Razgovarala: Ana Živanović
Fotografija: Ana Živanović
U severnom delu Banata, magazin Liceulice prodaju korisnici Centra za pružanje usluga socijalne zaštite grada Kikinde. Pored dnevnih obaveza u Centru, svoj dan ispunjavaju i prodajom magazina te tako razvijaju socijalne veštine i zarađuju dodatni prihod. Priliku da bolje upoznamo neke od naših prodavaca iz Kikinde imali smo u prethodnim brojevima. Pored Zorana i Cece, dobro poznato Kikinđanima je i lice mladog vedrog Slobodana Krste. Slobodan je radio razne poslove u različitim gradovima, ali kako i sam kaže, prodaja magazina mu najlakše pada. Najvažnije mu je da ne oseća pritisak i teskobu pred posao. Zato je uvek nasmejan i vedar kada obuče prsluk i uzme magazin u ruke, svestan da će prepodne provesti sa bliskim drugovima, upoznati nove ljude, sresti stalne kupce i zaraditi.
Rođen sam 31. decembra tako da je mene, pre dvadeset sedam godina, doneo Deda Mraz. Iako sam bio zanimljiv poklon za svoje roditelje, početak detinjstva mi nije bio lak. Sa četiri i po meseca imao sam prelom noge pa sam iz kikindske bolnice prebačen da ležim u novosadsku. Kako je došlo do preloma, to niko ne zna, iako sam kasnije čuo mnoge priče. Znate, moja majka nikada nije bila bliska sa mnom, napustila nas je još kada sam bio beba tako da sam odrastao sa bakom i tatom. Moji nisu imali skladan brak, i iskreno smatram da deca ne smeju da ispaštaju zbog neskladnog odnosa svojh roditelja. Za sve ove godine, majka nije ni pokušavala da dođe u kontakt sa mnom. Igrom slučaja sam je sreo u SUP-u kada sam išao da izvadim ličnu kartu sa tatom. Otac i ja smo stajali u čekaonici, on me je pitao da li znam ko stoji preko puta mene. Rekao sam da ne znam i da je vidim prvi put u životu. Ta žena je bila moja majka. Ona nije htela ni da priđe niti da se javi. Nisam ni bio svestan emocija i šoka u tom trenutku. Mi smo zavšili svoj posao i izašli. Drugi susret sa majkom imao sam sa osamnaest godina. Išli smo na sud da se izjasnim s kim želim da živim i da potvrdimo prebivalište. Naravno, ni tada nismo imali nikakav kontakt. Bilo mi je krivo i teško. Nije mi jasno kako ona kao majka može tako da se ponaša, ali dobro. Sada se osećam super. Ne bih ni mogao da zamislim drugačije detinjstvo od onog kojeg su mi pružili baka i tata.
Odlično se slažemo. Pošto sam završio srednju školu za kuvara, često im prvim ručak. Obožavaju kada im pripremam punjenu papriku. Za to sam pravi majstor. Kuvanje mi pomaže kada sam nervozan, a i volim da kuvam za njih. Imamo i mali povrtnjak iza kuće tako da se uvek međusobno pomažemo. Pre nego što sam došao u Centar, radio sam razne poslove. Živeo sam u Beogradu 2012. godine i igrao fudbal. Tada sam prvi put video Marakanu. Osećaj je bio fantastičan. Međutim, moju ljubav prema fudbalu prekinula je povreda, i to povreda noge. opet. Zatim sam kratko radio u Kikindi, pa u Novom Sadu, potom i u Nišu. Međutim, nigde nisam osetio pripadnost i ništa me od tih poslova nije istinski ispunjavalo. Menjao sam poslove i gradove ne bih li pronašao sebe.
Zbog takvih situacija, vratio sam se u Kikindu i krenuo prvo da radim u Centru, gde sam sređivao baštu. Jednom prilikom, Jeca me je pitala da li želim da im se pridužim i da postanem redovan član Centra. Jako sam im zahvalan na toj prilici. Ovde sam od 2019. godine, i upoznao sam prave prijatelje. Imamo jako zanimljive radionice i super mentora Joju, koji me uči da sviram gitaru.
Pored dnevnih obaveza u Centru, prodajem i Liceulice. Prvi dan kada nas je Jeca upoznala sa magazinom, odmah sam se prijavio da želim da radim. Oduševljen sam sadržajem i ilustracijom. Redovno prelistavam magazin, a najviše mi se dopada to što nema politike. Dobro poznajem sadržinu Licaulice pa mi možda i zato prodaja ide dobro. Kikinda je malo mesto tako da nas sada već svi prepoznaju i imamo stalne kupce. Uvek stojim kod crkve u centru. Mi se međusobno rasporedimo u manje grupe i tako prodajemo. Kada nije raspust, radim svaki radni dan. Bio sam jako srećan kada sam od svoje zarade mogao sam sebi da priuštim patike. Sada se osećam sigurnije jer imam svoj prihod.
Ovaj vid prodaje magazina jako mi je pomogao i u komunikaciji sa ljudima. U početku sam bio povučen, ali su nas u Centru učili kako da pristupimo ljudima, i sada sam mnogo opušteniji i bolji u tome. Pored toga, naučeni smo da se solidarišemo i uvek smo spremni da prikupimo pare za određene stvari. Tako smo sebi omogućili ekskurziju. Išli smo u Beograd i odlično se proveli. Najviše su mi se dopali Hram Svetog Save i Muzej Nikole Tesle. Takođe, prošle godine smo posetili i Zlatibor. Tamo smo isto prodavali Liceulice. Ljudi u tom delu Srbije nisu toliko upoznati sa našom pričom, ali prodaja je bila dobra. Imali smo i prijatan susret sa jednom ženom iz Novog Sada, koja nas je prepoznala i rekla da je naš redovni kupac. Takve stvari me čine srećnim kada vidim da se kvalitet prepoznaje.
Kakve god nedaće u životu da su me snašle, ja se ne predajem i uvek sam srećan i nasmejan. Imamo jedan život i zbog toga treba da budemo uvek veseli i sa osmehom na licu.
