Jednu od poslednjih epizoda emisije Liceulice FM, koju odskoro možete pratiti i u formi video podkasta, posvetili smo štrajku zaposlenih u sistemu socijalne zaštite, koji u trenutku kad nastaje ovaj tekst traje već tri meseca. O razlozima za stupanje u štrajk i dugogodišnjem urušavanju sistema socijalne zaštite razgovarali smo s Jelicom Marić Dević, socijalnom radnicom u Centru za porodični smeštaj i usvojenje u Novom Sadu, i Jelenom Mirković, psihološkinjom u Gradskom centru za socijalni rad u Beogradu i glavnom poverenicom Sindikata „Nezavisnost“.
- Pre nešto više od godinu dana, Društvo socijalnih radnika Srbije i udruženje „Sociativa“ pokrenuli su Inicijativu za unapređenje stanja u sistemu socijalne zaštite, koja je prosleđena svim nadležnim institucijama. Šta su bili zahtevi od kojih ste tada krenuli?
Jelica Marić Dević: Osećali smo profesionalnu i etičku odgovornost da intervenišemo zbog katastrofalne situacije u sistemu socijalne zaštite, koja traje već nešto više od deset godina. Traje i duže, ali poslednjih desetak godina imamo znatnije urušavanje sistema socijalne zaštite, koje postaje ozbiljan rizik po zdravlje i bezbednost njegovih korisnika i korisnica, pa i po zdravlje koleginica i kolega koji te usluge pružaju. Inicijativa okuplja oko hiljadu koleginica i kolega, dvadeset organizacija civilnog društva, strukovnih udruženja i sindikalnih organizacija. Napravili smo paket preporuka koje se odnose na prioritetne probleme u sistemu socijalne zaštite i uputili ih Ministarstvu za rad i zapošljavanje, socijalna i boračka pitanja i Ministarstvu za brigu o porodici. To se desilo u martu prošle godine. Nije bilo apsolutno nikakvog odgovora. Bile su to preporuke koje dolaze iz prakse, koje se tiču direktnih i vrlo ozbiljnih problema, s konkretnim predlozima na koji način može da se radi na njihovom rešavanju.
Zbog aktuelnih dešavanja smo naknadno dodali zahteve koji se tiču zloupotrebe korisnika i korisnica u sistemu socijalne zaštite i problema korupcije u sistemu socijalne zaštite. U međuvremenu su se desila i dva tragična događaja u domovima za starije, u kojima je stradalo četrnaest ljudi. U februaru ove godine je inicijativa, s pridodatim zahtevima, poslednji put otišla ka resornim ministarstvima, i opet nismo dobili nikakav odgovor. Broj koleginica i kolega koji nam se pridružuje je svakog dana sve veći. Pošto od dijaloga s donosiocima odluka izgleda nema ništa, ovo je poslednji trenutak da se preduzmu neke konkretnije mere. Sindikat „Nezavisnost“ je bio proaktivniji u tom pogledu, i nešto je teža situacija na republičkom nivou.
Jelena Mirković: Ono što je po meni važno i jedinstveno u ovoj inicijativi je što su tu prvi put na jednom mestu sva strukovna udruženja i sindikalne organizacije. Zahvaljujući studentskom protestu i buđenju bunta među građanima, Sindikat „Nezavisnost“ je pozvao naše zaposlene da 24. januara između 11.52 i 12.52 budemo u štrajku upozorenja. Mi smo i tada pozvali poslodavca da započnemo komunikaciju i da neke stvari pokušamo da rešimo razgovorom. Ništa se nije desilo, te smo 24. februara stupili u štrajk, koji je specifičan u socijalnoj zaštiti, jer mi moramo da poštujemo minimum rada, što se odnosi na hitne stvari gde su ugroženi nečiji život i bezbednost, kad se desi nasilje ili je potreban hitan smeštaj. U štrajku smo od tada, više od dva meseca.
- Šta su najveći problemi zaposlenih u sistemu socijalne zaštite?
Jelica Marić Dević: Prvo i osnovno, mi nemamo strategiju socijalne zaštite već duži niz godina. Ta situacija se reflektuje i u praksi, pa se dosta toga radi neplanirano i stihijski, a sistem nije efikasan. Vrlo često postavim sebi pitanje za koga ja radim? Da li zaista radim za korisnike i korisnice, ili samo obezbeđujem privid da sistem postoji? Problema je jako puno, ali hajde da krenemo od manjka zaposlenih. Imamo smanjenje broja dece u opštoj populaciji i paralelno s tim povećanje dece u sistemu socijalne zaštite. I ne samo dece, broj korisnika u sistemu socijalne zaštite se povećava kao posledica velikih društvenih problema, siromaštva, nasilja i tako dalje, a taj trend ne prati i povećanje broja zaposlenih. Od 2013. je na snazi uredba o zabrani zapošljavanja u javnom sektoru – to se dosta osetilo, posebno u Centrima za socijalni rad, koji su organ starateljstva, matična ustanova socijalne zaštite. U istraživanju „U lavirintu socijalne zaštite“, koje je profesorka Nevenka Žegarac radila pre nekoliko godina, postoji citat koleginice koja kaže svom klijentu: „Zovi me samo ako nešto gori!“ Mi odavno nemamo kapacitet da se bavimo razvijanjem preventivnih programa, sve se manje i priča o tome. Došli smo u situaciju da imamo kapaciteta samo da gasimo požare.
Jelena Mirković: Nije stvar samo u tome koliko malo ljudi se zapošljava, već i u tome što kvalitetni stručnjaci ne žele da rade u socijalnoj zaštiti, ne samo zato što je to bezobrazno malo plaćen posao već i zato što smo mi potpuno izgubili ugled u društvu kao struka. Sada se opet zapošljavaju novi ljudi, ali to su partijski kadrovi, a postoji i problem što su oni koji bi znali da ih obuče već izgoreli i umorni. U Gradskom centru za socijalni rad prosek godina je preko pedeset.
- Za funkcionisanje Centara za socijalni rad nisu važni samo socijalni radnici već i drugi stručnjaci raznih obrazovnih profila – pedagozi, psiholozi, pravnici, andragozi, specijalni pedagozi… Ipak, centrima često nedostaju neki od pomenutih stručnjaka, ili više njih?
Jelena Mirković: Posle reforme urađene 2008/9, svi smo postali „voditelji slučaja“ i tako na neki način izgubili struku. Samo za određene probleme formira se ad hok tim svih stručnih profila. Ima centara za socijalni rad u Srbiji u kojima nema psihologa, ili čak nema ni socijalnih radnika, što je potpuno neverovatno. Priča s reformom je neslavno završena. Vrlo brzo su uvideli to čak i u Ministarstvu – tada smo, naravno, imali jedno ministarstvo, sad imamo dva koja su veštački razdvojena. Moram da naglasim da je prilično brzo, već oko 2012. godine, uočeno da voditeljstvo slučaja nije primenjivo u našim uslovima, zato što je podrazumevalo da u lokalnoj zajednici ima mnogo razvijenih usluga, a da mi budemo neki trijažeri, poput lekara opšte prakse koji samo upućuju na usluge u lokalnoj zajednici.
- Zna se da je najopterećeniji Gradski centar za socijalni rad u Beogradu. Koliko korisnika prosečno dolazi na jednog zaposlenog?
Jelena Mirković: Oko trista pedeset. Zato je krucijalni deo ove inicijative bio donošenje strategije. Neka država odluči – hoćete li da imamo socijalnu zaštitu? Ako hoćete, onda moramo da obezbedimo neke osnovne stvari i dogovorimo se u kom pravcu idemo. Ovako je sve prebačeno na ljude koji rade u neposrednoj zaštiti, koji su preplavljeni. Svakome ko dođe kod nas njegov je problem najveći, i to je normalno. Roditelji dece s hendikepom trebalo bi da imaju pristupa još mnogim uslugama, ali oni nemaju podršku ovog sistema i ovog društva. Stari ljudi koji nemaju nikog – treba li da ih ostavljamo same? Zato se mi u socijalnoj zaštiti teško pokrećemo na štrajk, jer nema ko drugi da brine o našim korisnicima.
Jelica Marić Dević: Uza sve pritiske, povećanje broja korisnika i korisnica, nerazumevanje s donosiocima odluka – imamo i veliki pritisak javnosti, jako smo često targetirani u medijima. Na početku razgovora sam vam se zahvalila što ste nas pozvali, zato što se to ne događa nikada. Sistem socijalne zaštite se pojavljuje u medijima onda kada se desi neki ozbiljan problem, a temi se prilazi u najvećem broju slulčajeva senzacionalistički. Problema ima mnogo, ali oni koji se provlače u medijima služe samo za klikove, izazivaju dodatno nepoverenje i gnev prema nama, ponekad i pozive na linč. Ja sam imala situaciju u supermarketu gde sam bila optužena da prodajem decu, teško mi je i da izgovorim to. Problemi zaista postoje, ali nisu dobro adresirani. Paradoks ove situacije je da smo neefikasni, isfrustrirani, u velikoj meri sagoreli – i na kraju obavezno krivi.
Jelena Mirković: Moram da dodam i da, kada se nešto desi, odgovornost uvek ide: voditelj slučaja, supervizor, eventualno rukovodilac službe. Nikada iznad toga. Oni koji su zaista odgovorni, koji nama stvaraju okvir, nikad nisu odgovarali.
- Koliko vaših kolega i koleginica zbog svih tih problema napušta struku?
Jelica Marić Dević: Imam osećaj da je otišao svako ko je imao bilo kakvu alternativu. To su ozbiljne stvari, vi radite s decom, sa žrtvama nasilja, sa starima, sa osobama sa invaliditetom. Mogu da razumem da neko kaže: „Ja više ne mogu da gledam kako se sada sve to radi.“ Dosta je kolega otišlo u pravcu psihoterapije i privatne prakse, neki su otišli i u ljudske resurse, ostala je jedna grupica seniora koje ne znam kakva motivacija i volja tera da se bore za ovu našu stvar.
- Kažete da je ovo poslednji čas da se preduzmu neke konkretne mere. Inicijativa je bila i prilika da nadležnima predložite drugačiji model socijalne zaštite?
Jelica Marić Dević: Mi smo nekad učili da bi trebalo da budemo čuvari ulaska u sistem socijalne zaštite, da razvijamo preventivne programe. Mi smo to zaboravili potpuno. Kod nas se lako ulazi u sistem i beskrajno se teško izlazi iz njega, to se prenosi transgeneracijski. Sad smo i nepotrebno birokratizovani novim softverom, koji nam je uveden pre dve godine. To je dosta skuplja varijanta nego da smo razvijali preventivne usluge, koje su svakako humanije i više u skladu s načelima socijalne pravde.
- Da li je ulazak u štrajk omogućio konačno uspostavljanje komunikacije s resornim ministarstvima i lokalnim samoupravama?
Jelena Mirković: Kada smo najavili štrajk, tek su onda shvatili da mislimo ozbiljno i dobili smo poziv za razgovor, iako smo, sem Inicijative, i mi kao Sindikat pisali dopise, ukazivali na probleme i Gradskom sekretarijatu za socijalnu zaštitu, s kojim smo imali posebno lošu komunikaciju, i s ministarstvima. Niko nikad nije odgovorio. Onda su krenuli da komuniciraju s nama u tom neozbiljnom tonu: „Ma nema problema, sve ćemo mi da ispunimo, samo vi nemojte da stupite u štrajk.“ Tek sada smo upoznali sekretara za socijalnu zaštitu.
- Čini se da dosta toga zavisi od jačine pritiska i masovnosti protesta u datom trenutku?
Jelena: Tako je. Do pre par nedelja su bili raspoloženi za razgovor, sad opet nisu, iako nije ispunjeno ni trideset posto onog što smo mi tražili.
- Pošto u institucijama ne nalazite na razumevanje, šta bi građani mogli da urade da podrže socijalne radnike?
Jelena Mirković: Kada su tokom štrajka prosvetnih radnika roditelji podržali svoju decu i nastavnike, država im je pretila Centrom za socijalni rad koji će navodno „preduzeti mere“ i oduzeti im decu, što naravno nije tačno. Te kampanje protiv nas po tabloidima i nekim televizijama, one se dešavaju i drugima, tako se ljudi degradiraju i njihov autoritet se unižava. Najlakše je da opet mi budemo krivi – nije kriva država, nego je kriv Centar za socijalni rad. Zato bih zamolila građane i građanke da ne gledaju i ne čitaju tabloide, već da se uvek obrate nama da saznaju šta zapravo radimo.
Jelica Marić Dević: Pošto nas često percipiraju kao neke policajce bez pištolja – doći će socijalni radnik pa će ti uzeti decu – meni je važno da ljudi budu informisani o tome šta sistem socijalne zaštite podrazumeva, i iznad svega da razumeju da smo mi na istom zadatku, da nismo suprotstavljene strane. Jedino što još mogu da kažem jeste – vidimo se na ulici!
