Zoran Bulatović je rođen u Somboru, neko vreme je živeo u Odžacima, a već godinama živi i radi u Beogradu, koji smatra svojim gradom. Zoran prodaje magazin Liceulice kod Glavne pošte. Njegov svet je jednostavan, i u toj jednostavnosti on pronalazi snagu i podršku da se izbori sa psihološkim poteškoćama koje ima. Proveli smo jedan dan sa njim.
Druženje je započelo u redakciji magazina Liceulice, u blizini Slavije, gde je Zoran preuzeo primerke za prodaju. Oko jedanaest sati je na svom radnom mestu, sa gomilom magazina Liceulice u rancu. Nikad ne stoji, već se šeta od raskrsnice Takovske i Bulevara kralja Aleksandra do ulaza u RTS. Dok prodaje, Zoki, kako ga zovu kolege, nenametljivo prilazi ljudima. „Ćao, teto!” „Ćao, čiko!”, „Ćao, komšinice!” Ne zadržava ih dugo, ne želi da im smeta niti da bude dosadan. Važno mu je da ljudi uzmu magazin kada za njega daju novac. Ne želi da ispadne da „vaćari” ljude.
Kaže da nedeljno proda oko sedamdeset magazina, nekad više, nekad manje. „Danas mi je i lep i tužan i ružan dan”, kaže dok stojimo sa strane. „Lep jer sam zaradio, tužan i ružan jer džaba ti pare kad nemaš zdravlje.” Zoran je psihijatrijski korisnik i otvoreno govori o tome. Od drugih ne traži sažaljenje već razumevanje. Ima utisak da to razumevanje najčešće dolazi od ljudi koji su i sami prošli dosta toga. „Oni koji nisu prošli svašta u životu, ne kupuju magazin”, kaže.
U timu za rad sa prodavcima, sa Zoranom se posebno dobro slaže koordinatorka Ines Ezgeta.
„Pre nego što je počeo da se bavi prodajom kod nas, Zoran se bavio raznim poslovima. Prodaja magazina mu je dodatno razvila osećaj odgovornosti i unela više stabilnosti u svakodnevni život. On svom poslu pristupa ozbiljno i revnosno. Jasno se vidi da mu znači što je prepoznat kao pouzdan i vredan. Njegova brižnost, pažnja prema drugima i osećaj odgovornosti jesu ono što definiše Zorana više od njegovih životnih okolnosti i ono što na nas, koji svakodnevno sarađujemo sa njim, ostavlja najveći utisak”, objašnjava Ines.
Uvek je spreman da pruži podršku novim prodavcima na terenu
Kada novi prodavci dođu u Liceulice, Zoki je taj koji ih obučava. Uči ih kako da priđu ljudima, kako da pričaju, kako da objasne šta prodaju i zašto je važno da kupci pročitaju magazin.
„Uvek je spreman da pruži podršku novim prodavcima na terenu i nesebično podeli svoje iskustvo i ’male trikove’ prodaje”, priča Ines. „Brižan je i često se raspituje kako su drugi, pokazuje iskreno interesovanje za njihove situacije i izazove. Uspeva da unese vedrinu, čak i onda kada njemu samom nije najbolji dan”, kaže naša sagovornica.
Zoran redovno posećuje i udruženje „Prostor”, zajedno sa nekoliko svojih kolega koji takođe prodaju Liceulice. „Prostor” radi sa korisnicima i korisnicama psihijatrijskih usluga i organizuje različite aktivnosti usmerene ka poboljšanju položaja osoba sa problemima mentalnog zdravlja. Zoran tamo uči životne veštine, strane jezike, ali i ide na likovne radionice. Engleski je dugo učio i sad može da se sporazume sa strancima. Odnedavno je postavio sebi novi izazov – francuski. Izgovor mu još uvek teško pada, ali je već savladao osnovne pozdrave. Učenje novih stvari tera ga da izlazi iz kuće i druži se sa ljudima. Kaže da ga rutina, koju je sam sebi napravio, spasava.
Molitva mu daje osećaj mira, a životinje radost i utehu
Pored podrške koju dobija u našem udruženju i u „Prostoru”, veliku snagu Zoran pronalazi u veri i manastirima, koje posećuje kad god može. Kaže da mu molitva daje osećaj mira i pomaže mu da se izbori sa teškim danima. Još jedan izvor radosti i utehe za njega su životinje. Kod kuće ima crno-belog mačka Micka, a i na ulici se uvek javlja mačkama koje sretne. „Mace leče dušu, kad ih gledaš kako se igraju i spavaju. Posmatram ih i tako se odmaram od svojih briga”, kaže. Voli i golubove, koje zove „božjim životinjama”. Često ih hrani, sa sobom nosi stari hleb. Čak i kada kupi nešto da pojede dok prodaje magazin, pola ostavi mačkama i golubovima na ulici. Kada mu zatreba pauza od prodaje, Zoran sedne na klupu iza Skupštine. Tamo pusti muziku preko telefona, voli da mu „nešto peva”. Najviše sluša Džeja. Kaže da ga njegove pesme podsećaju da je život „pun uspona i padova”.
Koordinatorka prodavaca Ines ističe da su kontakt sa ljudima i međusobna podrška samih prodavaca, kako kroz organizovane aktivnosti tako i kroz svakodnevnu solidarnost na terenu, neophodni za njihovo samopuzdanje i osećaj da u borbi nisu sami.
„Volela bih da ljudi znaju da prodavci našeg magazina nisu određeni samo tom ulogom. To su ljudi sa bogatim ličnostima, navikama, vrlinama i slabostima, sa iskustvima koja ih oblikuju. Važno je imati svest da njihov životni put često nije bio obeležen istim prilikama kao kod drugih, te da je odgovornost celog društva da prepozna te razlike i pruži podršku tamo gde je ona potrebna”, priča Ines.
razgovarala i fotografisala: Anja Mihić
