Razgovor vodila: Bojana Tamindžija
Foto: mc.rs
Radništvo i radna prava postaju tema mejnstrim političkih aktera – a i tada tek uzgredno i površno – uglavnom onda kada se u predizbornim govorima daju velika i prazna obećanja. O tome zašto bi ova pitanja morala neizostavano biti ključni deo politike koja bi sistematski unosila promene u naše društvo, čitajte u intervjuu sa Zoranom Stojiljkovićem, profesorom na Fakultetu političkih nauka i predsednikom Ujedinjenog granskog sidnikata „Nezavisnost”.
Koliko su sindikalna pitanja i goruća pitanja iz sveta rada zastupljena u političkim programima i kampanjama političkih stranaka i organizacija pred predsedničke i parlamentarne izbore koji nas očekuju 3. aprila?
Ono što zasad vidimo jeste licitiranje oko „nikad većih” i „istorijskih” postignuća vlasti, kao i oko broja opozicionih kolona i kandidata. Na delu je i kampanja satanizovanja političkih rivala u kojoj aktuelne vlasti imaju dugo iskustvo i višestruku medijsku prednost. Dosadašnja iskustva pokazuju da se, za razliku od izbornih manifesta punih obećavajućih fraza o dostojanstvenom radu i smanjivanju siromaštva i nejednakosti, odnosno važnoj ulozi sindikata i socijalnog dijaloga, praktični rezultati kreću u okviru maksime: probuđene nade – izneverena očekivanja.
Da li se egzistencijalno najvažnija pitanja za većinu radnog stanovništva u Srbiji –visina zarada, kršenje radnih prava, pristup sistemu socijalne zaštite i zdravstvenom sistemu, pitanje stanovanja, gradske i seoske infrastrukture itd. – pojavljuju kao važna za mejnstrim političke aktere samo u predizbornim kampanjama, a kasnije bivaju zaboravljena?
Obrazloženje mog saglasja s vašom konstatacijom o dubini jaza između izbornih obećanja i postizborne prakse zahteva čitavu studiju izbornih interesa i ponašanja, koja uključuje i analizu rasprodaje savesti i razmere političke korupcije i klijentelizma. Ovde ću se ograničiti samo na tri tvrdnje. Džordu Bernardu Šou pripada izreka da izbore dobija onaj ko u kampanji troši više i laže uverljivije. Svet rada i njegovi autonomni sindikalni i politički predstavnici su, decenijama već, strateški istisnuti iz političke i izborne arene, i zato, da parafraziram Ivana Krasteva, u Srbiji i na čitavom Balkanu u vreme izbora stranke i koalicije uđu u strasnu vezu sa većinski siromašnim biračima, a nakon izbora ulaze u brak s međunarodnim finansijskim organizacijama i njihovim lokalnim ispostavama.
Lek je u formulisanju sopstvene platforme i zahtevu da se data obećanja oroče, precizno kvantifikuju i garantuju kroz institucije socijalnog dijaloga. Primera radi, to bi za Ujedinjene granske sindikate Nezavisnost značilo da se do održivih visokih stopa razvoja dođe kroz pakt o razvoju i zapošljavanju. Praktično, izborni test čini spremnost izbornih aktera da garantuju da će odmah i sada minimalna i prosečna zarada dostići bar vrednost minimalne i prosečne potrošačke korpe. Put ka tome je, po mome sudu, i podizanje neoporezivog dela zarade do, recimo, medijalne zarade od 50.000, do koje idu zarade polovine zaposlenih. Na drugoj strani, na zarade dvostruko veće od prosečnih primenjivalo bi se progresivno oporezivanje.
Kako treba da izgleda stvarna alternativna ekonomska i socijalna politika koja bi donela boljitak radništvu u Srbiji?
Vreme u kom živimo urgentno traži novu, alternativnu ekonomsku i socijalnu politiku.
Nužna pretpostavka za to je obnovljeno poverenje da promene reprezentuju i vode oni koji nisu opterećeni prošlošću, i koji imaju i energije i znanja i prkosa i integriteta. Meni lično, pojava zeleno-leve koalicije „Moramo“ uliva uslovno poverenje, tipično za sve prethodno višestruko prevarene.
Analiza „predrevolucionarnih situacija“, pokazuje da prvo treba delegitimirati postojeći poredak i stvoriti sliku o mogućem, drugačijem svetu ili Srbiji kao okviru za poželjnu budućnost. Dakle, temeljne pretpostavke za promenu su, pod jedan, uverenje o postojanju realne alternative postojećem, o „Srbiji u kojoj bih želeo da živim”. Pod dva, kompetentni akteri kojima se može verovati. Pod tri, sopstveni aktivizam i stvorena solidarnost na delu.
Demokratija, dostojanstven rad i socijalno i ekološki održiv razvoj, bazirani na vrednostima slobode, jednakosti i socijalne pravičnosti i solidarnosti, predstavljaju vrednosti zbog kojih treba izaći iz zone komocije i ravnodušnosti. To su i temeljne vrednosti sindikata.
Platforma za dostojanstvo rada mora, kao neku vrstu identifikacione „lične“ karte, sadržati sledeće celine. Želimo dostojanstven, dakle ugovoren, bezbedan i na vreme i pristojno plaćen rad, a ne njegovu prekarnu karikaturu, dakle nestabilnu, neizvesnu, lišenu radnih, socijalnih i sindikalnih prava. Pristojan, čoveka dostojan život jeste i život lišen razvojno neproduktivnih, drastičnih nejednakosti. Bez besplatnog (ili bar visoko subvencionisanog) pristupa dobrom obrazovanju i zdravstvenim uslugama i prava na kulturu, sigurno nam sledi socijalna izopštenost i digitalno ropstvo. Najzad, bez međugeneracijske ekološke solidarnosti i odgovornosti, pitanje je kakvu ćemo planetu ostaviti svojim naslednicima.
Ključno društveno pitanje je, dakle, pitanje je li alternativa moguća – skup politika koje su efikasne ali i inkluzivne, odnosno ne proizvode još dublje društvene podele? Alternativna ekonomska i socijalna politika je pravednija i socijalno i ekološki održiva politika, s nekoruptivnim javnim nabavkama i investicijama, transparentnim budžetom, odgovornom državom i racionalno organizovanim, razvijenim javnim sektorom. Kada je o alternativnoj ekonomiji reč, mogle bi se izdvojiti tri osnovne poruke za Srbiju. Prvo, strane investicije mogu biti dopuna industrijskoj politici, ali nijedan uspešan model razvoja nije počivao na stranim investicijama kao strateškom opredeljenju. Drugo, koncept zaštite strateških grana danas sprovode sve velike razvijene ekonomije. Državno vlasništvo nije smetnja profesionalizaciji javnih preduzeća, niti bi evidentne slabosti u upravljanju trebalo da budu izgovor za prodaju. Treće, neophodno je preispitati regulativu koja podržava rast prekarne zaposlenosti – ugovora o delu, o privremenim i povremenim poslovima, agencijskom zapošljavanju, o stručnom osposobljavanju i stručnoj praksi preko studentskih ili omladinskih zadruga. Jači inspekcijski nadzor, izmene zakonskih rešenja i maksimiranje broja fleksibilnih ugovora predstavljaju potencijalna rešenja koja bi mogla da preokrenu sadašnji nepovoljan trend rasta prekarnosti. Socijalno-ekonomski savet pojavljuje se zato kao dobro pozicionirana i fleksibilna krovna struktura za upravljanje i sprovođenje budućom razvojnom strategijom
Svedoci smo da su ekološka pitanja i pokreti za zaštitu životne sredine prethodnih godina uspeli da mobilišu veliki broj građana i građanki na proteste. Kulminacija su svakako, zasad uspešni, protesti protiv Rio Tinta, a ove godine imaćemo i zelenu listu na izborima. Srbija u tom pogledu ne zaostaje za globalnim trendovima, gde je glavni fokus gotovo svih zelenih poltičkih aktera pravedna tranzicija. Kako vidite pravednu energetsku tranziciju u zemljama periferije i koji je nužan uslov da u budućnosti u Srbiji i na globalnom nivou svi poslovi budu zeleni i dostojanstveni?
I golim okom je vidljivo da je Srbija pretvorena u zemlju jeftine radne snage i prljavih tehnologija. Nema šansi za zelenu ekonomiju i održivi razvoj u državi u kojoj su voda, vazduh i zemljište zagađeni, odnosno tamo gde su izgubili status javnog dobra.
Upravo zato se zalažemo za dosledno i suštinsko sprovođenje Zelene agende za Balkan i Evropskog zelenog dogovora, odnosno posvećenosti cilju da do 2050. Evropa bude klimatski neutralan kontinent. Cena energetske tranzicije s fosilnih goriva na obnovljive izvore energije biće, međutim, izuzetno visoka i uključiće i gubitak brojnih radnih mesta.
Zato i podržavamo zeleno i solidarno preduzetništvo, zadrugarstvo i lokalne inicijative. Usvajanje principa cirkularne ekonomije i podrška privrednim delatnostima kao što su organska poljoprivreda, obnovljivi izvori energije, održivi turizam, adekvatno upravljanje otpadom i reciklaža mogu doneti Srbiji i na hiljade novih stabilnih radnih mesta. To je i način da se nužna energetska tranzicija učini održivom, a rekao bih i socijalno izdrživom.
Gde u tim procesima vidite ulogu sindikata?
Najkraće rečeno, mislim da se bazična saglasnost unutar sindikata može graditi na borbi za tri glavna međusobno povezana prioriteta Agende 2030. Dakle, oko razvoja zasnovanog na znanju i inovacijama, tzv. pametnog rasta. Ovaj cilj je u vezi sa održivim rastom (kojim je predviđeno uvođenje čistih tehnologija u cilju borbe protiv klimatskih promena – zelena, cirkularna ekonomija), kao i inkluzivnim rastom (boljim učešćem na tržištu rada, borbom protiv siromaštva i socijalnom kohezijom). Za Srbiju je ovaj zadatak posebno izazovan jer postojeću strukturu ekonomije u kojoj dominira proizvodnja dobara i usluga niske dodate vrednosti treba da transformiše u izgradnju privrede u kojoj dominiraju poslovne operacije s visokom dodatom vrednošću.
Za manje od jedne generacije, mrežne informacione tehnologije su zamaglile liniju razdvajanja između posla i slobodnog vremena. Pandemija korona virusa i širenje rada od kuće korak su dalje u tom pravcu. U međuvremenu, opada procenat radnih sati za plate, u poređenju sa onima provedenim u neplaćenim aktivnostima. Borba za ozakonjenje kraće radne nedelje, bez gubitka plate, ujedno promoviše automatizaciju. To omogućava, s jedne strane, da više ljudi preživi kad dobro plaćen posao postane deficitaran, i sa druge poništava slabu pregovaračku moć rada. Čak će i promena s pet na četiri radna dana nedeljno stvoriti veliki kulturni pomak u stavovima jer „ekstra-produženi vikend“ kvalitetno utiče na kreativnost tokom radne nedelje i traži nove aktivnosti tokom „nerada“.
Prethodni planirani koraci nisu mogući bez podruštvljavanja demokratije, slobode medija, autonomije pravosuđa i redukovanja političkog zapošljavanja i klijentelizma. Za dalji razvoj Srbije neophodan je radikalan raskid s partokratskom vladavinom i korupcijom, ukidanje privatnih i javnih monopola, kao i reforma državne administracije i javnog sektora.
Proces departizacije morao bi zato prvo da obuhvati proterivanje političkih partija iz prostora koji je nepartijski. Mislim na pravosudnu vlast, medije, javna preduzeća i upravu, obrazovanje i kulturu, u kojima bi trebalo isključiti nedozvoljen partijski uticaj i prisustvo. Departizacija bi nužno uključivala i smanjenje partijskog monopola u „njihovom“ političkom prostoru, koji obuhvata i izbore, uspostavljanje vlasti i kreiranje javnih politika i donošenje najznačajnijih razvojnih odluka.
Celishodan pravac akcije nije promena garnitura na vlasti nego promena sistema. Dakle, sastavni deo ciljeva sindikata ne tiče se samo prostora rada, nego i pitanja kvaliteta života, dostupnosti javnih dobara, vladavine prava i ravnopravnosti, prava na informisanje i učestvovanje. Na jednoj strani stoje participacija na radnom mestu i participativni model demokratije kao izlaz iz populizma, a na drugoj su perspektive urušene (post)demokratije, vladavine internacionale superbogatih i povratka u osoben oblik novog, tehno-feudalizma.
—
Ovaj intervju je objavljen u broju 080. koji možete kupiti u našoj prodavnici – OVDE.
