Učestale suše i ekstremne temperature ostavljaju sve veće posledice na snabdevanje vodom, kako u procesu proizvodnje hrane tako i u svakodnevnom životu građana. Dok još uvek čekamo javne politike koje će biti usmerene na prečišćavanje otpadnih voda i brigu o vodenim resursima, jedno od rešenja koje se u svetu već decenijama primenjuje jeste upotreba sive vode, odnosno blago zagađene otpadne vode iz domaćinstava koja, nakon relativno jednostavne obrade, može ponovo poslužiti za namene u održavanju domaćinstva, u poljoprivredi i industriji.
O tome kako se siva voda može upotrebljavati, koje su njene prednosti i prepreke za širu primenu razgovarali smo sa prof. dr Božom Dalmacijom, stručnjakom za zaštitu voda i profesorom na Prirodno-matematičkom fakultetu u Novom Sadu, ekološkom aktivistkinjom Miljom Vuković, kao i sa Višnjom Kisić i Goranom Tomkom, osnivačima „Šumskog univerziteta” na Fruškoj Gori.
Šta je siva voda?
Pod pojmom siva voda podrazumevamo otpadnu vodu koja nastaje pranjem ruku, tuširanjem, pranjem zuba, pranjem veša ili sudova, dakle, svim aktivnostima koje ne uključuju fekalnu kanalizaciju, precizira profesor Dalmacija.
„To je voda koja sadrži manje organskog opterećenja i mikrobioloških zagađivača u poređenju sa crnom vodom iz toaleta. Nakon minimalne obrade, koja podrazumeva filtraciju i eventualnu dezinfekciju, ona se može koristiti za ispiranje toaleta, pranje dvorišta, zalivanje zelenih površina ili čak u poljoprivredi”, objašnjava naš sagovornik.
Prema podacima UN Water, otpadne vode mogu biti potencijalni izvor makro i mikronutrijenata. Ponovna upotreba otpadnih voda poboljšava prinos useva i dovodi do redukovanja upotrebe agrohemikalija koje se koriste u poljoprivredi, a samim tim i troškova poljoprivrednika.
Srbija se suočava sa posledicama neadekvatnog upravljanja otpadnim vodama
„Nažalost, naše komunalne vode ne sadrže onu koncentraciju organskih materija koja je dovoljna za efikasno biološko prečišćavanje”, ističe profesor Dalmacija. Zbog toga reciklaža vode ne donosi korist samo u vidu uštede, već poboljšava sam proces prečišćavanja otpadnih voda. „Kada sivu vodu odvojimo i preusmerimo u druge namene, povećava se udeo organskih materija u crnim vodama, što čini proces prečišćavanja efikasnijim”, kaže profesor.
Dalmacija ističe i da se Srbija uveliko suočava sa posledicama neadekvatnog upravljanja otpadnim vodama. Prema njegovim rečima, u kanalima i rekama, naročito u Vojvodini, sve češće dolazi do cvetanja algi (eutrofikacija), odnosno pojave koja nastaje usled viška hranljivih materija, pre svega azota i fosfora.
„Te alge kasnije odumiru, talože se i stvaraju mulj, koji guši ekosistem. U nekim slučajevima dolazi do razvoja cijanobakterija, koje proizvode cijanotoksine opasne po zdravlje ljudi. Takvu situaciju smo imali u Užicu pre desetak godina, kada je zbog tople zime došlo do zagađenja vodoizvorišta”, podseća Dalmacija.
Budući da poljoprivreda koristi oko 70% sveže vode u svetu, a domaćinstva tek 10–15% (podaci Organizacije za hranu i poljoprivredu Ujedinjenih nacija – FAO), u poljoprivrednoj zemlji kakva je Srbija, postoji ogroman prostor za učenje i prilagođavanje. Primere dobre prakse možemo naći u sušnim predelima Australije i Kalifornije, gde se voda štedi na svim nivoima, čak i pokrivanjem kanala za navodnjavanje radi smanjenja isparavanja.
Siva voda je dragocen resurs koji može da smanji pritisak na vodne resurse
„Ovog leta smo videli koliko suša može da uništi poljoprivredne prinose. Siva voda je dragocen resurs koji može da smanji taj pritisak na vodne resurse. Ako bismo svu sivu vodu iz domaćinstava koristili za ispiranje toaleta ili zalivanje, rasteretili bismo komunalnu infrastrukturu i ostavili više pijaće vode tamo gde je najpotrebnija”, naglašava Dalmacija.
Njegove reči podupiru i podaci UN Water, prema kojima reciklirana otpadna voda može smanjiti potrošnju pijaće vode u domaćinstvima i javnim objektima za čak 30–50%. Siva voda se u Australiji i Kaliforniji, pored poljoprivrede, koristi i za industrijske procese, čime se značajno rasterećuju lokalni vodni resursi. Izrael koristi 87% prečišćenih otpadnih voda u poljoprivredi, dok je u Singapuru razvijen NEWater program, kojim se reciklirana voda koristi čak i kao pijaća nakon napredne obrade. Ovi primeri pokazuju da zakonska regulacija, edukacija i podrška zajednicama mogu omogućiti široku i bezbednu primenu sive vode.
O takvim uređenim sistemima i javnim politikama još uvek možemo samo da maštamo, dok primeri dobre prakse na nivou pojedinačnih domaćinstava u Srbiji već postoje. Istoričarka umetnosti i predavačica na UNESCO master programu za kulturnu politiku i menadžment Višnja Kisić i predavač u oblasti kulturne politike i medija Goran Tomka skoro deceniju žive pored šume na obronku Fruške Gore, gde su razvili svoj sistem za obradu sive vode, bez upotrebe hemikalija i bez oslanjanja na klasične septičke jame.
Njihovo domaćinstvo, kako objašnjavaju, koristi dva odvojena toka za vodu. Voda iz kuhinje, mašine za veš i sudomašine prolazi kroz mehanički filter, a zatim ulazi u tršćanik, odnosno bazen od dva metra širine i pola metra dubine, ispunjen šljunkom i trskom iz lokalnog potoka. Nakon filtracije kroz tršćanik, voda se preusmerava u šumarak oraha i bagrema, gde dodatno prolazi prirodnu obradu. S druge strane, voda iz kupatila, koja je čistija, koristi se direktno za zalivanje bambusa i hrasta u dvorištu.
„Pre osam godina, kada smo se doselili, majstori koji su kopali bunar ponudili su da iskopaju septičku jamu. To je zapravo bio plitak i širok bunar koji se vrlo brzo zapušio pa smo bili prinuđeni da pozovemo kamion da je isprazni. Odmah nakon tog neprijatnog, neodrživog i neizdrživog iskustva, krenuli smo da istražujemo alternative i da gradimo drugačiji sistem”, priseća se Kisić.
Pored sistema za sivu vodu, uveli su i kompostni toalet, čime su potpuno eliminisali crne vode iz domaćinstva. Time su smanjili rizik od zagađenja bunara, ali i obogatili baštu prirodnim đubrivom.
„Gledati kako se zdrava, čista i oskudna voda pretvara u toksičnu smešu i kako odlazi u jamu da pravi problem i kako kamion dolazi da ga ‘reši’ tako što će ga preneti nekom drugom, neprihvatljivo je ekološki, estetski i finansijski”, smatra Kisić.
Tomka dodaje da je najveće zadovoljstvo prošetati se kroz vrt i ubrati plodove koje daruju biljke, oprašivači i mikroorganizmi.
„Lepo je znati da tim bićima možemo nešto da vratimo i da brinemo za njih kao što oni brinu o nama. Taj osećaj prožimanja sa prirodom je glavni razlog što održavamo ovakav sistem”, saglasni su Kisić i Tomka.
Šumski univerzitet koji su osnovali definišu kao „otvoreno učilište, mesto na kome se žudi za učenjem i isprepletanijim razumevanjima života, vođenim zapitanošću i željom za transformacijama”. Posetiocima programa i ekoloških radionica na Fruškoj Gori, koji bi želeli da i sami primene slične principe, savetuju da analiziraju tokove vode, načine upotrebe, pad terena i vegetaciju kako bi sistem proizvodio najviše benefita.
„Ovi sistemi su jako jeftini i jednostavni, a sama faza izvođenja je relativno brza i možete je završiti sami. Tu su i praćenje, posmatranje i uživanje. Velika je radost videti bujnu trsku, bambuse, orahe i hrast da su zdravi i u periodima najveće suše, ali da su i dom i hrana drugim bićima”, poručuju Kisić i Tomka.
Globalna proizvodnja i konzumerizam među glavnim problemima
Među ekološkim aktivistima koji su najviše uradili na podizanju svesti i edukovanju zajednice je Milja Vuković, voditeljka stranice „Za manje smeća i više sreće – Zero & Low Waste Serbia”. Ona smatra da su među glavnim problemima, kada je reč o kruženju materije, globalna proizvodnja i konzumerizam.
„Nisu nam potrebne kozmetičke promene i stotinu puta ponovljene prazne reči o održivosti, ekologiji i zelenijoj budućnosti, već korenite društvene promene koje podrazumevaju priznavanje dramatične situacije u kojoj se nalazimo i okretanje ka uređenom društvu u kojem su zdravlje i opstanak nas i svih drugih bića prioriteti”, poručuje Milja Vuković.
Prema njenim rečima, kada bi društvo poštovalo vodu, mnogo više pažnje bilo bi usmereno kreativnom osmišljavanju inženjerskih pristupa prikupljanja i prećišćavanja voda.
„Kada ne bismo bili zaslepljeni ’zahuktalom’ proizvodnjom i potrošnjom, posvetili bismo potrebnu pažnju mnogim tehnikama štednje vode”, smatra Vuković.
Ona dodaje da je tema sive vode važna, ali da se ne može posmatrati izolovano od šireg problema upravljanja vodama u Srbiji.
„Kako da govorimo o sivoj vodi kada Beograd, prestonica države, nema ni osnovni sistem za prečišćavanje otpadnih voda? Fekalije se i dalje direktno ulivaju u reke, a industrijski otpad se često ispušta bez ikakvih sankcija. Rudarske kompanije crpe planinske potoke za svoje potrebe ostavljajući lokalna sela bez vode. Primera, poput ovog na Homolju, je, nažalost, dosta”, upozorava Vuković, dok stručnjaci ukazuju da takvo postrojenje nema nijedan veći grad u Srbiji.
Naša sagovornica takođe naglašava da se pažnja često preusmerava na pojedince i domaćinstva, dok veliki potrošači prolaze „ispod radara”.
„Tekstilna i rudarska industrija, veliki centri za skladištenje podataka i industrija mesa troše ogromne količine vode. Bez obaveze transparentnog izveštavanja i kontrole, teško je očekivati da male promene na nivou domaćinstava donesu značajan efekat”, kaže Vuković.
Neophodno je promeniti način razmišljanja
Ona ističe da tehnička rešenja sama po sebi nisu dovoljna i da je neophodno promeniti način razmišljanja.
„Sve u prirodi je povezano. Kada bismo vodu poštovali kao izvor života, posvetili bismo više pažnje inženjerskim rešenjima koja omogućavaju njeno kruženje. Ali, u društvu gde dominiraju proizvodnja i potrošnja, ta svest još uvek nije dovoljno razvijena”, kaže ona.
Kao jedno od rešenja navodi odvajanje sivih voda i prikupljanje kišnice, što bi značajno rasteretilo urbane kanalizacione sisteme i smanjilo potrošnju pijaće vode za zalivanje zelenih površina.
„Zalivanje travnjaka i cvetnjaka tokom leta pijaćom vodom jeste luksuz koji sebi više ne možemo priuštiti”, zaključuje Vuković.
U situaciji u kojoj se klimatske promene u velikoj meri manifestuju kao kriza vodenih resursa, upotreba sive vode može biti važan deo slagalice u održivom upravljanju vodama. Srbija ima potencijal da primeni slična rešenja kakva su već isprobana u drugim sušnim područjima, ali to zahteva kombinaciju javnih politika, uvođenja (i primene) odgovarajuće zakonske regulative, investicija koje će omogućiti inovativniji pristup poljoprivrednim procesima i promenu svesti građana. Dok država ne obezbedi efikasne sisteme za navodnjavanje, prečišćavanje otpadnih voda i kontrolu velikih potrošača, pojedinci mogu svojim primerom pokazati da je kruženje vode u domaćinstvu moguće i korisno, kako za prirodu tako i za sopstveni budžet.
tekst: Katarina Drobac
fotografije: Šumski univerzitet
