Iako je deo Liceulice zajednice tek tri meseca, Radmila Slavujević odmah se uklopila među novosadske kolege, i kaže da joj prodaja odlično ide – pomaže joj da živi pristojno, a uživa i u prilici da upozna nove ljude. Već je imala priliku da se oproba u raznim poslovima, od kuvarice do bankarske službenice, a sada je najčešće možete sresti u Novom naselju i ispred Promenade.
Rođena sam u Šidu, a u Novi Sad sam došla kada mi je sin upisao fakultet. Tamo je bila loša situacija, nije bilo posla, pa sam sa njim prešla ovde i zaposlila se. Bili smo podstanari tokom njegovog studiranja. Kada je završio fakultet, zaposlio se, oženio i preselio u Beograd. Tamo je zasnovao porodicu tako da sada, pored njega, imam dva unuka i snajku.
Čovek uvek mora da se prilagodi
Nakon gimnazije sam završila ekonomiju turizma, ali se, nažalost, time nisam nikada bavila. Živela sam u Vukovaru osam godina, gde sam dobila posao u banci kao blagajnica u šalterskoj službi. Tamo sam radila do rata 1991. godine. U međuvremenu se svašta izdešavalo, i muž je ostao tamo, a sin i ja smo se vratili u Srbiju. Kao samohrana majka sam radila sve što mi je palo pod ruku. Čovek uvek mora da se prilagodi. Ne možemo živeti od uspomena i nečega što bi želeo da imaš a ne možeš. Morala sam da nastavim dalje. Teško je bilo vreme, dete je bilo malo, ali brzo sam se navikla na novi život ovde jer je on bio pored mene. Mi smo bili podrška i sigurnost jedno drugom. Posle sam radila razne poslove: u kuhinji, prodavnici, na roštilju, jedino još na pijaci nisam radila. Zbog tih okolnosti imam malo radnog staža pa samim tim i malu penziju.
Za Liceulice sam saznala preko poznanice Ružice koja me je i dovela na prvi sastanak. Zvali su me i ranije, ali sam vremenom malo više razmislila o tome, odlučila da se oprobam i vidim kako će ići. Meni je to bilo nešto potpuno novo tako da me ne iznenađuje kada me ljudi pitaju šta ja to prodajem i o čemu se radi. Ako je neko zainteresovan, ja mu dam novine da prelista, bez obaveze da ih kupi. Svi imamo neka pređašnja iskustva i sposobnosti koje nam pomažu u prodaji, ali ona zavisi i od okolnosti koje nisu do nas. Najbitnije je da smo mi sami zadovoljni.
Motiv da krenem da radim je bio prvenstveno materijalan
Želela sam sebi da obezbedim neki dodatan prihod jer su izdaci veliki, a uz to dosta novca ode i na lekove. Sada sam zadovoljna time što sa sigurnošću mogu da platim sve što mi je neophodno za pristojan život. Od ovog posla može lepo da se zaradi, pogotovo sada dok je još uvek lepo vreme i ima ljudi na ulici. Na Novom naselju prodajem u kafiću Zbir i Restoranu kod Brke. Pored toga, radim ispred Promenade i u centru ako neko od kolega čiji je to reon taj dan ne radi. Narod se dosta promenio od kada sam poslednji put radila. Sada ima puno i stranaca. Ja sam učila ruski i francuski, a Rusi često kupuju od mene i uvek im lepo kažem: Spasibo, što ih prijatno iznenadi.
Zbog poslova koje sam ranije radila, volim druženje i kontakt sa ljudima. Prodaja mi zato dobro dođe jer donosi upoznavanje novih ljudi. Iako ne radim dugo, imam već nekih stalnih kupaca. Drago mi je kad ih vidim iz meseca u mesec, a i njima je drago kada vide mene.
Ja svakome priđem srdačno s osmehom i ponudim magazin. Otvorena sam i direktna sa ljudima, ali nisam gruba, tako da mislim da je to razlog mog uspeha. Trudim se, iako mi zdravstveno stanje nekad ne dozvoljava jer imam problema sa kukom. Radim koliko mogu, a kada se umorim, odem kući pa izađem malo kasnije. Prija mi ta fizička aktivnost jer nije lepo biti zatvoren u četiri zida, ja sam uvek volela dinamiku.
Kako da čovek bude srećan bez ljubavi i razumevanja
Imam u zgradi dve komšinice sa kojima volim da popijem kafu, kada već ne možemo nešto drugo. Idem kad god mogu u Beograd kod dece i unuka, a ništa mi više i ne treba od toga. Bude mi uvek jako lepo kad odem, i to je za mene velika radost. Kad smo mladi, žurimo sve da ostvarimo i postignemo, a kad se ostari, onda čovek vidi koliko nam je malo potrebno da budemo zadovoljni. Danas je vreme borbe za novac, biznis, prestiž, zbog čega se ljudi okrenu sami sebi i misle da im niko ne treba. A kako da čovek bude srećan bez ljubavi i razumevanja?
Od same penzije ne može da se priušti pristojan život, a kamoli karta za pozorište ili neki drugi kulturni događaj. Ova dodatna zarada mi pomaže u tome da češće viđam decu, ali neki luksuz mi nije ostvariv. Možda će biti vremenom. Studirala sam ekonomiju turizma da bih putovala, ali nisam uspela da ispunim tu želju jer je uvek bilo najbitnije da dete ima sve. Iako bih volela da putujem, za to je potrebno mnogo novca. Ako me zdravlje posluži, volela bih što duže da ostanem u ovom poslu jer imam dobru volju i borkinja sam.
razgovarala: Marina Nenadović
fotografija: Marko Miličević
