Republika Srbija potpisnica je Konvencije Ujedinjenih nacija o pravima osoba sa invaliditetom, koja garantuje da su osobe sa vidljivim, ali i nevidljivim invaliditetom, zaštićene od bilo kog oblika diskriminacije i da uživaju sva prava, uključujući i pravo na kvalitetnu, besplatnu i pristupačnu zdravstvenu zaštitu. Ipak, žene sa invaliditetom su u praksi izložene višestrukoj diskriminaciji i suočavaju se sa raznim vidovima rodno zasnovanog nasilja, kao i sa brojnim preprekama u ostvarivanju svojih prava u domenu reproduktivnog i seksualnog zdravlja. One su skoro pa nevidljive u javnom životu, pa samim tim i prepreke sa kojima se susreću ostaju većinski nevidljive za javnost. Praktikantkinja u magazinu Liceulice, Ana Stanković o ovoj specifičnoj problematici razgovarala je sa Milesom Milinković, predsednicom Kreativno afirmativne organizacije Parnas, i sa Veronikom Mitro, urednicom Portala o invalidnosti.
Konvencija Ujedinjenih nacija reproduktivna prava definiše kao „osnovna prava svih parova i pojedinaca da slobodno i odgovorno odlučuju o broju, rasporedu i vremenu rođenja svoje dece, da imaju informacije i sredstva da to mogu stvarno da sprovedu, kao i pravo da održe najviši standard seksualnog i reproduktivnog zdravlja”. Ženama sa invaliditetom često ipak nisu pristupačne zdravstvene usluge u prevenciji i zaštiti njihovog reproduktivnog zdravlja iz različitih razloga. Izveštaj Pokrajinskog zaštitnika građana – ombudsmana, kao glavne razloge ističe institucionalne i arhitektonske barijere (neprilagođen prilaz zgradama zdravstvene zaštite, nepristupačni toaleti, liftovi, nepostojanje hidrauličnih ginekoloških stolova), ali i socijalni, ekonomski i drugi faktori posredovani socijalnom isključenošću i diskriminacijom. Neke žene sa invaliditetom nailaze na problem jer im nisu dostupne informacije o mogućnosti ginekoloških pregleda ili zato što ove informacije nisu obezbeđene u pristupačnim formatima (Brajevo pismo, sms servisi, audio informacije, različiti prilagođeni informativni materijali).
Dostupnost i pristupačnost ginekoloških usluga otežana je za žene sa invaliditetom…
usled nepostojanja odgovarajućih kapaciteta i/ili prilagođenosti zdravstvenih ustanova i nedovoljne obučenosti doktora i medicinskog osoblja za rad sa osobama sa invaliditetom, zbog čega se često dešava da pacijentkinje dugo traže adekvatnu instituciju. Edukovanost i senzibilisanost zdravstvenih radnika o invaliditetu i radu sa ženama sa invaliditetom u velikoj meri određuje njihova iskustva pri korišćenju zdravstvenih usluga. Izveštaj ističe kako žene sa invaliditetom navode različita negativna iskustva, nastala uglavnom zbog predrasuda i nerazumevanja, kao što su neprimereno ophođenje pomoćnog medicinskog osoblja, nepostojanje podrške pri kretanju i odbijanje doktora da se lično obrati osobi sa invaliditetom, već se komunikacija vodi „preko” pratioca/asistenta.
Mnoge žene sa invaliditetom odlazak kod ginekologa opisuju kao ponižavajuće i frustrirajuće iskustvo, ne osećaju se dovoljno poštovano ili kao da im mesto nije tu. Ovakva neprijatna iskustva ih obeshrabre i odvrate od toga da redovno dolaze na preglede. Kada zatrudne, žene sa invaliditetom se često susreću sa negativnim reakcijama okoline ali i medicinskog osoblja, i suočavaju se sa stavom da su nekompetentne da odlučuju o sopstvenoj trudnoći. Akušersko nasilje je sveprisutan problem, i ovaj vid nasilja postaje jos suroviji kada su u pitanju žene sa invaliditetom. Njihove trudnoće se često tretiraju kao poniženje i greška, i ne pruža im se adekvatna podrška i nega.
Organizacija za podršku ženama sa invaliditetom „Iz Kruga –Vojvodina” već duži niz godina radi na poboljšanju nabrojanih problema. Veronika Mitro, programska menadžerka organizacije i urednica Portala o invalidnosti, objašnjava za Liceulice koja su to tri osnovna koraka ka promeni u sistemu zdravstvene zaštite koja bi ženama sa invaliditetom omogućila dostojanstven život. „Kao prvo, neophodno je da svi zaposleni u sistemu zdravstvene zaštite razviju senzibilitet za rad sa ženama sa različitim vrstama invaliditeta, osveste svoje predrasude i rade na prevazilaženju istih. Drugi preduslov jeste da se sve ustanove u sistemu zdravstvene zaštite u Republici Srbiji učine arhitektonski pristupačnim i da se obezbedi pristupačan prevoz do njih iz svakog i najmanjeg lokaliteta naše države. I treći preduslov je da sve postojeće usluge u sistemu zdravstvene zaštite budu arhitektonski, komunikacijski i informacijski pristupačne.”
Kada je reč o seksualnom zdravlju, Svetska zdravstvena organizacije definiše ga kao pozitivan pristup seksualnosti i seksualnim odnosima, mogućnost uživanja i bezbednog seksualnog iskustva, bez prinude, diskriminacije i nasilja. Žene sa invaliditetom, s druge strane, susreću se sa predrasudama da njihov invaliditet automatski briše njihove potrebe za ljubavlju, seksualnim zadovoljstvom i osnivanjem porodice. „U osnovi ovog problema leži patrijarhat koji nameće ženama uloge domaćice, sluškinje, majke, večite rađalice i one koja većinski sama brine o deci, svojim roditeljima, partnerovim roditeljima, celoj familiji… S obzirom na to da se telo sa invaliditetom poima kao nemoćno – žena sa invaliditetom, kako se misli, ne može da ispuni sve ove rodne, patrijarhatom nametnute uloge. Međutim, moram priznati, meni se čini da kako uticaj patrijarhata ipak pomalo slabi. To se ogleda i u tome da sve više devojaka i žena sa invaliditetom viđam upravo u partnerskim i porodičnim ulogama”, ističe Milesa Milinković, teoretičarka feminističke teorije invalidnosti, aktivistkinja i predsednica Kreativno afirmativne organizacije Parnas.
Još jedan česti stereotip sa kojim se susreću žene sa invaliditetom jeste da su aseksualne
Mnoga istraživanja pokazuju da su žene sa invaliditetom podjednako seksualno aktivne kao žene bez invaliditeta i da iskazuju pun spektar seksualnih želja, identiteta i praksi. Zato što se pretpostavlja da su aseksualne, žene sa invaliditetom se takođe često smatraju sterilnim ili nesposobnim za reprodukciju. S druge strane, i suprotan stereotip je takođe čest, te se veruje da su žene sa invaliditetom, a posebno one sa intelektualnim ili psihosocijalnim smetnjama, hiperseksualne i imaju nekontrolisani libido kojim mogu ugroziti sebe ili druge.
Ovakva gledišta često dovode do uskraćivanja obrazovanja ili informacija o seksualnosti i reprodukciji u cilju odvraćanja ili kontrolisanja seksualnog ponašanja koje se smatra neprikladnim. Odrasli nisu sigurni kako da pristupe temi seksualnosti u razgovoru sa devojčicama sa različitim vrstama invaliditeta, pa se ta tema često u potpunosti izbegava. Žene u rezidencijalnim ustanovama višestruko su obespravljene, naročito uskraćivanjem prava na samostalne odluke i izbore.
Žena sa invaliditetom kroz ceo život doživljava da se njen kompleksan identitet redukuje na dijagnozu. U slučaju da je njen/a partner/ka osoba bez invaliditeta, često se čuju komentari da ta osoba podnosi žrtvu ostajući u toj vezi. Mnoge žene razvijaju i negativan odnos prema svom telu zbog konstantnih poruka okoline da to telo manje vredi, a da seksualno zadovoljstvo treba da bude dostupno samo onima koji ga zaslužuju. Konstantna izloženost ovakvoj diskriminaciji može dovesti do toga da i one same potisnu svoju seksualnost.
„Takođe, predrasude o mogućnostima žena sa invaliditetom dovode do stalnih preispitivanja okoline da li je ta osoba dovoljno dobra kao partnerka”, nastavlja Milinković, „što dalje vodi ka izvesnim pritiscima koje partner/ka osobe sa invaliditetom trpi. Zaključak je da moramo, nažalost, još puno akcija svi zajedno da sprovodimo kako bismo omogućili svakoj osobi da uvažava svoje pravo na seks, ljubav, partnerstvo i porodicu.”
U medijskom prostoru su i dalje sveprisutni negativni prikazi i diskriminatorni jezik
Prema rečima Veronike Mitro, o seksualnim i reproduktivnim pravima žena sa invaliditetom i rodno zasnovanom nasilju danas se nedovoljno govori u medijima. „A, nažalost, i ta minimalna medijska pažnja koja se poklanja ovoj temi, često prenosi stereotipe i predrasude o seksualnosti, partnerstvu i roditeljstvu žena sa invaliditetom, kao i iskrivljenu sliku o rodno zasnovanom nasilju koje doživljavaju tokom čitavog životnog ciklusa”, kaže naša sagovornica.
I Milesa Milinković se slaže kako nedovoljna podrška okoline i izostanak pravilne reprezentacije u velikoj meri utiču na formiranje identiteta i samopouzdanja kod devojčica. „Skloni smo kao ljudi da usvojimo mišljenja okoline i da o sebi mislimo ono što drugi misle o nama. Za devojčice sa invaliditetom je izuzetno teško da se izbore sa zahtevima društva.
S jedne strane, postoje ti ideali zamišljene telesne lepote, koje devojčice sa invaliditetom ne mogu da dostignu i naravno da se (kao i kod devojčica bez invaliditeta) stvara pritisak i u velikoj meri utiče na samopouzdanje. Takođe, moramo imati u vidu da devojčice i devojke sa invaliditetom možda nemaju jednake prilike za socijalizaciju, vršnjačke kontakte i slično (zbog arhitektonskih, komunikacijskih barijera, izopštenosti, predrasuda, siromaštva..).” Naša sagovornica ističe i kako mnoge žene sa invaliditetom zbog ovakvog tretmana društva dugo i ne osveste svoj identitet, a samim tim ni svoju dvostruku tj. višestruku diskriminisanost.
Gde se onda možemo uputiti ako smo u potrazi za reprezentacijom bez stereotipa? Međunarodni filmski festival na temu invalidnosti „Uhvati film” primer je dobre prakse, i potpuno je jedinstven u regionu. Svake godine na festivalu se prikaže preko trideset kratkometražnih filmova o invalidnosti, iz svih krajeva sveta, a zajedničko im je da imaju moć da ruše stereotipe i predrasude, pružajući drugačiji pogled na svet. „Već godinama unazad se trudimo da kroz filmove i tribine otvaramo teme o kojima se ne govori puno u javnim prostorima. Seksualnost je jedna od tih tema, ali mi kad kažemo seksualnost ne mislimo samo na heteroseksualnost jer smo svesni da među osobama sa invaliditetom ima i onih koje su LGBTI+. Stoga promovišemo pravo svake osobe na seksualnost, ljubav, partnerstvo i razbijamo predrasude i stereotipe. Takođe, jedan od aspekata na koje ukazujemo je i reproduktivno zdravlje, kao i pravo na (informisan) izbor. Ne manje bitna a povezana tema je seksualno nasilje nad ženama sa invaliditetom”, pojašnjava direktorka pomenutog festivala.
Publika je takođe imala priliku u oktobru da poseti četrnaesto izdanje Beogradskog internacionalnog festivala dokumentarnog filma o osobama sa invaliditetom – „Bosifest”, pod sloganom „Ispod površine!”. Odličnu reprezentaciju žena sa invaliditetom nam pruža i „Per.Art”, novosadska umetnička organizacija koja se bavi izvođačkom umetnošću i inkluzijom u kulturi, kao i Grupa „Hajde da…”, koja ima dugogodišnje iskustvo rada sa osobama sa invaliditetom na stvaranju pozorišnih predstava i filmova.
Iako se pojavljuje sve više primera pozitivne reprezentacije, u medijskom prostoru su i dalje sveprisutni negativni prikazi i diskriminatorni jezik. Reprezentacija nije magičan lek protiv diskriminacije ako nije praćena sistemskim i društvenim promenama, ali mediji i dalje imaju ogromnu moć da utiču na stavove ljudi, i tu moć moraju odgovorno koristiti. Ako se žene sa invaliditetom prikazuju samo kada je tema invaliditet, a sklanjati u stranu kada se prikazuje majčinstvo, seksualnost i ljubav, time se indirektno šalje poruka da im te uloge ne pripadaju.
tekst: Ana Stanković
fotografija: Gleb Garanich
