa. Kod Rogena dugo nije gostovao.
Ironija sudbine htela je da Rogen kao jednog od najvećih idola pominje – Karlina. Čoveka koji je onomad rekao da „u Americi svako može da postane predsednik“, da „to nije ni dobra ni loša stvar, ali da svakako jeste problem“. Velikan stend-apa svojevremeno je rekao i da je zabrana njegove šale o zabranjenim rečima ohrabrila ljude da se slobodnije izražavaju, ali ne kako bi nekoga uvredili, već kako bi lakše doprli do sopstvenih neartikulisanih misli. A baš se u maju prošle godine Njujork tajmsu javio insajder iz savezne vlade, uz tvrdnju da se zaposlenima u javnom sektoru sugeriše da u zvaničnim spisima izbegavaju upotrebu određenih reči. Na spisku su „žene“, „imigranti“, „LGBTQ“, „invaliditet“… valjda su previše uvredljive za prosečnog desničarskog autokratu.
tekst: Stefan Slavković
