Obrazovni sistem je počeo da se urušava mnogo pre pada nadstrešnice, a prosvetni radnici su i radnice godinama upozoravali na probleme koji se gomilaju, od degradacije profesije i loših radnih uslova, preko nasilja u školama, do neadekvatnih kurikuluma. O prosvetarskoj borbi, građenju boljeg društva, solidarnosti sa studentima, odnosu nastavnika i roditelja, pritiscima i podršci razgovarali smo sa Anom Dimitrijević, predsednicom Foruma beogradskih gimnazija i profesorkom engleskog jezika u Devetoj beogradskoj gimnaziji.
- Kako izgleda prosvetarska borba u prethodnih nekoliko godina, i za šta se to prosvetari bore?
U javnosti postoji predrasuda da se mi borimo samo za plate, ali to je samo jedna u nizu stvari koje u našem sistemu ne valjaju. Činjenica je da se mi borimo za svoje dostojanstvo. Već dugi niz godina kad kažete da radite u školi upute vam tugaljiv pogled. Kažu ljudi – ja to nikad ne bih mogao da radim. Istina je da većina nas obožava svoj posao, i ne bismo ga ovolike godine u ovakvim uslovima ni radili da ga ne volimo. Radimo nešto plemenito i važno, ali uvek stoji ta gorčina da smo potcenjeni, i materijalno i u svakom drugom smislu.
Pre pada nadstrešnice desili su se mnogi incidenti s nasiljem u školama, od međuvršnjačkog nasilja i nasilja učenika i roditelja nad prosvetnim radnicima, do Ribnikara. To je našu borbu stavilo u fokus, javlja se svest u javnosti da mi imamo i neke druge probleme osim tog da nam plata nije čak ni na nivou prosečne zarade. Ukazivali smo i na preveliki broj učenika po odeljenju, na preopterećenost učenika, na to što je u fokusu ocena, a ne znanje. Jedino što država nudi kao rešenje za te probleme jeste kazna, nikad preventiva. Međutim, neophodno je da od vrtića, pa sve do fakulteta, radimo na tome da kod dece razvijamo empatiju i vrednosni sistem poželjan za jedno zdravo društvo.
Reprezentativni sindikati su s vladom ispregovarali neke od naših zahteva, što je rezultiralo potpisivanjem Protokola 2023. godine, koji je trebalo da stupi na snagu ovog januara i, pored izjednačavanja plate s republičkim prosekom, donese i promene zakona u vezi s nasiljem u školama i druge odredbe koje definišu naša prava. Međutim, to se nije desilo. Ministarstvo je stavilo potpis na to, a onda su rekli „izvinite, ali mi ipak za to nemamo para“, misleći da ćemo mi nastaviti da gunđamo, ali da ćemo to progutati. Tada gnev postaje ogroman, jer znamo za šta se sve u ovoj državi daje novac. Izdvajaju se sredstva za kojekakve nacionalne stadione, EXPO, svetleće fontane koje sviraju i pevaju, ali za nas nekako novca nikad nema.
- Krajem godine, tokom niza štrajkova u prosveti, dešava se 1. novembar. Kako se vaša borba menja nakon pada nadstrešnice?
Nadstrešnica pada i usmrćuje ljude u Novom Sadu u trenutku kad mi stojimo ispred zgrade vlade, tokom jednog od najvećih prosvetarskih protesta u Beogradu. Već smo mesecima bili u različitim oblicima obustave rada i štrajkova, a onda se dogode studenti. Inicijalno nas to šokira, jer su to naši bivši učenici, deca za koju biste mogli da se zakunete da ih apsolutno ništa ne zanima osim da završe školu i odu u inostranstvo u neki bolji život. Kasnije smo shvatili da ih ipak jesmo nečemu naučili. Pokazali su nam da kritički razmišljaju i stiču celoživotno znanje, da umeju ljudski da odreaguju na nepravdu, i to je učinilo da i mi stupimo u potpunu obustavu.
U međuvremenu su reprezentativni sindikati, koji već duže popuštaju vladi i dozvoljavaju da nas zavlače, potpisali prilično sraman posebni kolektivni ugovor. Njime je definisano da članovi sindikata budu u boljoj poziciji u odnosu na ostale radnike, što je nedopustivo. Ja sam sindikalista, ali to ne znači da se slažem da diskriminišem svoju koleginicu s kojom svaki dan radim i pijem kafu. Forum beogradskih gimnazija se ograđuje od te odluke i napušta reprezentativni sindikat, s punom svešću da gubimo privilegije koje s tim dolaze. Donosimo odluku da stupamo u potpunu obustavu nastave i pridružujemo se studentskim zahtevima. Naravno, mi vazda imamo svoje zahteve, ali svi oni padaju u drugi plan, jer kad bi se ispunili studentski, koji podrazumevaju funkcionisanje institucija, mi bismo mnoge naše probleme rešili. Pridružuju nam se mnogobrojne kolege koje nisu članovi sindikata, i tako beogradske gimnazije stoje već skoro deset nedelja.
- Kako izgleda odnos nastavnika i roditelja u trenutnoj situaciji u zemlji?
Mislim da niko u ovom društvu nije verovao da mi zapravo imamo i dostojanstvo i integritet, koji nam je osporavan godinama, jer smo mi ti koji večito kukaju da im treba veća plata i da rade u lošim uslovima.
Sad smo rekli dosta, i veliki broj nas je odlučio da, uprkos svim rizicima, obustavi nastavu. Ovaj vid borbe nije definisan zakonom, i mi smo zapravo – građanski neposlušni. Ne obustavljamo rad, već samo jedan njegov deo. Dolazimo svaki dan na posao, tamo smo i duže nego kad imamo nastavu. Imamo i aktivnosti sa decom, ali ih ne beležimo. Kada smo ušli u ovo, znali smo do čega će doći. Počelo je pretnjama otkazima, a sada nam je i protivzakonito oduzeta zarada. U svemu tome se među roditeljima i drugim građanima razvilo poštovanje i divljenje prema tome što radimo, rizikujući sve jer želimo da živimo u boljem društvu. Kao ni studenti, mi ne tražimo bolje društvo samo za sebe, već i za te roditelje, njihovu decu, naše komšije i sve ostale.
Ova situacija je promenila naš odnos s roditeljima, jer sada više ne pričamo o ocenama i disciplini, već o tome kako da zajedničkim snagama društvo učinimo boljim i pružimo deci podršku. Moramo zajedno da radimo na tome da deca izađu iz škole zadovoljna, srećna, obrazovana i da znaju šta su prave vrednosti. Možda sam ja preveliki idealista, ali ovo što se dešava pokazalo je da je to moguće.
- Pritisci, zastrašivanje i pretnje prosvetnim radnicima traju već mesecima. Kako je osetiti ih na vlastitoj koži, i kako se nosite s tim?
Činjenica je da nije prijatno. Zastrašivanje rezultira time da počinjete da se okrećete kad idete sami ulicom. Bilo je tu i bušenja guma univerzitetskim profesorima, jednom kolegi su odšrafili točkove, pa pozivi sa anonimnih brojeva, razvlačenje po tabloidima i mrežama, razne optužbe. Neke komšije počinju da vas gledaju popreko, ne znajući da odvoje to od realnosti, jer živimo u zemlji u kakvoj živimo. Ja sam optužena da sa svojim suprugom rušim ustavni poredak i obrazovni sistem u Srbiji jer sam predsednik sindikata i jer javno podržavam studente. Mi uvek imamo mogućnost da tužimo, i tužićemo, ali nije stvar u tome, šteta je već učinjena.
Pritisci ne utiču samo na nas već i na naše porodice. Vrlo je neprijatno kad neko stalno ponavlja da smo neradnici, da koristimo i instruišemo decu. Sto puta izgovorena laž postaje istina. Koliko god nastojite da se ne opterećujete tim groznim neistinama, one vam ostaju negde u potiljku, u želucu. To je jedna neverovatna vrsta stresa, jer ovo već dosta dugo traje. Činjenica je i da smo mi sve vreme, pored studenata, sami. Da, digli su se advokati na nešto više od mesec dana, i za to im svaka čast, ali oni su u potpuno drugačijoj poziciji.
Na koji način bi drugi delovi društva mogli da se uključe i podrže prosvetare?
Neki su to već učinili, prikupljanjem i pružanjem materijalne pomoći. Mi to cenimo i zahvalni smo svakom ko je pomogao. Ne mislim da je sramota to prihvatiti. Ipak, neke kolege kažu da time ljudi peru savest jer žive svoje normalne živote, dok mi rizikujemo sve. Ja mogu da razumem da neko to pomisli, ali mi ipak živimo u kapitalizmu i mnogi ljudi rade u privatnim firmama. Ako su oni zadovoljni svojim poslodavcima, svojim platama, zbog čega bi obustavljali rad?
Nama je država poslodavac, i mi se protiv svog poslodavca bunimo. Pomoć očekujemo od drugih ljudi kojima je država poslodavac. Suština je da sistem stane. Sistem obrazovanja trenutno ne stoji, ali štuca. Zaustavili smo ga da bismo pokazali da nešto mora da se promeni. Država je poslodavac i EPS-u, Vodovodu, GSP-u, Kolubari, Pošti. Kada bi svi oni stali, država bi bila primorana da nešto preduzme. Dokle god ovaj sistem radi, prosveta je, nažalost, samo jedan kamičak u cipeli, i da je ovoj vlasti bitna, zahtevi bi odavno bili ispunjeni.
Mi već deset nedelja stojimo, a studenti još duže. Svi nam apludiraju, govore da smo heroji i nosioci promena. To je divno, ali prosveta je umorna, dugo smo sami, iscrpljeni smo, trpimo pritiske… Preuzmite štafetu, odmenite nas malo.
- Šta je ono što vas drži da ostanete pri svojoj borbi?
Imam utisak da od najnižih do najviših organa vlasti u prosveti padaju samo autogolovi, a to dodatno potpiruje naš bunt. Mi kad imamo učenika koji pravi problem, najgore što možemo da uradimo jeste da idemo đonom. Morate pokušati da razumete šta on takvim ponašanjem želi da postigne. Kao pedagog, morate da proniknete u to zašto je vaš učenik nezadovoljan. Prosvetarima je kap prelila čašu, i mi smo sada taj učenik koji pravi probleme, a vlast ih ne prepoznaje i ne pristupa njihovom rešavanju.
Drži nas entuzijazam zbog svega što su studenti učinili. Ljudi su počeli da se oslobađaju straha, a kada se to konačno desi, moći ćemo da se izborimo i za to bolje društvo, koje nam je svima cilj. Da se sutra svi zahtevi ispune, neće nam odmah biti bolje, neće još dugo, ali važno je da znamo da smo započeli taj proces isceljenja. Svi ćemo biti spremni da u tome učestvujemo jer su nas studenti naučili da svako mora dati svoj doprinos, ako želimo bolje društvo. Ne možemo sedeti kod kuće skrštenih ruku. Kao kad vam se pokvari lift u zgradi – neko mora da pozove majstora i neko mora da popravi taj lift.
Razgovor vodila Anja Anđušić
Fotografije: privatna arhiva, Gavrilo Andrić
