Setim se ja tebe često, klinac - Liceulice

Setim se ja tebe često, klinac

Autor: Dejan Cukić

Foto: Sara Ristić

Svi se povremeno setimo sebe iz srednjoškolskih dana, pitajući se koliko je od te nekadašnje mlade osobe i dalje prisutno u nama, jesmo li imalo pametniji, da li bismo nešto promenili da možemo da se vratimo u vremenu. Za novogodišnji broj našeg magazina, jedan takav razgovor odraslog i šesnaestogodišnjeg „ja” zabeležio je muzičar, rok novinar i prevodilac Dejan Cukić.

  • Zdravo klinac!
  • Koji si sad pa ti?
  • Ja sam ti sa šezdeset jednom godinom.
  • Jooj, al’ ću biti ružan.
  • Uuuuu, a sad si mnogo lep s tim aknama. Imaš li ti ogledalo u kući?
  • Imam mnogo ogledala, ali nemam kuću.
  • Ha! Vidim još čitaš Alan Forda. Dobro je to.
  • Čitam ja i Hesea!
  • Kao i većina šesnaestogodišnjaka tvog vremena. Vrati mu se kasnije, bolje ćeš ga razumeti.
  • Pa ti mi ne deluješ mnogo pametnije sada.
  • Verovatno i nisam. Nego, kako je u tom bendu sa ortacima?
  • Odlično. Pravimo sve bolje stvari.
  • Vidiš… za godinu dana ćeš ih ispaliti i preći u profi grupu – Tilt.
  • U Tilt! Uaaauuu!
  • Počećeš da zarađuješ, uletećeš u starije društvo i osetićeš se sa sedamnaest godina kao da već imaš dvadeset dve.
  • Divno! Šta je tu loše?
  • Ništa loše za tebe. Problem je što se ja još uvek osećam kao da imam dvadeset dve… osim što me svašta povremeno boli. Ali u ovim godinama, ako se ujutru probudiš a ništa te ne boli, to znači da si mrtav.
  • Jutros te verovatno nije mnogo bolelo kad si se mene setio.
  • Setim se ja tebe često. Pre nekoliko godina, u garderobi Doma sindikata sedeo sam sa Džoan Baez i učio je da na srpskom otpeva „Ima neka tajna veza“… Kada sam kod kuće shvatio šta mi se upravo dogodilo, prvo sam pomislio: „Kako ovo da ispričam šesnaestogodišnjem sebi?“
  • Džoan Baez!? Ona Džoan Baez!? Dilanova ženska? Znamo li još nekoga?
  • Mnoge ćeš upoznati. Neki ljudi čije su ti slike sada po sveskama postaće ti prijatelji, a poneki i saradnici.
  • Čekaj… to znači da se još uvek bavimo muzikom?
  • Čitav život. Bolje bi ti bilo da si u muzičkoj školi učio klavir, a ne violinu… ali sad je već kasno da to ispravljamo.
  • Onda nije ni trebalo da napuštam muzičku školu i treniram košarku.
  • .. možda… ali sport ti je dao nešto drugo bez čega bi teško opstao… još uvek ne znam šta bi tu bilo pametnije.
  • .. kad završim gimnaziju, ne moram ni da upisujem fakultet?
  • Upiši ga ipak. Važno je steći obrazovanje. Radićeš i neke druge stvari vezane za muziku… a i zbog roditelja…
  • Njih bi to prilično razočaralo.
  • Mada, čekaju te čudna vremena. Doći će dani kada će tvoji ortaci sa završenim fakultetima raditi za plate od kojih ne mogu ni rezervoar da napune benzinom, pa će mnogi bežati u inostranstvo. Jednog dana, kad budeš ogorčeno pljuvao po vlastima mama će čak izgovoriti nepojmljivo: „Šta se ti buniš! Šta misliš da si završio fakultet kô ovi tvoji nesrećni prijatelji.“ Srećom, i to je prošlo. Sada je opet važno imati fakultet. Naročito ako ga zaista pošteno završiš, a ne preko veze.
  • Znači, u budućnosti sme glasno da se priča protiv vlasti?
  • Dobili smo demokratiju… u stvari, dobili smo izbore i mogućnost da naglas kukamo. Demokratiju još nismo shvatili.
  • Kako to?
  • „Demokratija“ znači „vlast naroda“. Realno, državu i poseduju njeni građani, koji je finansiraju kroz poreze, doprinose i dažbine ugrađene u svaki proizvod. Ali ovde su izbori i dalje otimanje oko vlasti umesto da postanu konkurs za posao. Dobro plaćen posao, ali koji podrazumeva i odgovornost.
  • Šta se ti mešaš u politiku? Zar nismo još uvek samo glupi rokenrol pevač?
  • Ne mešam se, nikako! Ipak, promišljam politiku, kao i svaki čovek. Još je Platon definisao čoveka kao „političko biće“. To si valjda već čitao negde… a ni rokenrol nije baš tako glupavo bezazlena stvar kao što smo mislili. To kapiram tek sada kad je potpuno skrajnut na margine života. Fenomen rokenrola predstavljao je simbol spajanja različitosti: „crne“ i „bele“ muzike, američke brzine i evropske tradicije, opojnih zvukova iz raznih egzotičnih krajeva planete… na kraju i, možda najvažnije, ukidanje granica između „elitne“ i „masovne“ kulture. Sada je sve ponovo učaureno. Elitizam je jalov, a pop kultura banalizovana do retardiranosti. Zavladala je opšta kultura sukoba u kojoj rokenrol svojom univerzalnošću previše smeta.
  • .. dobro… izgubio si me još kod Platona… nego… hteo bih da te pitam nešto… ovaj… khm…
  • Ženske? Hahahaha, naravno da te to najviše zanima! Ne brini, biće ih mnogo.
  • Jes!!!
  • Možda i više nego što je trebalo, ali pronaći ćeš i onu pravu i jedinu. Tačnije, naći će ona tebe, jer žene uvek biraju. Bilo kako bilo, to je najvažnija stvar koja te čeka u životu. Sve ostalo je lakše kad nađeš pravu ljubav.
  • Mnogo priče, ali još nisam čuo neki konkretan savet.
  • Nisam ni došao da ti dajem savete. Kao prvo, čim se okrenem, pomislićeš da si ovo sanjao. Kao drugo, ako bih te savetovao da nešto promeniš i ispraviš neku glupost koju sam napravio, a ti me poslušaš, to više ne bih bio ja. Mada… male su šanse da ćeš ti ikada poslušati savet starijeg… To je treće.
  • Ajd zdravo. Možda ću te opet sanjati.
  • Ja tebe sanjam često. Samo guraj, klinac!